RSS

Arhive oznaka: Dobrilo Aranitović

Dobrilo Aranitović – Zavičajni zapisi Obrada Leovca

„Breznički zapisi“ br. 13-14, Pljevlja 2001, 144

PO  SANDžAKU

 Pljevlja

(Оbrad Leovac: Po Sandžaku.Pljevlja – Prosveta,Sarajevo, XVII/1933, 8, 192-196.)      

Ona visoka oblast koja čini sastavni deo dinarskih planina a nalazi se na njihovoj istočnoj strani, ograđena odasvuda visokim planinama (Ljubišna, Kovač, Vučevica na zapadu, Rogozna i Žljeb na istoku), užljebljena dolinama Ibra, Uvca i Tare uobičajeno je u novije vreme da se zove imenom Novopazarski Sandžak. Ova oblast je velika površ ispresecana često puta planinskim grebenima na manje površi sa mestimičnom visinom do 1400 m a nikada manjom od 700 m. Posmatrana s visokih pograničnih crnogorskih i srbijanskih planinskih oblasti, Sandžak nam ipak izgleda kao jedna spuštena oblast. Njene visoke pogranične planine činile su da je ova oblast uvek bila van domašaja modernih kulturnih uticaja, a doskora su i političke prilike bile uzrok da je Sandžak ostao usamljen. Polazeći od Rudog, najbliže željezničke stanice, za Pljevlja prolazi se preko Ustibra, čija je dolina pitoma i bogata šumom, prilično gusto naseljena, pa kroz klisuru Sućeske izbija se na planinu Čemerno. Levo od Čemerna pokazuje nam se nov kraj – Babine – sličan Hercegovini, jednolik po izgledu, stenovit bez dolina i ulegnuća, bogat u vrtačama, često u nizovima poređanim. Ova oblast izgleda skoro pusta, jer se niske drvene kuće, u većini slučajeva naročito starije pokrivene slamom, nalaze po većim i manjim vrtačama.

Pošto se ostavi ovi goli, stenoviti, krečnjački kraj, na jugu se ukazuje uska i stešnjena dolina koja u jednom svom delu prelazi u polje dugačko 8-9 km a široko 5-6 km. To je pljevaljsko polje najveće i najniže u oblasti zapadno od Lima. Dno polja nije ravno već talasasto, a na sredini njegovoj nalazi se brdo Pliješ visoko oko 150 m iznad dna polja. Polje je vrlo bogato tekućim vodama: Breznica, Tvrdaš, Vezičnica i sve idu prema glavnoj reci Ćotini, koje sa mnogo svojih krivina daju čaroban izgled samom polju. Planine oko polja, krečnjačkog sastava, gole i stenovite imaju dosta gusta naselja. Skoro na celom toku reke Breznice, i s jedne i s druge strane, prostiru se Pljevlja. Niže Pljevalja, na ušću Vezičnice u Ćotinu, nalaze se ostaci starorimskog naselja sa mnogo zavetnih i nadgrobnih spomenika, stubova i drugih građevinskih ukrasa, koji su velikim delom preneti u Pljevlja i uzidati u građevine. Po mnogobrojnosti ostataka rimske kulture zaključuje se da se ovde nalazilo veće rimsko naselje, čije se ime nije moglo utvrditi. Pljevlja nisu imala nikakvu značajniju ulogu u našem srednjem veku, već je bilo malo mesto-naselje pod imenom Vrhobreznice na putu od Novog Pazara za Dubrovnik. Pored Ćotine nalaze se zidine starog letovališta Hercega Stjepanova grada Kukanja, udaljenog od Pljevalja na zapad oko 10 km. U pljevaljskom polju, pored Vrhrbreznice stari je Herceg Stjepan delio i megdan s Turcima. Tu se odigrao i jedan od najvećih hercegovih bojeva protiv Turaka. Za vreme turske vladavine Pljevlja se počinju nazivati i Tašlidža, a kasnije postaje sedište hercegovačkih paša. I pored svog sredašnjeg položaja u oblasti zapadno od Lima, ipak Pljevlja nisu dobila neku značajniju važnost sve do XIX veka, iako su bila uvek u vrlo živim trgovačkim vezama s Dubrovnikom, pa čak i u novom veku, sve do pada ove naše malene primorske republike. Posle vojničke okupacije Pljevalja od strane Austrije (1878-1908) ona su dobila austrijsku vojsku što je ipak mnogo doprinelo življoj trgovini. Sa osnivanjem srpske gimnazije, početkom dvadesetog veka (jednom od vrlo retkih i najstarijih u našim krajevima pod Turcima), Pljevlja postaju neko manje kulturno središte za hrišćane.

Pljevlja se ne razlikuju od ostalih naših varoši u Sandžaku. Sastoje se u glavnom iz jedne glavne ulice – čaršije, kaldrmisane i vrlo široke, oivičene i s jedne i s druge strane nizom malih dućančića sa ćepencima, vrlo istaknutih i zbijenih streha što sve daje vrlo zanimljiv izgled. U čaršiji se može videti i poneka moderna kuća, koja svojim oblikom i veličinom čini pravu suprotnost okolini.

Oko čaršije, glavnog i najstarijeg začetka Pljevalja, razvijali su se ostali delovi grada ili m a h a l e, kojih ima više, a odvajaju se jedna od druge: ulicama, livadama i njivama ili tržištima. U blizini glavne ulice ili čaršije ranije su stanovale isključivo muslimanske porodice a hrišćani na kraju varoši. Danas se to izmenilo u toliko, što i u muslimanskim mahalama stanuju hrišćani. Kroz mahale se pružaju krivudave ulice, često puta između dva reda visokih taraba ili zidova od ćerpića iza kojih se kriju niske daščare ili kuće orientalnog tipa pokrivene ćeramidom. Retko je sada naći neku bogatiju muslimansku kuću koja je zadržala onaj svoj stari raspored zgrada selamluk (odeljenja gde su se nalazili i primali muškarci) i  haremluk (odeljenja gde su se nalazile žene), kako se to moglo ranije videti, niti onih visokih zidova između njih. To je vrlo brzo iščezlo, isto onako kao što brzo iščezava uopšte uticaj stare muhamedanske kulture. Sve se prepravilo i prepravlja prema stvarnim potrebama.

Do austriske vojne okupacije Pljevlja nisu imala neki naročiti blagotvorni uticaj na okolinu, već su služila samo kao mesto gde su se menjali zemljoradnički i stočarski proizvodi za stranu robu. Primicanjem crnogorske i srbijanske granice prema Sandžaku i okupacijom Bosne i Hercegovine do Metljike od strane Austrije učinilo je da su se osećali vrlo moćni uticaji ovih država kao i Turske koja je imala Pljevlja u svom posedu. Položaj Pljevlja između četiri različita politička uticaja pre oslobođenja uticao je često puta loše na međusobne odnose stanovnika. Inače je nacionalna svest i rodoljublje kod Pljevljaka vrlo razvijeno. Kako su Pljevlja bila naseljena skoro isključivo muslimanskim življem u njima doskora nije bilo nijedne hrišćanske crkve. Tek u najnovije vreme podigla se pravoslavna crkvica koja se svojom veličinom, bogatstvom i ukrasima ne može uporediti sa crkvama u okolini.

Na severoistočnoj strani Pljevalja nalazi se stari čuveni Vrhobreznički manastir u narodu poznat pod imenom Sv. Trojica, koji svojom bibliotekom starijih naših rukopisa istoriske sadržine dolazi posle Sv. Gore i Dubrovnika na prvo mesto. Stari naši rukopisi nisu sistematski proučeni, te se mogu često puta naći stvari dodanas nepoznate. Manastir je bio srećniji od svih naših većih starijih manastira, pa nije nikad rušen ni paljen.

Međutim, elementarne nesreće često su ga puta snalazile (slučajan požar i poplava). Imanja manastirska bila su i ranije kao i sada vrlo velika, jer su ih zaveštavali pobožni hrišćani; ali nasilno otimanje od strane Turaka pre oslobođenja i sprovođenja agrarne reforme posle oslobođenja manastir su prilično oštetili, no ipak je vrlo bogat i bogatstvo mu se sastoji u velikom broju zgrada u Pljevljima, Prijepolju i okolini. U manastiru se nalazi štap i ćivot sv. Save.

Putopisne beleške

(Оbrad Leovac: Po Sandžaku.Pljevlja – Prosveta,Sarajevo, XVII/1933, 10, 235-258.)    

 Ako se pođe od Pljevalja preko Ćotine na jugozapad i dalje preko Pljevaljskoga Polja, dolazi se u najviši predeo celoga Sandžaka, gde se nalaze planine: Ljubišnja, Kraljeva Gora i Lisac sa svojim pošumljenim vrhovima i bogatim pašnjacima. Ovaj je kraj vrlo visok, sa malim ulegnućima uglavljenim između viših delova, te obrazuju prilično velika, po prirodi karstna, često puta zatvorena polja, stepenasto poređana. Visoravan je prilično suva, jer se voda upija u krečne stene, a pojavljuje se u nižim predelima, često, u obliku vrlo jakih izvora. Nikakvih boljih puteva nema preko ove oblasti, te se može reći da njom ne struji trgovački, kulturni i prosvetni život. Jedna uska, vrlo rđava, skoro neupotrebljiva staza jedino je saobraćajno sredstvo koje prolazi preko ove visoravni i spaja Jezera sa Pljevljima i drugim kulturnim središtima. U ovoj visoravni pružaju se od severoistoka ka jugoistoku nekoliko polja i to: Ograđenica, Bobova, Bitine i Krupice. Ograđenica i Bobovo su najviše oblasti, sačinjavaju neke male celine, vrlo siromašne, upravo najsiromašnije vodom. Naročiti položaj, usamljenost i odvojenost od ostalog Sandžaka, a s druge strane blizina Crne Gore, učinila je da je ova visoravan naseljena samo hrišćanskim življem. Stanovništvo je u ovom kraju uvek bilo u izuzetnom i vrlo nezavisnom položaju prema truskim vlastima, čime se ponosilo i ljubomorno čuvalo svoja prava. Svaki pokret u Hrecegovini i Crnoj Gori imao je svoga odjeka u ovom kraju. Takvih je slučajeva dosta bilo u toku šesnaestog, sedamnaestog i osamnaestog veka, a naročito pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, za vreme ustanaka Luke Vukalovića, kada se mnogi ugledni ljudi iz ovih krajeva prebaciše preko Tare, te pod vođstvom Mića Gluščevića i drugih ranije poznatih ajdučkih arambaša razbiše 1862 god. na Šarancima Turke iz Pljevalja, gde i njihov osioni vođa Beg Drnda plati glavom. Poraz Pljevljaka bio je na Tari tako strašan da ih je više izgubilo glavu u vodi nego od oružja, a mnogi savremenici pričaju da se Tara tada mogla preći preko mrtvih lešina, a ”da se opanak ne pokvasi”. Najjačeg odjeka našao je veliki hercegovački ustanak 1875. g. kada je ceo Sandžak bio u plamenu, a događaj je poznat pod imenom ”babinske bune”.

Za razliku od Bobova i Ograđenice – Krupice i Bitine se nazivaju jednim imenom K r i č a k. Ime je stranog i vrlo starog porekla, jer dolazi do imena jednog ilirskog plemena koje je pre našeg doseljavanja živelo u ovom kraju. Krupice i Bitine su polja jajastog oblika, dosta dugačka i široka, okružena brdima punim vrtača. Na suprot Bobovu i Ograđenici ova je oblast ranije nosila čisto muslimansko obeležje, gde su se bile naselile muslimanske porodice prognane iz Crne Gore. Uopšte se može uzeti da je Sandžak kao stanica, gde se stanovništvo iz visokih dinarskih predela privremeno zadržava u svom seljenju u ravnije krajeve. Ovde se ne mogu naći starije porodice, izuzev Ograđenice, sa predanjem i spomenom o pojedinim događajima.

Ova je oblast pre svega oblast trava. Zime su vrlo duge i oštre; leta sveža. Iako je klima vrlo oštra, ipak i ono vodenog taloga što padne tako je raspoređeno da nema meseca bez kiša. Nadmorska visina i nedovoljna vlažnost, skoro ceo Sandžak, a naročito ovu oblast čine vrlo nezgodnom za uspevanje kulturnih biljaka, te se ovde ne mogu očekivati ni naročito velike šume, već više travne stepe. Trava i stoka jedino su bogatstvo ovoga kraja i sav privredni život u velikoj je zavisnosti od stoke. Različito od ostalih naših susednih krajeva ovde su retke ”bačije”, i stoka se ne isteriva za vreme leta na visoke planine kao u Hrecegovini. Ovakav način stočarstva došao je zbog osobina samog zemljišta, visine i klime.

Nekada je Sandžak bio središnja oblast našeg političkog i kulturnog života; ali za vreme turske vladavine sve do oslobođenja, može se reći, išlo se u kulturnom pogledu unazad. Jedan od glavnih uzroka su, pored geografske usamljenosti, i političke prilike. Sa menjanjem političke vlasti i rešenjem agrarnog pitanja u korist seljaka, učinilo je da se prekinulo lutanje pojedinih porodica od čitluka do čitluka, te se može misliti i raditi da se podigne način života ovoga stanovništva.

Ranije su bile retke inokosne porodice, već zadružne, koje su imale po nekolike desetine članova, pokoravale se jednom starešini, stanovale u jednom selu, te u svakom pogledu sačinjavale jednu celinu. Vrlo često su i sela dobijala svoja imena po imenima takvih porodica. Sela su razbijenog oblika, veća ili manja po broju kuća. Nisu retki slučajevi da se i pojedine kuće, okružene svojim sporednim zgradama, nazivaju selom. Da se na jednom mestu osnuje novo naselje potrebno je da ima vode i trave. Naselja su razmaknuta po 200 i 300 metara.

Nesigurnost, da će se jedna porodica zadržati duže vremena na aginskom čitluku, bila je glavni razlog da su se ranije kuće pravile od naslaganih greda i sastojale se iz: k u ć e, sa dvoja vrata jedna prema drugim, bez prozora, sa badžom, nepatosane, sa ognjištem u sredini iskopanim u zemlji, više koga vise o gredi verige i, s o b e, vrlo niske sa jednim ili dva prozora, bez okana. Danas se više vodi računa o zdravlju, pa se i kuće prave udobnije sa više odeljenja, okrečene i patosane, u kojima se može naći i nešto nameštaja, istina primitivno načinjenog.

Hrana stanovništva je u velikoj zavisnosti od stočarstva. Glavni su stočarski proizvodi: vuna, kajmak – skorup, maslo i sir koji se dosta primitivno spravlja; od zemljoradničkih proizvoda: žito, pasulj, krompir i kupus. Na vrlo velikoj je ceni u ovim krajevima jelo c i c v a r a, spravljena, za naročito cenjene goste, na kajmaku od kukuruzna brašna.

Bogatstvo vune razlog je: da se stanovništvo odeva suknenim odelom. Konoplju seje svaka porodica i od nje se tka rublje. Uticaj limske doline i Crne Gore poslednjih godina na kraj odela sve je veći. Ranije žensko odelo vrlo se retko može videti, a sastojalo se od duge bele košulje sa nabranom oprežinom dugom 25 do 30 santimetara po ivici izvezenom narodnim vezom. Gornji deo odela: suknen gunj bez rukava ili s rukavima, izvezen čohom, svilenim i zlatnim gajtanima i sitnijim vezom. Na glavi se nosi bela marama. Sada se više kroje vunene suknje u zatvoreno plavoj boji sa nešto veza pri dnu i, kaput. U kraju bližem Crnoj Gori žensko se odelo kroji od fabrične pamučne materije i čohe (naročito zubuni ukrašeni po ivicama zlatnim gajtanom) a kao ukras od srebrne pafte i velika srebrna puceta na jelecima. Muško se odelo u glavnom sastoji kao kod Hercegovaca iz ”šalvara i tozluka”, koporana. Kod bogatijih seljaka može se videti o velikim praznicima (kao što su sv. Trojica u Plevljima) koporan i fermen od čohe ukrašen velikim srebrnim tokama, a u kožnom pasu revolver srebrom i zlatom ukrašen.

 Privreda

(Оbrad Leovac: Po Sandžaku. Pljevlja – Prosveta,Sarajevo, XVII/1934, 10, 82-85.)       

U privrednom pogledu Sandžak je jako zaostao iza drugih naših pokrajina. Zemljoradnja sa drugim privrednim granama nije zaostala samo zbog neracionalnog obrađivanja, već i u pogledu rasprostranjenosti oseća se velika zaostalost, čemu je opet uzrok doskorašnji feudalni poredak i nesigurne političke prilike. Nigde primitivna ralica nije našla svoju veću primenu nego u Sandžaku i to kako u brdskim – planinskim predelima tako i u ravnicama, kotlinama i rečnim dolinama. Plug je vrlo redak. On se često, a naročito oko Sjenice, pravi od drveta, a samo je raonik gvozden. Rastresitog zemljišta u Sandžaku ima vrlo malo i to ograničeno na uske rečne doline – dolinu Lima i dolinu reke Raške, a ostalo je polukarstno zemljište i smonica. Tradicija ima prilično uticaja i na razvitak privrede kao i uopšte na način života. A opet odvojenost Sandžaka, od ostalih u privrednom pogledu naprednijih krajeva, ne dozvoljava da se njegova privreda ugleda na druge. Poljoprivrednih ili ma kakvih drugih škola, u kojima bi se omladina poučavala da racionalnije obrađuje zemlju, ili da se poučava drugim privrednim granama, nema, te je zemljoradnja po načinu obrađivanja vrlo primitivna. Ali i u ovom malom kutu naše otadžbine, koji je ispunjen planinskim vencima, ispresecan dolinama reke Raške, Lima i Ćotine, zemljoradnja nije podjednako rasprostranjena. Rečne doline, naročito duga dolina Lima i reke Raške, sa svojom umerenom i blagom kotlinskom klimom, prava su suprotnost okolnom zemljištu, jer rečne ravnice sa plodnim nanosima su neobično podesne za zemljoradnju. Ali ovakvog je zemljišta malo, ograničeno je na mestimična proširenja Limske rečne doline i na Novopazarsku kotlinu, naročito onaj deo kotline koji se nalazi uza samu reku Rašku. Ostali i najveći deo je nepodesan za zemljoradnju, divljačan, obrastao šumom ili pod velikim pašnjacima i livadama, izložen hladnim strujama. No bogatstvo u lepim i bujnim pašnjacima čine Sandžak neobično podesnim za stočarstvo. Ove su dve privredne grane najvažnije, a ostale dve jedva da mogu doći u obzir. Sandžak nema nekih svojih naročitih odlika u privrednom pogledu velike zaostalosti u privrednom a tako isto i u kulturnom pogledu i neprosvećenosti. Zemljoradnički proizvodi jedva podmiruju domaće potrebe, a kad su godine najrodnije malo što pretekne da se proda. Po rečnim dolinama uspeva pšenica, kukuruz, raž, ječam, a isto tako uspevaju variva i povrtarstvo, a naročito oko Prije- polja i Novog Pazara. Povrtarstvo je vrlo razvijeno i rasprostranjeno oko Novog Pazara i odlično uspevaju: lubenice, kupus, luk, dinje, paprike i pasulj naročite vrste, a isti tako, samo u manjem obimu, uspevaju i oko Prijepolja. Iz Novog Pazara i Prijepolja se povrće i varivo nosi u više planinske predele, u kojima uspeva jedino ovas sa nešto malo ječma. Rečne su doline s obzirom na njihovu veličinu i plodnost prenaseljene. U njima se mogu videti lepi voćnjaci oko i izvan kuća.

Šljive su najrasprostranjenije u Novopazarskoj kotlini i Limskoj dolini oko Prijepolja, Brodareva i Bijelog Polja i upotrebljavaju se sirove ili suve, ili se od njih spravlja pekmez i rakija. Pored šljiva ima dosta jabuka ne naročitog kvaliteta, ali ih u okolini Novog Pazara ima vrlo dobrog kvaliteta. Od krušaka se naročito cene jerbasme. Doline su bogate i orasima, a od ostalog voća mogu se pomenuti trešnje i višnje.

Vinogradarstvo je u Sandžaku radi klime onemogućeno pa čak i u Novopazarskoj kotlini. Istina, nešto malo vinograda ima, ali oni vrlo slabo uspevaju zbog nedovoljne količine sunčeve toplote. Po Sandžaku ima vrlo dobrih šuma, pa svojim zelenilom liči na Bosnu. Ali od tih je šuma vrlo malo koristi, jer se drvo upotrebljava jedino za gorivo i građu za lokalne potrebe i nema ni jedne strugare pa i najmanjeg kapaciteta. U višim predelima, gde je manje kiše, preovlađuju četinari, ponajviše smrča i jela dok je bor vrlo redak, a u rečnim dolinama i mestima bogatijim kišom preovlađuje listopadna šuma: hrast, bukva, grab i lipa. Oko sela i varoši preovlađuje sitnogorica – hrastilak. Šume su ponajviše državne, a vrlo malo ima privatne svojine. Iako u Sandžaku ima nekoliko čuvenih manastira, ipak su oni svoje posede izgubili, pa i šumu. Gajeva ima vrlo lepih i oni su svojina pojedinih sela ili bogatijih ljudi.

Stočarstvo je vrlo razvijeno u celom Sandžaku, ali se od stoke po kvalitetu naročito ističu ovce sa sjeničke i pešterske površi. Ova je privredna grana neobično omiljena i ima za stanovništvo mnogo većeg značaja od ostalih privrednih grana, jer su stočarski proizvodi i stoka-ovce i danas na relativno visokoj ceni. Stoka i stočni proizvodi daju seljacima mogućnost da kolonijalnu robu i fabrikate u koliko im je to potrebno nabavljaju. Svake godine u Sandžaku se proda po nekoliko desetina hiljada jagnjadi, a ponekad se preko- rači stotina hiljada. Stoka se iz Sandžaka najviše izvozi u Solun, a glavna su mesta gde se stoka prodaje: Pljevlje, Sjenica i Novi Pazar. U ovim mestima naročito su veliki pazarni dani u jesen, kada se doteriva sa sela sve što je dobro hranjeno. Najveći se deo stanovništva bavi stočarstvom što mu omogućavaju odlični pašnjaci. I danas je broj stoke kod imućnijih ljudi znatan, a ranije se dešavalo da su veće seoske porodične zadruge imale preko hiljadu grla iako se viđaju velike ergele konja, oni nisu dobre pasmine, već obični bosanski mali konji. Goveda su isto tako sitna.

Domaća radinost je u Sandžaku vrlo razvijena i ogromna većina stanovništva podmiruje svoje potrebe ponajviše domaćom radinošću. Od domaće radinosti slabo se može što unovčiti, a od tih proizvoda retko koji da ima neko posebno sandžačko obeležje. Bogatstvo u stoci, naročito oko Sjenice, sa ovcama mekog i lepog runa uslovljavalo je da se razvije ćilimarstvo. Lepotom, postojanošću i slaganjem boja odavno su poznati sjenički ćilimovi, a ćilimarske škole postoje i u drugim većim sandžačkim mestima. Novopazarska ćilimarska škola odlikuje se time što, mesto uobičajenih šara, ima kao motive naše manastire ili njihove ruševine kao na pr. manastir Sopoćani, Đurđevi Stubovi i dr. Fabrikati se u mnogo manjoj količini troše nego u ma kojoj drugoj oblasti naše države. Svakako da Sandžaklije nisu u tolikoj meri konzervativne, te da lako ne napuštaju sve poljoprivredne sprave i alatke, nego je razlog i to što ova siromašna oblast ne može da dade mogućnosti da se modernije sprave nabave. U mnogim selima najobičniji plug nije poznat, već ga zamenjuje drvena ralica, a da ne govorimo o drugim spravama, kojih uopšte u Sandžaku nema. Pored stočarstva prilično je razvijeno živinarstvo, iako mu se ne poklanja naročita pažnja. Oko Novog Pazara ima mnogo gusaka odličnog i poznatog kvaliteta. Kokoške su obične, ne naročite pasmine, a jaja nisu krupna i u velikoj se količini izvoze u Srbiju, a iz zapadnog Sandžaka u Sarajevo.

Sandžak nije bogat rudama ili bolje reći nije dovoljno ispitan u tom pogledu. U Pljevaljskom Polju, koje je u ranijim vekovima bilo pokriveno vodom, ima dovoljno uglja ali mlađeg postanka. Oko Novog Pazara poznata su mesta Gluha Ves – Gluhovica, nedaleko od Staroga Rasa, i Janjevo gde se u starom i srednjem veku kopalo gvožđe i srebro. Novopazarska kotlina sa okolnim brdima puna je ostataka nekadašnjih vulkanskih erupcija, pa i danas ima pukotina u zemljinoj kori iz kojih izbija topla sumporovita voda. Takvih toplih izvora ima nekoliko na istočnoj strani od Novog Pazara, a samo se jedan iskorišćava. To je Novopazarska Banja, vrlo primitivno uređena, bez ikakvih udobnosti, ali zato vrlo lekovita za reumatičare. Takva banja nalazi se i blizu Priboja, gde se nalazi i čuveni manastir sv. Nikole – bolje poznat manastir Banja – sedište nekadašnjih dabarskih episkopa. Ova isto tako lekovita voda ima nešto udobnije stanove, više je posećena, bolje poznata, te na suprot Novopazarskoj Banji doprinosi više koristi okolnom stanovništvu za vreme leta – sezone kupanja.

Sandžački odmetnici

(Оbrad Leovac: Po Sandžaku. Pljevlja – Prosveta,Sarajevo, XVII/1934, 5, 106-109.)     

 U toku celoga XIX veka narod se u Sandžaku nije smirivao, već su šume uvek bile pune odmetnika – osvetnika i zaštitinika našeg življa protiv siledžija i zulumćara. Iako je reč 3 a t a r a c označavala Sandžakliju vrednog, mirnog koji vodi brigu samo o tome kako će ishraniti čeljad i platiti porez turskom caru, ipak se taj 3 a t a r a c često puta bunio protiv nepravde koja se svakog dana pričinjavala našem življu bilo u Sandžaku, Bosni ili Hercegovini. Nikada k nijedan narodni pokret u blizini Sandžaka nije se desio a da svoga jakog odjeka nije imao u Sandžaku. Čuveni sandžački junaci Mića Gluščević, Marinko Leovac i Ristan Šarac naročito se ističu za vreme hercegovačkog pokreta pod vođstvom proslavljenog junaka Luke Vukalovića, čija puška ima odjeka i na Tari prema Sandžaku, te Turci pretrpeše strašan poraz na Šarancima 1862 god. Narodni ustanak u Hercegovini 1875 god. takođe privlači Sandžaklije, a veliki ih broj ide na Javor u  dobrovoljački k o r čiji zapovednik bejaše arhimandrit Nikifor Dučić. A kada na berlinskom kongresu Austrija dobi mandat da u Bosni i Hercegovini zavede ”pravičniju” upravu i ”reši” socijalno pitanje, u Hadžilojinoj buni se vidno ističu i muslimani iz Pljevalja, a naročito pljevaljski muftija. Pa i ustanak u fočanskom kraju koji se dogodi krajem 1881 i početkom 1882 god. nije prošao bez učešća Sandžaklija. Od Sandžaklija, učesnika u fočanskoj buni, retko se koji nalazi u životu. O pokretu i učešću sandžačkih odmetnika i učešću ostalog našeg življa iz ovoga kraja dao mi je nekoliko podataka Petar Tošić, čiju glavu austrijske vlasti u ono vreme behu ucenile sa 150 dukata, a sa toliko isto novca beše ucenjena i glava Stojana Kovačevića kao i Drage Ćosovića rodom iz Kosenice. Kao i svake godine tako i 1881 u jesen odmetnici su se pripremali za zimnicu; ali pre nego što su doneli odluku gde će zimovati, oni se obrate za savet vojvodi Lazaru Sočici, šta da rade i gde da se smeste. Oni su uvek u vrlo prisnim vezama bili sa Sočicom. Vojvoda, uviđajući rovito stanje u Boki, Bosni i Hercegovini zbog odluke Beča da se iz ovih krajeva regrutuju mladići i očekujući svakog momenta da će planuti ustanak, preporučio je da se odmetnici sklone na tursko zemljište i da tamo prezime, ali u blizini austrijske granice. Kao najzgodnije mesto odmetnici su izabrali Vranovinu i TU U jednoj pećini zazimili. Obaveštene austrijske vlasti da se u blizini njene granice nalaze odmetnici, a verujući da će se u zgodnom momentu prebaciti u Bosnu i Hercegovinu, pođu jednog dana put Vranovine, napadnu odmetnike na turskom zemljištu, te se ovi delom prebace u Crnu Goru a delom dublje u Sandžak. Izvešteni o austrijskim optužbama protiv Crne Gore da ih potpomaže, odmetnici se sastanu u Sandžaku, a već pozvani na dogovor i pomoć od fočanskih pobunjenika preko brata Muhameda Hocića iz Grdijevića, napadnu na austrisku pograničnu karaulu na Meštrevcu, razagnaju austrijske pandure, a karaulu zapale. U toj borbi je poginuo Simo Davidović boreći se protiv pobunjenika, ali su ga odmetnici i pobunjenici jako žalili. U ovom narodnom pokretu protiv tuđinske vladavine nisu došli u pomoć pobunjenicima samo odmetnici-hajduci već su uza njih pristali i drugi ugledni ljudi obe vere iz Sancaka. I čudna stvar ali lep primer, da su i ti neprosvećeni ljudi iz našega kraja uviđali da su njihovi zajednički interesi ugroženi od tuđina. Vođe pravoslavnih behu Tošići: Mitar, Petar i Miladin, Drago Ćosović i Mališa Mršović iz Kalušića pored Pljevalja, dok je muslimane predvodio Derviš Ljuar. Bez nekog modernijeg naoružanja, bez potpore ekonomski jačih veliki deo stanovništva iz okoline Pljevalja predvođen odmetnicima od turskih vlasti i turskim pandurima, kao što je bio i Derviš Ljuar, pohitao je da goloruk pritekne pobunjenoj braći u pomoć. Nekog vrenja bilo je u okolini Foče još u jesen 1881 god., a sandžački odmetnici su prešli u Bosnu još pre Božića. Oni su za svo vreme trajanja ustanka operisali oko Foče, dok je Stojan Kovačević došao ustanicima u pomoć tek oko Božića. Stojanov dolazak je okuražio mnoge ustanike i ustanak uzima sve većeg maha, a neznatna austrijska vojska se počela sve više povlačiti ispred ustanika. Ustanici su napredovali u svim pravcima naročito početkom 1882 god. pa su spalili mnogo austrijskih karaula, pa i na Čelebiću, koji od tada postade centar pobunjenika. Stojan se nije dugo zadržavao u fočanskom kraju, već je po celoj Hercegovini vodio četničko ratovanje i napadao austrijsku poštu, vojsku, a s vremena na vreme navraćao se u fočanski kraj. Žene i deca iz pobunjenih se la bili su sklonjeni u Borje kod Ostojića kuća, a jednim i to većim delom bili su prebegli u Sandžak. Po Veleniću i Borju vođene su i borbe s Austrijancima, a na Hisaru između Foče i Goražda zarobili su i nekoliko austrijskih vojnika.

Fočanska buna je naišla na vrlo lep prijem u Rusiji kod slavenofila, pa se tamo obrazovaše čak i čete koje su trebale da preko Srbije priteknu u pomoć pobunjenicima. Ove su čete bile organizovane inicijativom velikog i poznatog slovenofila, ruskog đenerala Skobeljeva. Ali kada su ruski dobrovoljci bili došli u Čačak, srpske ih vlasti razagnaju, ali ipak oko 30 ljudi pod vođstvom Stevana Ivanovića, sa dve ili tri puške preko ramena, jer su znali da ustaši nemaju oružja, tajno pređu preko Javora (tadašnje srpsko- truske granice), prevezu se u Bistrici preko ima na njegovu levu obalu, pa preko golih Babina i venaca Kovača i Ljubišnje dođu ustanicima u pomoć u toku meseca marta. Kasnije su, po pričanju Petrovu, pobunjenici bili potisnuti od Austrijanaca, a smrću đenerala Skobeljeva, ustanici su izgubili najveću potporu, pa je i pobunjenicima, a naročito odmetnicima preporučivao Stevan Ivanović, da se presele u Rusiju. Nikako im nije predlagao, pa ih je čak i savetovao da ne ostanu u Crnoj Gori, jer je računao da će odmetnici biti progonjeni od crnogorskih vlasti, a tu njegovu sumnju opravdalo je držanje tadašnjeg crnogorskog kneza Nikole, dok su opet od strane susednih crnogorskih plemena i vojvode Lazara Sočice bile u najvećoj meri potpomagani. Srbija je godinu dana ranije bila sklopila s Austrijom tajnu vojnu konvenciju i obavezala se jednim međunarodnim ugovorom, da na teritoriji Novopazarskog Sandžaka neće trpeti niti pomagati ma kakvo tajno udruženje ili pojedine ličnosti, koje će raditi protiv austrijskih interesa. Iako su sandžački odmetnici uviđali da se nalaze u vrlo teškom položaju, jer su istovremeno bili proganjani od turskih i austrijskih vlasti, a kod crnogorskih i srbijanskih vlasti nisu nalazili dovoljno potpore, ipak računajući na predusretljivost našeg življa s obe strane reke Tare, a svesni da porobljenom našem življu ne mogu iz Rusije toliko pomoći, niti se otud svetiti zulumćarima i ugnjetačima našeg naroda, odbiju predlog Ivanovića i ostanu u Sandžaku skrivani od pojedinih uglednijih ljudi preko zime, dok su preko leta sve do 1895 godine prelazili u Bosnu i svojim četovanjem uznemiravali austrijske vlasti. Ivanović je preko Crne Gore otišao u Rusiju, a mnogi pobunjenici, naročito muslimani, prebegli su u Sandžak, od turskih vlasti lepo primljeni, naseljeni po selima na dotada još nenaseljenom zemljištu, a njihove vođe kao Ibrahim Tanević i drugi dobili su čak i turske vojne činove. Tanević, koji je posle ugušenja bune dobio od Turaka čin juzbaše i dobio za komandira karaule u Kričaku prema Crnoj Gori, uvek je bio u odličnim vezama sa sandžačkim odmetnicima, cenio nekadašnju njihovu pomoć, a sa njima se sastajao. Petar se seća mnogih pobunjenika kao Salka Forte, Ibra Kutahije (kasnije preseljen u Novi Pazar), Jusa Vreva a iznad svih hvali Muhameda Hadžića, kome pripisuje najlepša svojstva moralnog čoveka; poštenje, nesebičnost, požrtvovanost, iskrenost i veliku nacionalnost.

 
1 komentar

Objavljeno od strane na novembar 16, 2013 in NEKATEGORISANO

 

Oznake: , , ,

Grigorije Božović: „Kroz nekadanju tromeđu“ – Putopisna proza o pljevaljskom kraju (tekstovi objavljeni u Politici 1932. godine)

„Kroz nekadanju tromedju“ Zaslon, Šabac 2007. god Priredio: Dobrilo Aranitović

 NEKADANJA TROMEĐA (Politika, 29/1932, 8695, 27. jul, 7)

            Pljevlja, julija

            Prošlog leta spuštao sam se niz Pivu i niz Taru do njihove stave na Šćepan-Polju. Prolazio pokraj Durmitora sa svih njegovih strana. I gledao kako je ta strahobno izreckana planina ne samo orijaški stožer no i najsnažniji čvor za ogroman kraj kršne Hercegovine. Za jedno bregovito prostranstvo, koje je rasadnik najsnažnijega izdanka našega naroda, koje je davalo pravoga nosioca svega onoga u našoj rasi čime se mi ponosimo i što mećemo u svoje ponosne vrednosti.

            Iz Šaranaca, sa Pirlitora i Gornjih Crkvica pogledivao sam preko durnovite Tare neviđene dotle strane mojega oporoga i izmučenoga Sandžaka. I na radost, one ne bejahu ni malo manje gorostasnije, stravičnije ni veličanstvenom divljinom uličnije od onih koje su bile viđene i prođene. Bio sam zadrhtao. I zarekao se uporno da ih obiđem. Da umolim Politiku, vazda nežno gotovu na odziv prema svakom kraju naše narodne grude, da njeni stupci progovore i o ovoj strani. Od danas se taj drhtaj ostvaruje, ta želja ispunjuje. Politika će u narednim pismima govoriti o nekadanjoj Tromeđi. O njenom današnjem stanju, o mogućstvu i o njenim lepotama, nezgodama i nedaćama, poglavito o njenom čoveku, koji je vaistinu vrednost iznad svega drugoga, i koji se krvavo bori ne samo kroz surovu prošlost no i današnjicu teške krize, zastoja, zabačenosti i bespuća. Krvavo i viteški. Možda u toliko lepše od drugih što je bio rajetin i što nosi državnu zajednicu u duši kao najveće dobro.

           Austro-Ugarska je nekada za svoju potrebu stvorila pojam i naziv Novopazarskog Sandžaka. Ona ga je protezala od bosanske granice do Hadži-Kurteševa Hana iza Kosovske Mitrovice. Otuda ime Sandžak za celu oblast starog Rasa. Međutim, Turci, da bi Austrijance udarili po prstima, suzili su ovaj pojam, stvarajući pljevaljski sandžak, pljevaljski okrug, od Metaljke do Miloševa Dola, i između tadanjih granica Bosne, Srbije i Crne Gore. To je Sandžak, to je Sandžak glasovitog Sulejman-paše, njegova čudna četrdesetogodišnja državina, koju je on, veliki turski državnik i upravnik, sa ovdašnjim upornim i otpornim čovekom čuvao za Tursku i najzad sačuvao za nas… To je kut našega narodnoga vlasništva koji se tačno poklapa sa granicama koje je nemali Herceg-Šćepan razmaknuo u starodrevnu Rašku, te od njega i nekadanjega Huma nagradio Hercegovinu. Eto o tome kutu biće reč i ja ga nazivljem Tromeđom da bih mu dao najtačnije granice i da ne bi bilo kakve zabune.

          –  Kako zovete onaj kraj preko Tare? – pitao sam prošle godine na Pirlitoru Jezerce.

–  Zatarje…

          –   A kako vi zovete ono preko vode? – pitao sam ove godine Premćance i Bobovce.

 – Prekotarje…

 – Kako to? – tražio sam tek sada objašnjenja.

           – Tako.. Bili smo mi iz Sandžaka za “njih” Zatarci. Zvonilo je to nekako nezgodno. Htelo se valjda podvući da smo manji od njih. A krvavili smo šaranačke krševe i mostove na Tari podjednako. Džaković je poginuo na mostu, a naš Gluščević iznad njega na kršu u Šarancima, ne manje viteški i sa ne manje uspeha… Eto, zato smo im se odužili: rekosmo i mi za njih Prekotarci. Za njihov kraj Prekotarje…

          Toga radi potrebno je izmirenje: da ostanemo pri nazivu Tromeđa…

          Uglavnom na krasu, ovo je jedan od najbrdovitijih krajeva naših, i utoliko težak za saobraćaj. Retko gde da ima toliko ispresecanosti, toliko dubodolina i tako izukrštanih preseka i brda. Tarin kanjon je najdublji u našoj zemlji, ali vi ćete naići na takve iste, doduše kratke, kanjone i kod mnogih drugih rečica kada u svima pravcima pođete od Pljevalja. Zato je putovanje jako otežano. Ne samo pri spuštanjima k Tari, nego i između sela i zaselaka, iz nevelikih kotlina na razdrobljena površja. Ovde su najraštrkanija sela; ovde ima najviše zaselaka: – ovde se samo vidi da ste došli u selo tek onda kad ste odjahali pred željenom kućom možda posle dva časa ježđenja kroz naselje jednoga imena! Jer ono što su drugde župe, okolice, krajevi, ovde je jedno selo, pa se i njemu čudite kako je moglo nositi jedan jedini naziv…

         Kraj je, dakle, u punom smislu reči planinski. Stočarski i od toga bi trebalo da živi. Ima dosta livada i ispaša, durmitorske ispaše. Zemlje ima mnogo manje, premda oređe gdegde i prilično dobre. Nesušnih godina strmine dobro rode. Ova godina nije rđava i izgledi su da će nadoknaditi prošlu, veoma tešku i veoma oskudnu. Video sam i pšenice bolje no po župnim mestima drugih krajeva. I krompir je poneo ove godine dobro i povrće. Ali ovo je velika visina i ratar je vazda izložen velikoj brizi, te nikada nije siguran u svoj ambar. Zato bi ovdašnji čovek uglavnom trebalo da živi od stočarstva. A za ovo postoje sada tri glavne smetnje. Stoka je zakržljala mimo svaki kraj kroz koji sam dosle prošao. Taj utisak može se unekoliko pravdati teškom prošlom zimom bez dovoljno piće, ali opet gornja tvrdnja nije netačna. Govedo je malo, kržljavo, ovca sa najgorim runom u zemlji. Druga smetnja je nerazgraničenost planina i ispaša između države i naroda. Jedno merilo nije za sve krajeve. Gde se živi od tora nije pametno uzeti sve livade i oranice. Od krševa i suvati država bi nesumnjivo imala više koristi da ih stočar slobodno iskorišćuje. Onamo preko Tare stočarstvo je bolje, jer ispusti pripadaju selima i bratstvima.  Sandžak i Zapadna Maćedonija ne mogu biti siti sve dok se u ovom pogledu ne izjednače sa Crnom Gorom: Šar, Korab i Mijačke Planine ne treba državu da zavaravaju popašnim taksama, nego valja da imovno podignu Pologe, Malu i Veliku Reku. Tako isto i durmitorski ogranci ovaj ugao. I treća smetnja – zla godina za stočne cene. Svuda je jevtino, ali u ovom kraju ove godine preko svake mere. O ceni mlečnih proizvoda ne treba ni govoriti; vuna se prodaje po 4 dinara i tek je sada skočila na 5-7 dinara kilogram. Po gradovima mesari retko i kolju. Jer se jagnje kupuje za 15 dinara, pa svako kupuje za sebe na trgu, te dobija meso najskuplje za dva dinara…

          Ono što se odmah iz Pljevalja ne vidi, jesu krstate šume ovoga kraja. Ogromno narodno bogatstvo, koje zbog bespuća i u ovom privrednom  zastoju ne može da se metne u promet. I kao retko gde, ove šume stalno bujaju i ništa im ne može, ni paljevina ni sekira: seljaci bukvalno brane od njih svoje livade i ispuste. Po Maloj i Velikoj Ljubišnji gledao sam kako su prošlogodišnje paljevine i sečevine opet pritisnute gusto izniklom omorikom.

            No kao što u početku rekoh, najveća vrednost ovoga kraja je čovek, seljak. On je najuporniji i najtvrdokorniji u našem narodu. Mahniti, svesni, durnoviti do najveće dinarske plahovitosti čuvar rodne grude. Stvaralac jezika, nosilac predanja, bespogodbeni stub nacionalni. Kao matica. Snažan, bez pregibanja, opor i gotov da rekne istinu otvoreno, grubo i tvrdo, i da iza te reči stoji čak ludo i na svoju štetu. A inače za dobre dobar i mekan kao duša. Na vratnicama između Raške i Bosne, na kapiji Turske u nedragi joj Bošnjakluk, ovaj kraj nekada pust, opet je bio nacionalni zbeg. I u tome je njegov značaj u prošlosti. Čuvao je ono naše najosnovnije i najkrupnije. Zajedno sa istovetnim sebi muslimaninom bio je tvrd bedem ispred Bosne i da turska Urumenlija ne turcizira dalje, a da Austrija ne prodre ka Kosovu dole…

           Doduše, i jedni i drugi, rado u svoje poglede razjašnjavali: gledali su jedni put Carigrada, a drugi put Beograda i Cetinja, tvrdokorno se držali krsta i dina, ali su opet složno i nagonski nosili jezik, jednaku dušu i navike – u pomalo granična šverca i neobično jakoj odbrani od tuđina bili su jedno i ej-vala im!…

PLJEVLJA  (Politika, 29/1932, 8698 (30. jul), 7.)

             Pljevlja, julija

            Sa stanice Ruda na pruzi Sarajevo-Priboj za Pljevlja polazi nov put kroz vrlo živopisna mesta i vodi preko visokoga Čemerna, koje je i glavno pljevaljsko letovalište. Taj put je skoro dovršen i održava se na zavidnoj visini, jer je danas on glavna pljevaljska veza sa svetom i raskošna staza kroz šume, dubodoline i preko visokih brda za željne putnike. Čak i za evropske. Njegovo održavanje je pametno urađeno: putari su stalno na svojim odsecima sa lopatama, budacima, maljevima ili kolicima. Projezdio sam ovim novim prosekom u najvećem zadovoljstvu. Bez straha i bez brige od kakve vratolomije.

             U Pljevlja ulaze još tri vrlo snosna puta. Onaj stari, austrijski, od Ustiprače preko Čajniča i Boljanića, koji je do ovoga novoga bio njegova glavna veza sa železnicom i Bosnom. Drugi, glavni turski sandžački drum, od Prijepolja preko visoke Jabuke i treći naš, takođe novi, iz Berana preko Bijelog Polja. Prema ovome, Pljevlja imaju puteva i nisu od sveta odsečena. Ali im nedostaje još jedan, za grad i njegovo napredovanje od prvobitne važnosti, još jedan put koji bi išao preko Tare na Žabljak i preko Šavnika vezivao Nikšić, upravo Crnu Goru za Sandžak. Taj bi, ne toliko dug put, dao punu spojnu snagu Durmitorskom Čvoru, osnažio turizam i tek privredno obezbedio Pljevlja i okolinu sve do Ostroške Grede. Doduše nacrti i proračuni za njegovo građenje izgrađeni su, a sama gradnja započeta i od Pljevalja i od Šavnika: još jedan nevelik napor države ne bi tražio ni mnogo vremena ni velika novca.

            Spuštanje niz zavojice sa Čemerna bilo je vrlo zanimljivo. I živopisno. Obasjana suncem pljevaljska kotlina, pokrivena valima zarudela žita, ličila je na jezero koje se preliva na letnjoj toplini. Takvu sliku dograđuje uzdignuto Ilino Brdo sa crkvom na visu, kao uzdignuto ostrvo u pravom jezeru. Jer je ova kotlina odista dno isušena karsna jezera, čije se terase i danas dobro po kamenjaru raspoznaju. Sva leže na uglju, u kojem se dobro raspoznaje okamenjeno staro tisovo drvo. Reka Ćehotina i vrtače iscrpele su vodu i Pljevljima ostavile korisno i veliko karsno polje. A svuda naokolo krševite grede grade okvir, koji na dva mesta kanjonima probija Ćehotina. Uz severozapadnu gredu od gologa kamenjara, u jednoj blagoj uvali, pribila se Pljevlja. Slična Debru. I po rasporedu i po boji, onoj opštoj beličasto plavoj, tmornoj, a naročito po onom prvom utisku koji ostavlja na oku putnikovu. Vidite nekadanji veliki, bogati i napredni grad koji je u najsnažnijem zamahu ošamućen i stao da tavori, da čami. Osećate po zgradama, po ulicama, po njegovu prostranstvu, da je bio do nedavnih dana ponosit, živ i sit i da je pomišljao da prošapće kao što se nekada za Debar gromko progovorilo: “Carigrad da izgori, Debar bi ga obnovio!…” Glavno mesto Sandžaka, koje je nekada zbiralo njegove sirovine i prebacivalo za Dubrovnik i Brod na Savi, bilo je vazda jako trgovačko središte. Okupacija Bosne i ovoga kraja vojnički pljevaljskom trgu je neobično pomogla. Austrijanci su držali velike posade i nisu žalili novce, samo da bi se udobrili. Ali veliki rat je strašno rastrojio grad, njegovu tečevinu i njegov polet. Opet oslobođenje je donelo pogodbe koje su, prirodno, morale od Pljevalja graditi mesto samo tolikoga značaja kolika je privredna snaga njegova zaleđa. I Pljevlja bi ipak bila snažna da ih nije pogodila kriza, a naročito prošla teška godina, koja je seljakovu kupovnu moć svela na beskrajnu ništavnost. Stoga i liče na ostale zamrle gradove Sandžaka, iako čovek duboko oseća da ima još snage i da će ponovo i brzo oživeti. Danas u njima živi svega šest tisuća stanovnika, ali pored svega toga pred gradom je budućnost i on će po svojemu mestu i po okolini opet ostati glavno mesto u Sandžaku.

          Iako su preko ovoga polja prelazili rimski i dubrovački putovi, iako je u okolini nekada bila rimska stanica sa trgom, Pljevlja su turskog porekla, turska vojna stanica, palanka, na bosanskom drumu. Gde su nekada bila gumna manastira Svete Trojice (pleva, pljeva – Pljevlja), Turci su podigli vojni logor, zatim grad Tašlice, Taslidžu (Kamenjar, kamenište), jer je on tako i morao biti prozvan, pošto su Turci po svom običaju istrebili krstatu šumu oko putova i svojih stanica, te je ostao go kamenjar. Po predanju neki Husejin-paša izmamio je od manastira mesto za Veliku Džamiju, jednu od najlepših džamija u našoj zemlji.  Vrlo je verovatno da Pljevlja počinju od vremena toga paše, ili čak od njega samoga kao osnivača. Zatim od Mohačke Bitke grad i sandžak su uzeli pod svoju upravu paše i bezi Selmanovići (poturčena vlastela srpska Tomašići iz ovoga kraja), to su Pljevlja postala znatan okružni grad. Zanimljivo je da mu je okolina sačuvala srpsko ime Pljevlja: ja ni od jednog muslimana nisam čuo da izgovara tursku Taslidžu…

           U gradu opšti zastoj. I žalbe na zastoj, na neman današnjice. Trgovina stala, konačno stala, zanati umereni, trg jadan. Ulicama prosjaci, gameni. Za jedan dinar kakav dečko će vam obići ceo grad da vas nešto posluša. Trgovci koji su obrtali milion, ove godine ne mogu ni sto tisuća. I kad svi gotovo ne bi imali po njivu i livadu, kraj kuće gradinu za povrće i u staji kravu ili po koju kozu, vi biste se u čudu našli od čega živi taj čaršinlija. Jednoga tržnoga dana, za koji mi rekoše da nije bio tako mali, prodato je svega šest grla krupne stoke i 388 sitne, od koje svega četiri ovna. Cene od 15 do 20 dinara i samo ovnovi od 70 do 90. Tovar drva 3-4 dinara, oka masla 10. Seljaku naročito teško, jer mu treba jedna dobra ovca za kilogram kave. Ali sam na ovoj nevolji video i jednu dobru stranu: prema tome seljaku su meki i šumari i trošarinci…

             Opet Pljevlja uzmahuju. Hoće grad da sačuva stari izgled. Ide u crkvu i džamije, skuplja se na narodna veselja u Narodnoj bašti, proslavlja vrlo svečano završetak školske godine, pojavljuje se u šarenom broju na šetalištu, odlazi na skromna letovališta.  I priča o pređašnjim danima. Spominje se Arnaut-Toska Sulejman-paša, Bajrovići, Šećerovići, Bajići, Živkovići i Grujičići. Pominje slavno Bobovo, tvrdokorni Premćanci, bune i nemiri. Pominje se srpska vojska iz 1912. godine. “Da je preko Javora nastupilo 15.000 đevojaka, a ne 15.000 vojnika, opet bolje ne bi moglo biti!” – ponavljaju se reči bega Hašimbegovića, koje je izustio austrijskom komandantu po zauzeću Pljevalja. “Srbiju ne valja sjedeći pomenuti!” – dodao je beg svojem tvrđenju…

              A uveče kod jednoga moga Čokalije Janićijevića sednik u krčmi. Prevrću se polići i vodi šala: Pljevljaci, Šaranci, Drobnjaci, Vasojevići i Kuči pregone se prijateljski. Uvek nasmejan, Bajro Bašić ostavio vrednu teslu i mistriju, uzeo flautu i iza polića divno izvlači sevdalinku:

            Svadili se orli i sokoli

            Niže Žepča na Jeleč-planini;

            Koliko se ljuto zavadili –

            Sve su bistre vode zamutili.

            Orli vele naša je planina,

            A sokoli – naša je starina –

          I sva ta čudna naša antiteza zbog derta na nekom bunaru jedne pašinice mlade! “Što ću jadna?!” – diskretno menja glas dobri Bajro, pevajući i za sebe, i za nas i za zaćutala Pljevlja…

          Vezu se anegdote o dobrim starim vremenima. Pominju bezi, igumani, plahoviti i siloviti, spominju popovi Šiljci – i oni koji su pred vladikama kotrljali kamilavke i oni koji su u kavama, zagrejani budući, nagnali Turke da gologlavi kliču Sultanu Hamidu… Ja se opet sećam, prisno i s poštovanjem, pokojnog arhimandrita Evet-Neise: “Zlaten, reči mi, reči mi kad će da slušaju ovi Ćirkovi zemljaci?!…”

MANASTIR SVETA TROJICA  (Politika, 29/1932, 8699 (31. jul), 14.)

Pljevlja, julija

         Na dva kilometra više Pljevalja, iznad izvora rečice Bezdanice u jednom potpuno zatvorenom i malom krečnjačkom trouglu, nahodi se manastir Sveta Trojica. Sakrivena sad pošumljenim brdima, ona se može videti tek kad joj se priđe. Retko mesto čak i za naše samostane, i vrlo dobro pronađeno da bi manastir bio kroz teška vremena sklonjeniji, Ta Sveta Trojica danas je jedan od najbogatijih manastira u svoj Južnoj Srbiji, iako ga za postanak ne tuče slava nemanjićskoga ktitorstva.  Na veoma malom prostoru ima dobro čuvanu crkvu, unaokolo konake po poznatom našem manastirskom stilu, sa mnogim tremovima i ćelijama. Dva planinska kladenca u samoj ogradi raskoš je njegova. Po dvorištu orasi i jasenje. Svežina i planina koliko ih duša želi. A mir, usamljenost – Tiva seda bi pozavidila..

           Čudnovato! I ovo je deo stare Raške. A po njoj su Nemanjići, naročito po Limskoj Dolini, nakitili sva ovako ubava i usamljenička mesta svojim zadužbinama. Mnoge su od njih propale i tek u najnovije doba neke obnovljene. Ali nema ni jednoga glasitoga manastira da nije robljen, razgrabljen i opustio, čak i na po dva veka. Međutim, Trojica se ne vezuje ni za jednoga Nemanjića niti kakvoga njihova velika muža.  Naprotiv, njen se postanak ne zna, ne zna se ko joj je udario prve osnove, ni kada upravo. O tome ne postoje zapisi, niti su dosle pronađeni.  A nije pustila, a nije propadala. Na čudo, dok su okolni veliki manastiri propadali manje ili sasvim, Trojica je rasla: po imanju, jer je prikupljala i ona opustelih zadužbina, po ugledu u narodu, po svojoj kulturno-prosvetnoj radnji i po svojem nacionalnom vođstvu i snalaženju. Onako kao i Pivski manastir s one strane Durmitora. Njegov ugled i njegova snaga, misionarska i moralna, rasla je brzo od polovine osamnaestoga veka, da bi u devetnaestom i do oslobođenja došla do vrhunca:  Trojica je bila žarište i središte Sandžaka i jedna živa sila koja je pomogla da se održimo. Za svoj glas, za svoj značaj i uticaj Pljevlja imaju uglavnom da zahvale ovoj svojoj skromnoj svetinji…

           “Svako Ture sebe hvali”. Grešan i ja sam ranije merio otprilike Svetu Trojicu. Mislio sam da Pljevljaci hvale svoju gradsku crkvu, bez starina i bez velikog značaja, koja je nekako uspela da se obogati i da zaseni. Ali sam pocrveneo kad sam je video. Ne samo zbog bogatstva i uređenja: znao sam da je njen nastojatelj naš najvredniji Crnorizac. No i zbog starina.  Jer ima mnogo, tako mnogo da obično domeničko oko i pero ne mogu sve to da savladaju. Bezbroj carskih dobro očuvanih fermana, sudskih presuda, udut-nama (vrsta tapija), knjižnica i arhiva zaslužuju akademijsko izaslanstvo. Stara jevanđelja i druge službene knjige takođe. Jer kao i u Pivu, i ovde je donošeno iz drugih manastira sve što se od ognja i turske ruke moglo ugrabiti.

           Živopis je u crkvi, iako daje utisak velike starine, iz najdalje sedamnaestoga veka. Zograf je pravi umetnik i nije osramotio svoje velike prethodnike. Možda je samo ono u oltaru starije. Nesumnjivo je taj živopis iz doba Vojina Spahije, koji je dogradio srednju crkvu i kube sa svojim bratučedom kaluđerom Georgijem iz sela Poblaća. Živopisac je Srbin po svoj prilici iz škole tolačke, ako to već nije bio i sam poznati “Zugraf kir Andreja Raičević iz sela Toca” (Tolac, Taoci, Toci, na granici srezova pljevaljskoga i prijepoljskoga), kome se spomen zna iz zapisa na čuvenom svetotroičkom Šestodnevu iz 1649. godine. Živopis je realističkog pravca. Ima vrlo dobrih fresaka naših svetitelja, kraljeva, careva i despota. Dušanova je ona poznata maćedonska, Savina iz Mileševe. Ali sve to, čini mi se od manjega je značaja. Za istoriju ovoga manastira i za kulturnu istoriju našu najvažnije su tri druge freske: u središnjem hramu freska “jeromonaha Visariona htitora”, više zapadnih vrata priprate freska Vojina Spahije, njegova bratučeda, jeromonaha Georgija i Georgijeva sina jeromonaha Ananija kao novih ktitora, i iza njih sa severne strane freska “Joanna Zlatara ot Čajniča”.

        Od osobite su važnosti likovi Vojina Spahije iz Poblaća, odakle su i Čengići, i Jovana Zlatara. Ja datum na Spahijinu zapisu čitam 1562. godinu (a, f, ksi, v); drugi su pročitali kao nj 1592, a treći kao 1692; natpis je sasvim čitak i mislim da sam ga pravilno pročitao. Bez obzira na razliku čitanja ovde je ovo važno. Prvo da je vlastelin Vojin pri kraju šesnaestoga ili u sedamnaestom veku kao pravoslavni mogao ipak biti turski spahija (velikoposednik sa obavezom da državi daje na vojnu odred konjice i da bude tako silan da po starom običaju podiže i obnavlja zadužbine). I pošto se od njega dalje niko ne ističe tako (do duše u kraju ima seljaka Spahića) da nisu od njega Čengići, koji su odista starinom iz ovog sela, a koji bi hteli da su iz Anadolije? Drugo, za našu kulturnu istoriju zar nije čudno da na vrlo uglednom mestu bude lik jednog kujundžije iz maloga Čajniča? Ko je taj “Jovan Zlatar ot Čajniča?” Šta je to on sve učinio da dođe do među svetitelje i to onda kada je bilo uobičajeno da se ističe nemanjićska loza, Car Lazar i despoti?

        Osim toga Vojin Spahija i Jovan Čajničanin u Sv. Trojici su isto onako najlepše starine kao što su u Psači Knez Pashač i sevastokrator Oliver, što je zograf ovde na ovima sačuvao, ali potpuno, naše dolame,  srpske, iz toga doba. I Vojin i Jovan su u dolamama, crvenim i dugim, ukrašenim po prsima kao dušanke, ali bez toka, i u crvenim đečermama, čiji se rukavi zakopčavaju iznad šake redom kovanih putica. Za mene je ovo važnije nego sav drugi umetnički prinos svih fresaka u crkvi. Još jedno. Likovi su potpuno hercegovački. Vojin i bratanci kaluđeri su suvi ljudi, visoki, dugoliki, snažni, krepki i smeđi. Jovan je istoga kroja glave, samo zatvorenije boje i bez brade. Svi kao živi. Zato i mislim da je umetnik odavde negde i da ih je sve u životu viđao. Ova stvar zaslužuje da je stručnjak prouči.

         A postanak manastira izgleda da je ovako bio. Možda po kosovskoj pogibiji, svakako ne ranije, izdvojio se neki dobri kaluđer i isposnik iz kojega od poznatih limskih manastira i potražio za svoj podvig usamljeno mesto. Našao ga je ovde između brda, u uvali sa živim izvorom vode i pećinom gde je bila prvobitna crkva, koja se i sada raspoznaje. U pisanim spomenima se Trojica prvo pominje u jednom fermanu iz 1473. godine, ali se stotina u tom datumu teško čita, i da bi se istina utvrdila ferman treba da dođe pred stručnjaka koji ume da pročita Sultanovo ime u tugri. Tek prvi deo crkve (današnji oltar i srednju crkvu) podigao je, ne zna se kada, jeromonah Visarion. To utvrđuje njegova freska s desne strane gde on sliku crkve pruža Hristu na prestolu. Ova freska potiče iz vremena Vojina Spahije, koji je, izgleda, i naredio da se kao ktitor toga dela hrama ovekoviči Visarion, pošto je sam podigao pripratu. Ovo je jasan dokaz opet da se za Vojinovo vreme znalo da je Visarion odista podigao taj deo. Drugi deo hrama, kako su ga ktitori u natpisu zvali “priprata”, a upravo je sada srednji deo, koji nosi i kube, iz osnova su podgili i celu crkvu iznova ukrasili Vojin Spahija i jeromonah Georgije sa sinom, iz Poblaća. Posao je svršen 1562. (ili kako su drugi pročitali 1592). Takva crkva je gorela (ali unutrašnjost potpuno sačuvana) 1859, te je pljevaljska opština izvršila opravke, povisila kube i od Vojinova portala podigla novu pripratu 1874. i 1887. godine. Tadanji Sultan uz dozvolu za opravku darovao je i 50.000 groša priloga.

          Između mnogih starih ikona, krstova, srbulja i drugih važnih knjiga, u manastiru se čuva ćivot sv. Save, iz kojega je on odnet na spaljivanje, i koji je sačuvao jedan muslimanin iz Hisardžika. Takođe se čuva i Savina putnička štaka, koju je okovao u srebro, zlato i drago kamenje jeromonah Visarion 20. aprila 1594. godine. Ako bi ovo bio onaj isti “Visarion htitor”, onda bi odista u Vojinovu natpisu valjalo čitati ono “a-f-ks-v” kao 1692, kao što je pročitao pokojni Milenko Vukićević.

          Trojica je u prošlosti stekla grdna imanja u šumama, ispustima i čiflucima. Cela Pljevlja nekada su bila njena, a gotovo i njeno polje. Zbog toga je i mogao manastir odigrati onako značajnu ulogu u prošlosti našega naroda u ovom kraju. On mu je bio i vođ, i predstavnik i škola. Za ceo kraj tu su se školovali sveštenici i kaluđeri. Naravno, manastir se nije mogao požaliti na Turke, bolje reći na naše muslimane. I paše Selmanovići, i Sulejman-paša, i Bajrović, i svi ostali mogućnici prema manastiru imali su dosta pažnje. NJegovi igumani su vazda u Pljevljima primani sa počastima.

          A danas se trojički nastojatelj nosi oko njena imanja kao da ga je agarjanska sila uočila. Gdegde je možda u redu da seljak pritisne manastirsko. Ali nije pravo da tu štetu podnosi srpska crkva. Ne dirajte u njenu svetu sirotinju, pokoljenje će biti pod grehom ako je bez naknade bude ograbilo. Jer naši stari kad su davali znali su za što daju i da je to važnije od reda zemaljske pravičnosti…

ARHIMANDRIT DŽARIĆ (Politika, 29/1932, 8748 (18.  septembar), 9-10.)

Pljevlja, julija

          Slučajnosti u životu. Sreo sam ga prvi put pre trideset godina. Bio je mlad monah, tek obučen u crnu rizu, suh i bled a čedan kao devojka. Samo njegove oči, krupne i zelene, bile su ispunjene nekim čudnim zanosom, koji je obraćao pažnju na mladoga isposnika i kod nas, tako mladih i nestašnih, ulivao verovanja da će od toga crnorisca opet izaći nešto krupno. A bejaše toliko tih i skroman, sramežljiv i snebivljiv kao svaka netaknuta seljačka mlada duša kad prvi put siđe u grad. Nisam ga više viđao, ali sam mu glasinu čuo: postao je čuveni iguman, sjajan manastirski privrednik i upravnik, vođ narodni i zatočnik njegov i… plahoviti, gotovo goropadni, kaluđer!..

          Sa istinskim nestrpljenjem prikrao sam mu se jednoga dana i zatekao ga na tremu:

          –  Blagoslovi, oče arhimandrite!

          –  Blagoslov, ako ima kome i ako ima od koga!..

          Ja ga zagledah. Od nekadanjega bledoga molitvenika ostao samo dubok, zaneti pogled. Preda mnom stajaše krupan, sav sed kaluđer, snažnih poteza u izrazu, odlučnih pokreta u stavu. Glas krupan, onaj koji kao da potajno izbija iz dubina kao kod Nikolaja Ohridskoga, prekoran, pun neke pretnje, osorljiv, ali gotov da bude mekan i nežan, no životom naučen da bude na oprezi, da bude spreman na podizanje, na grmljavinu. “Obrana je vazda najbolja u napadu”… Mi se zagrlismo, pa ončas obojica udarismo u gromoglasan, gotovo za okolinu sablažnjiv smeh:

        – Valjda smo hteli jedan drugoga zbuniti. Sećam te se dobro. Svakako i ti mene. Ja nikad ne lažem: uostalom pretvorstvo ne trpi ni moj kraj, ni moja voda. Ni mlako svetiteljstvo. Tvoj nekadanji monah Serafim do duše sačuvao je i udubio svoju pobožnost, ali je postao džandrljiv, durnovit kaluđer. Samo tako mogao je sačuvati ovu svetinju od hale i vrane i svih koji su izdali stare dobre zavete i ostali bez starih kreposti. Ja sam ti danas mahniti sluga božji i crkveni, ne svoj, pa se i ti pričuvaj od mene!…

         Arhimandrit DŽarić, nastojatelj manastira Svete Trojice, po svojem životu veoma je zanimljiv čovek. NJegovo pričanje o svemu tome  divna je isposvest i pripovest. Ali je najvažnije to što on sam gleda na život vrlo tvrdo, veoma ozbiljno i religiozno, duboko verujući da su i njime u životu vitlala ona dva načela potvrdno i odrečno.

         Poreklom je Trebješanin iz Nikšića iz bratstva Đurovića. Ded mu se preselio otuda u pljevaljsku Oćevinu i Serafim se rodio u Bjelovom Brdu, a posle rastao u selu LJući. Bila im govorljiva neka baba “džara-džara” i tako i  ostalo novije prezime DŽarić. Rodio se ocu i majci, vrlo pobožnim seljacima pod stare dane. “Izneo sam pobožnost iz kuće i u krvi i u vaspitanju”. Na svet se pojavio 1875. godine.

         Prvo je čuvao koze. I ni sam nije znao kako, tek su ga stala mučiti još tako maloga neka čudna raspoloženja. Onako, odjednom na nekom kršu kad se bio zamislio palo mu je na um pitanje zašto se on tako kasno našao u roditelja? A posle zaželeo da izuči knjigu,  za koju njegov brat nije hteo ni da čuje, a otac mu već bio pokojni. Neverovatno, tek on se svakoga dana za kozama molio Bogu da mu pomogne da izuči tu knjigu. “To mi je bila jedina želja tada i ništa drugo; za veće stvari nisam znao, niti sam ih imao na duši”. Naposletku sišao u Pljevlja i upisao se u osnovnu školu. Poslužujući i mučeći se kao niko njegov svršio je treći razred. Ali mu tada i majka umre. Ne mogući da odoli teretu i nečistoti, jer nije imao ni preobuke, došao je u Svetu Trojicu i pogodio se kod nastojatelja za osam stotina groša. Međutim na ovo se odlučio i sa jednom tajnom mišlju, koju nikom nije smeo još da poveri. U osnovnoj školi silno mu se svidelo pričanje učiteljevo o Sv. Savi, o njegovom kaluđerstvu. Došao je, dakle, u manastir da bi postao kaluđer, ali opet ne onako neuk no pošto dobro izuči knjigu. U manastiru je sve radio, samo da bi odslužio tih osam stotina groša, da bi se malo preobukao i otisnuo u svet za knjigom. Baš kao Dositije.

      Sa turskim pasošem, pod fesićem bez kićanke, u hercegovačkim pelengirima i dokoljenicama, sa torbicom o ramenu, zapeo preko Metaljke i za dan stigao na Pale više Sarajeva. Peške. Od Sarajeva do Beograda četvrtom klasom i tako osvanuo sa tri dinara u džepu. Slušao mnogo još na postojbini o Mitropolitu Mihajlu, koji obnavlja kaluđerski red i sve šalje u Rusiju na školovanje. Došao njemu i prvom otkrio svoju težnju za monaštvom i zamolio da se još školuje. Prvo razočarenje: “Idi, sinko, na zanat, to je za tebe bolje!..” Mali Božidar DŽarić, iz Oćevine na Hercegovini, ostaje bez dinara i pogađa se kod nekoga puškara. Čovek inače dobar, ali drugo razočarenje: psuje taj Palilulac sve što mališan smatra za svetinju. Trči opet u Mitropoliju, odakle ga upućuju u manastir Sretenje. Primio ga jadna i pocepana arhimandrit Vićentije, potolje mitropolit skopski, ali seljački prost i pobožni Božo iz Oćevine čuo da je u Bukovu nastojatelj njegov zemljak arhimandrit Prokopije Bujiša iz Pljevalja. Uputio se tamo. Sa šesnaest dinara mesečno plate prešao sa njim zajedno u Petkovicu u Mačvi. Teško bilo kod neobuzdanoga i mahnitoga Bujiše. Sablasti i skandali po manastiru i ponovo očajanje za mladoga Božidara koji i pred svih stradanja hoće da se kaluđeri. Ali se sudba osmehuje. Mitroplit Dionisije Raško-Prizrenski pozivlje ga u manastr Sv. Trojicu, te 7. juna 1897. godine oblači rasu, pošto je od vladike dobio obećanje da će ga poslati u bogosloviju. S tegobom svršava njen skraćen kurs i 1900. postaje jeromonah i sabrat u manastiru svojem sa 150 groša mesečno. No misao o školovanju još ga ne napušta. Mitropolit Nićifor ga po njegovoj želji šalje u Kraljevo, gde redovno svršava Ratarsku školu sa odličnim uspehom i nagradom. Hteo je sobom da pokaže kako novo doba traži i novu manastirsku privredu. Hteo je da ide u Češku ili na Halku. Uzaludne želje. Po povratku u manastir teškoće. Zavist i zastareli pogledi. Nisu mu dopuštali da primeni svoje znanje. Tek 1913. on postaje starešina, daje sebi puni polet i postaje u istoriji manastira vanredno zaslužni starešina. Jer Trojica biva sačuvana u ratu i danas cveta. Igumanom je postao 1915, a arhimandritom 1921. godine. Odlikovan je ordenima Danila i Sv. Save IV stepena.

        Težak život i neobične borbe dale su mu tvrdu spoljašnost. Čovek jedva može poznati u njemu smernoga nekadanjega monaha iz Prizrena i Kraljeva.  Ali je to u samoj stvari neobično dobar čovek, narodni, sirotinjska majka, veliki Srbin, duboko i tvrdokorno pobožan i bespogodbeni kaluđer staroga i kova i kaljenja, starih zaveta i predanja.

        Primivši starešinstvo nad Sv. Trojicom, iguman Serafim DŽarić je odmah razmahnuo svom svojom snagom da unapredi njenu privredu. Na prvom mestu je zaveo da se tačno obeleže crkvena imanja i vlastitost ozakoni prema novim potrebama i novim zakonodavstvima. Zatim da se ta imanja unaprede, bolje obrađuju i daju više prinosa. Naročitu je pažnju obratio na manastirske šume i pošumljavanje. Počeo je odmah da sadi gde stigne i na taj način oko manastira podigao divan gaj, primeran voćnjak, ogradio bližu okolinu i od gologa kamenjara načinio i pasišta i za oko prijatna brda. Postajući starešinom, on je već znao za sve nedostatke i nedaće manastirske, pa je odmah pregao da ih odstrani. Brzo je prekinuo sa jednom nezgodom: odstranio je od manastira demagogiju i mesno strančarstvo, postavio sve stvari i odnose na svoja mesta. Na taj način manastir je mogao da napreduje i da odlučno opravdava  svoje postojanje u jednoj još istinski pobožnoj seljačkoj i gradskoj sredini.

       –  Venčao sam se za ovu svetinju! –

      Dakle zbog toga se nije mogao ni nakaniti da napušta Svetu Trojicu ni za prve, ni za druge duge austro-ugarske invazije, te je mnogo stradao, ali sačuvao manastir, spasao mnogu gladnu sirotinju i srpsku i muslimansku. Arhimandrit je bio vazda redak hrišćanin i uviđavan prvak u kraju. Premda ognjeni Srbin i stravičnoga temperamenta, taj se čovek nije nikad zaboravljao. Kod muslimana stekao je i ljubav i poštovanje još za Turaka. Časno i dostojanstveno je igrao ulogu dobroga kaluđera, umeo da se sa muslimanima nađe na zajednici kadgod su to opštije stvari tražile. Osim toga manastir i njegova ruka bili su darežljivi prema muslimanskoj sirotinji ne manje od pravoslavne. Siromašni svet muslimanski gledao je na njega kao na kakvoga derviša ne od sveta ovoga. U odnosima prema muslimanima za vreme prvoga oslobođenja i za vreme ratnoga prelaza Pljevalja iz jedne vojničke ruke u drugu, iguman je činio čast ne samo Crnoj Gori, Srbiji ili Staroj Srbiji, no našoj naciji. Sretno je zaduživao muslimane pažnjom i ljubavlju.

       U početku muke od najezde. Obične pljačke vojničke i štete, pa ga zatim dovode u Pljevlja da interniraju. Ali ga otimlje paša Bajrović.

      Da bi ga sačuvali, muslimani čine te on postaje član opštinskog veća. No smućuje se do smrti njegova duša. Popušta uviđanje, golgotske slike raspaljuju kaluđera. Budi se u njemu opori, tvrdi seljak ovoga kraja. Premćanac, Bobovac, Babinac. Onaj koji se večito bunio ovuda i za sitnice i za krupnice. Ne može on da gleda kako strada narod, kako se sve kao marva odvodi u ropstvo, u internaciju. Upadljivo deli sirotinji hranu i novac i izaziva:

        – Pored svega ovoga, gospodo austro-mađarska, i vi, Turci: Velika Srbija će opet biti…

       Letom 1916. godine austrougarske vojne vlasti u Pljevljima kao i svuda konačno gube glavu. Pred ulazak Rumunije u rat njima se svuda priviđaju ustanci. Oko Pljevalja čak i komite, koji ga pripremaju i koji će ga jednoga dana tobože izazvati. Naravno središte mora biti manastir Sveta Trojica, a vođ već ionako obeleženi kaluđer DŽarić!.. Zato opkole manastir, nađu negde više njega u pećini ostatke od zarđala oružja, uhapse ga i predaju prekom vojnom sudu. Kazna je mogla biti samo vešala, da ga na čudo nisu spasli Česi Rosival i Andrijal, uspevši nekako da otide pod običan sud.

         Arhimandrit Serafim DŽarić nije najredovnije školovan. Opet on je vrlo načitan čovek, jer ne samo da ima priličnu biblioteku, no je i stalno popunjuje: kupuje svaku bolju knjigu na našem jeziku za koju čuje. Najzanimljivije je, međutim, što se on samoučki udubljuje i mnogo razmišlja. NJegov misticizam i osobina jaka prirodna čoveka ovoga kraja da nađe odgovor na svako postavljeno pitanje do krajnje logičke mogućnosti, mire se u iskrenoj i dubokoj srpsko-seljačkoj pobožnosti na divan način, te su arhimandritovi pogledi vezani ipak u jedinstvenu celinu, u jedan poseban, njegov sistem. Na njega je mnogo uticala ratarska škola, te voli prirodu. Duga usamljenost, rad u prirodi, bavljenje u šumi, njivi, voćnjaku, navikli su ga da neprestano misli i da svoju misao udubi i oblagorodi. Stoga njegova vera nije ni plitka ni slaba. Nije ni obično ortodoksna, konzervativna, no živa, široka i ako hoćete pomalo panteistična. NJegov razgovor o prirodi i o tom kako je divno posmatrati silu božju koja iz semena razgrana raskošnu voćku pesma je i utoliko upadljivija, što se čuje od kaluđera koji je vek proveo na grubom poslu.

         Nisam sreo crnorisca koji toliko veruje u božje promišljanje o svetu. To je bila i glavna poluga njegova lična podviga. Na život čovečanstva on budistički gleda. Čovek se muči, strada, ali je na kraju neminovno spasenje za sve. Samo je čovek dužan da shvati božanstvenu ekonomiju i pomogne da se ona izvrši sa manje loma i nevolje. Otuda je jak kritičar i sudi o svim javnim potezima u našem narodu. Jer je i veliki Srbin i veliki pravoslavac, duboko ceni našu prošlost, veruje u naše izabranstvo, pa bi hteo, kruto i bez pogađanja i praštanja, da njegov narod bude na prvom mestu čestit i svet. Od količine te svetosti po njemu, zavisi naša budućnost.

        – Patićemo, ali nam opet ništa ne može kriza: nećemo pomreti od gladi i nemaštine. Samo da ne prekinemo svoju istoriju, da ne izgubimo duh, da ne izgubimo svoju nacionalnu životnu radost, misao i čestitost…

         Državu voli kako je samo oslobođeni rajetin može voleti. A hteo bi, prisno iz duše, da njegova država bude najbolja, najuređenija, najčestitija i najpravičnija.

        – Naša država ponikla je u crkvi Sv. Save. Kad je umrla, tamo je sahranjena i čuvano njeno sveto telo. Odatle je ona i vaskrsla: – ona je sveta i kao takva mora ostati svetom i bezgrešnom i mora čuvati svoj narod u toj bezgrešnosti!… Mi smo izabrani, samo ne vidimo i nećemo da osetimo… A glavno je da narod ne izgubi svoju suštinu, svoju krepost, svoj duh, da ne izda stare zavete koji su ga održali, da se ne potvori: – da ne padne u greh prema svojoj osvećenosti i istorijskom pozivu…

       Zbog ovoga nezadovoljan je crkvom, nezadovoljan manastirima, kojima kao da otkucava dvanaesti čas, jer ne samo što se ne brane dovoljno, ne samo što im se oduzimlju imanja, no što nemaju kaluđera, nemaju dobrih kaluđera.

       Nestalo je stare garde. Zato je potrebna obnova crkve, njene organizacije ukupno, potrebno unošenje novoga duha pred strahom da se ovako dalje ne može. Potrebna je obnova kaluđerstva. Potrebno je tražiti od naroda pravoslavnoga da na ovu službu žrtvuje, ali ne ološ no izabranike. Potrebna je škola za njih. Naši pravoslavni jerarsi treba dobro da zagledaju na čem žito u crkvi raste…

       Sada arhimandrit DŽarić gleda da manastiru pravno obezbedi ona imanja koja ne drže čipčije.

“GOSPODAR-PAŠA” (Politika, 29/1932, 8705 (6. avgust), 11.)

        Pljevlja, julija

        Posle Mohačke bitke Pljevlja su sa okolinom uzela u svoju upravu paše Selmanovići. To su bili srpska vlastela Tomaševići ili Tomašići iz Kamene Gore u ovoj okolini. Selman-barjaktar odlikovao se u bici i po predanju zarobio hrvatskog bana. Dobio čin i pašaluk u Pljevljima. Na njegovoj sablji, pričaju, koja je odneta u Carigrad, bili su ispisani berati  i o činu i o pašaluku. Podigli su bili dvore ispod današnjih Pljevalja, gde i sada stanuju njihovi potomci. To je čitavo zasebno naselje. Na upravi se izređalo devet paša do pre sedamdeset godina. Pravo im je ukinuto kada su i oni počeli da se protivu Carigrada bore kao i ostali dinasti-odmetnici po ovim krajevima s ove strane mora.  Zanimljivo je da su prema Svetoj Trojici bili vrlo pažljivi, upravo njeni neglasni ktitori, dok su međutim pritisli svekoliko imanje Mileševe, kada je ona spaljena i upropašćena. Imali su vazda samo po jednu ženu, govorili uvek srpski, pisali većinom ćirilicom i bosančicom i neki od njih pevali. Ima njihovih pisama bezima Resulbegovićima. Značajno je da i njihovi sadanji potomci priznaju svoje srpsko poreklo. – Posle Selmanovića Pljevljima su kraće vreme upravljali kajmekami dokle po Berlinskom Kongresu nije stvoren Sandžak i za mutesarifa i vojnog zapovednika bio postavljen Arnautin Sulejman-paša Kolonja, koji je na dužnosti ostao sve dokle ga Mlado-Turci, po jednoj zabuni, nisu prognali posle svojega prevrata.

        Pljevljaci su individualisti mimo svako mesto od Zvečana do Foče. Zbog toga i strančari. Prirodna je bila podela na Srbe i Turke. Ali su i muslimani imali svoje stranke. Nekada čuveni pljevaljski Muftija iz Hadži-Lojine Bune, zatim Selmanovići pa onda Bajrovići imali su svoje pristalice i protivnike. Tako isto i Srbi. Popovi Šiljci i Vukojičići, Bajići i Šećerovići, Filip Đurašković i drugi. Zato je i danas teško nagnati da jedni o drugima dobro kažu, pravo i nepristrasno sude. Sukobi su još sveži. No u Pljevljima je ostao punih četrdeset godina čovek na najvidnijem mestu, na najtrnovitijem, pa je opet sud o njemu jedan i jednak. To je Sulejman-paša, mutesarif i ferik prvoga reda turske vojske, naročiti opunomoćenik sultanov u ovom kutu, činovnik retke slave, glasa i poštovanja. Nesumnjivo paša koji je činio čast staroj Turćiji i svojoj arnautskoj naciji.

        Jer u Pljevljima nema čoveka da ga s poštovanjem ne spomene. Ni muslimanina ni pravoslavnoga. Ni u gradu, ni na selu. Premćanci, Bobovci, Babinci, večiti buntovnici i nezadovoljnici, sa čijih čela kao da bije prkosno i rajetinsko: “Zar može Turčin biti dobar?” umilno kao najčedniji stvorovi govore o paši, o “Gospodar-paši” kao o svetitelju, kao o narodnoj majci, kao o čestitom carskom čoveku, dobrom, mudrom, pravičnom, uviđavnom i velikom sluzi reda i mira u kraju; kao o veštom paši, koji je i moćnoj i lukavoj Austriji, kao i pljevaljskoj prenagljenosti i oporosti umeo da stane na suprot… U ovu anketu ja sam uveo sve viđene žive svedoke i na selu i u gradu i svedočim da ne mogoh čuti protivan glas.

      – Srbija da je na to mesto poslala svojega čoveka, ne bi uopšte bolji bio! –završio je sud o njemu mudri seljački prvak Milovan Starčević iz Meljaka.

      Za ovako delikatno mesto kao što je Pljevlja, na Tromeđi, sa austrijskom velikom posadom, vazda na čelu sa političkoga kova generalom, sa snažnim begovima, zavađenim prvacima, sa oporim Srbima, sa Bobovcima i Premćancima koji su vikli bili da sa Crnogorcima večito ratuju protivu carevine i da se neprekidno tuku sa krvavim Kolašincima, njihovim LJucama, Kaljićima – Carigrad nije mogao poslati pogodnijega čoveka.

       Arnautin viteškoga mentaliteta. Čovek od časti i reči po nagonu. Redovno proškolovani oficir, čovek evropskoga obrazovanja. Kulturan i nefanatičan Toska. Plemić i kolenović. Bez mržnje prema Srbima, sa urođenom ljubavlju prema seljaku, sa razumevanjem prema gorštaku, obrazovani sluga dužnosti, bektašija (derviški red), državnik i političar: – Sulejman-paša Kolonja samo savesno je vršio svoju dužnost i time neobično zadužio narod, ostavivši spomen da cenimo i poštujemo jednog sjajnog Arnautina u najsrbastijem kutu Stare Srbije.

       Na prvom mestu državnik i političar. Paša je umeo da suzbiva baliluk, da Turke i Srbe drži u snosnom dodiru, da u gradu zavede civilizovan red, samo da Austrijancima ne bi dao povoda da dalje primenjuju berlinska punomoćstva.  Austrijske intrige i novci bili su neiscrpni. Ali se on nije dao i čuvao je kraj sa najvećim pregalaštvom i veštinom. Stoga su njegovi pogledi bili široki, odnosi pitomi i mudri. Srbe prvake pozivao je često, savetovao prijateljski za njihove međusobne odnose, pri prijemima ukazivao čast i poštovanje kao i Turcima. Čak je često bivao vrlo srdačan i iskren. U privatnim odnosima do kraja ljubazan, gospodin i pažljiv. Crkvenu srpsku opštinu smatrao za ustanovu prema kojoj se valja pravično ponašati i uvažavati je, igumana manastira Trojice primao je uvek kao glavnoga predstavnika crkve i naroda.  Prema popu, prema učitelju – bio je pažljiv toliko, da je takvim držanjem muslimanskoj čaršiji hteo reći kako su to ljudi ne za progonjenje no za poštovanje. Naročito je on umeo sa seljacima, sa njihovim prvacima. Samo Sulejman-paša mogao ih spasiti od austrijskih zaleka za vreme bune iz 1906. godine. On je tada i jednog protu Đurića pozvao u pomoć, da bi se seljaci urazumili i da Ustrija ne bi likovala. Okolina je puna priča o pašinim savetovanjima sa tim srpskiom seoskim prvacima i o tome kako su oni serbez dolazili pod oružjem k njemu, kako ih je on očinski primio i koliku čast ukazivao.  Đurica Božović iz Bobova, Filip Jelovac i mnogi drugi dobijali su kod njega cigarete i kave i oslovljavani sa titulom “aga” na sablazan prisutnih muslimana. Znao je za veze mnogih tih ljudi i drugih iz grada sa Crnom Gorom i Srbijom, pa se pravio snishodljiv i nevešt, jer je pametno uviđao da to nije tako opasno za carstvo, i da je to bolje nego da ih pridobiju i kupe Austrijanci. A dešavalo se da bi koga od takvih i pozivao k sebi da ga posavetuje ako bi mu rad bio suviše razgolićen.

        Bio je neobočno prosvećen čovek. Voleo je školu i prosvetu, voleo je napredak. Pod njime su Pljevlja počela dobijati evropsko obličje i po životu javnom i posebnom. Zabave, igranke, čitaonice u njemu su uvek imale prijatelja. Večernji život se tada u gradu razvio da se nije osećala Turska. Pokraj tolikih austrijskih intriga mi bez takvog čoveka ne bismo pod Turcima ovde mogli osnovati svoju prvu gimnaziju. On je ne samo došao na osvećenje njenoga ugaonoga kamena, održao sjajan govor, dao veliki prilog i učinio prvi primer, no nije ostavio bez svoje posete ni jednu školsku svečanost, ni jednu Svetosavsku proslavu. – Jednom rečju Sulejman-paša činio je  sve što se onda moglo da muslimani budu mirniji, Srbi slobodniji i zadovoljniji, a Austro-Ugarska da ne stekne razloga za dalje spuštanje ka Kosovu. U tome je značaj ovoga znamenitoga turskoga upravnika, pri čem valja jasno i odlučno reći da je u ovakvom delanju svojem bio samo častan oficir i jedino turski činovnik i rodoljub.

        No i Arnautin. Mrzio pašu Hadži-Hadžo beg Bajrović. Onako iz obesti. Pust, bekrija i sevdalija, ljubavnik po srpskom Moćevcu i Đerđelez-Alija po njenim krčmama. Pa hteo da omalovaži i uvredi jednoga gospodina iz Carigrada, koji je, eto, sve obuzdao i uzeo u svoje ruke. Jednoga dana neki seljak iz Kakmuža nosio ubijena zeca na trg.  Hadži-beg da seljaku medžediju da toga zeca odnese paši tobože  od sebe na poklon. Jer je znao da će paša kao bektašija (uza ovaj derviški red zec je najpoganija životinja) ovim biti strašno pogođen. Seljak učini, ali se paša ne zbuni, no ga pitomo upitao ko ga je na to nagovorio. Seljak kazao, dobio još jednu medžediju, izišao, a paša zovnuo zaptiju te bacio zeca kroz prozor, pa zatim šapnuo nešto kmetu iz Moćevac-mahale, Josu Popoviću. Jednoga večera upala u krčmu kod Darinke dva srpska seljaka, koji su brzo oporim rečima izazvali bega na svađu, razoružali, izveli u obližnju baštu i tako uredili da su bega polumrtva izjutra na ćilimu odneli kući. U Pljevljima lom. Kod paše savetovanja i njegove stroge naredbe starešini policije da se zločinci pronađu. Beg je dugo bolovao, taman toliko koliko je bilo potrebno da se stvar zaboravi:

     – Pita te paša, Hadži-beže,  – reći će mu jednom neko najzad: – dina ti, hoćeš li mu opet slati na peškeš zeca iz Kakmuža?..

     –  Arna-ut! – što rekle Turkuše…

SELJAKOV ODVOJAC (Politika, 29/1932, 8706 (7. avgust), 11.)

Pljevlja, julija

      Opazio sam jednu veliku promenu kod seljaka sa Tromeđe. Kulturnu promenu. Samo tu stvar treba postaviti tačno na svoje mesto i u granice.

      Do rata, do prvoga oslobođenja, ovde je seljak kao i po svoj Staroj Srbiji, živeo veoma prvobitno bez obzira na svoje imovno stanje. Niti mu se mililo da podiže prikladnu i zdravu kuću, niti je mislio o nameštaju i načinu obitavanja. Kako se zateklo, kako su stari ostavili. I malo odeljenja u kući, i mračne sobe, i spavanje na podu, na malo slame i čerge, sa rđavim i grubim pokrivačem. Takođe i kultura kujne bila je niska.  Meso se, samo posoljeno, varilo u kotlu i posle jelo bez čorbe. Da još nije bilo beloga smoka, naročito leti dosta mleka i skorupa, seljak bi potpuno fizički zakržljao. Ni odevanje mu nije bilo bog zna kako dobro. – Ko zna selo pod Turcima, lako će za ove nedostatke naći uzroke. Prosto, seljak je bio u velikoj groznici nacionalnoj, u vazdašnjem nadu na promene, na oslobođenje. To mu je bilo glavno, pa da tek docnije, posle toga obezbriži svoj domaći kut i valjano živovanje u njem. Osim toga ona prirodna zaostalost, konzervativizam seljakov. Ali kao najglavnije bilo je to, što ondanji seljak nije imao računa ni da podiže dobru kuću, ni da imadne vidnu ni zdravu sobu, niti u njoj nameštaja: takav čovek stradao je od gosta i Turčina i otmenija Srbina. Ko je imao dobru kuću, ko je imao dobru prostirku i pokrivku, i ko umeo sito i lepo da nahrani – taj je od kuće gradio han. Iz nje mu nije izbijao aga, čauš, spahija, poreznik, pop i otmeniji putnik. “Prostirač se nije dizao” – govorilo se onda za takve kuće, ili “po deset puta se postavljala sovra u toj kući”.

        Međutim, po oslobođenju prilike su se iz osnova promenile. Domaćin je po slobodnoj svojoj volji primao koga je hteo i kad je osećao za to nužnu, moralnu i predanjima osveštanu potrebu. Osetio se on na svojem pragu i tlu, osetio je slast stalnosti, obezbeđenja i nekog reda. Više od toga: ratovi su ga proveli kroz zemlju, video je on mnoge primere, kuće, život, nameštaj. Uverio se na taj način da je dotle vrlo rđavo i živeo i jeo. Pa se kod njega pojavila nova želja i novo častoljublje: da i on, rajetin, stigne one srećnije, one kulturnije, one koji bolje umeju da žive. Počeo je da podiže bolju kuću sa više odeljenja, da od nje udaljuje staju, naslon i tor, da gradi ili kupuje krevete, da puni vunom dušeke, da mu žena izatke potrebne ćilime i šarenice, vunene gubere i vunenu ćebad kao pokrivače. Dalje da u “kući zida štednike” pored starinskog ognjišta, da nabavi nož i viljušku, porcelansku zdelu i praktičniji lonac za varivo. Da gotovi vrlo dobre čorbe od mleka i testa, da praktičnije troši krompir, zelen i osušeno meso, a ne samo za zakusku. Prilično zadržavši staru odeću, seljak je počeo i da se preobražava. Uzeo je praktičnije savremene čakšire, počeo na selu singeračkom da šije gornje bluze i svoj stari zimski ogrtač da pretvara u skladan kaput. Žena je svuda zabacila kosu za uši, uzela prostu povezaču bez “žica i sjaktica”, ostavila pregljače i navukla suknju. – naravno u ovom pogledu nije još od tolike važnosti stvarni uspeh koliko želja, koliko pregalaštvo, koliko tendencija za kulturnim preobražajem. A takva je tendencija, koju sam dobro uočio, prosto obradovala i zadivila na Tromeđi: – počeo je Sandžak da se menja, njegov čovek je odlučio da napreduje…

           Reći će mi se da sam ja svakako uvođen u najbolje kuće i da je moj sud zbog toga jako podvučen. Tako je donekle. Na putovanju svraćao sam odista u najbolje kuće i kod prvih domaćina, mahom pismenih i naprednih ljudi. Kod svih onih kod kojih sam prenoćio ili bio na ručku, može prenoćiti svaki kulturan čovek. Uvek sam spavao na krevetu, na dušeku, na čistom zastiraču i uzglavlju i bio pokriven ili jorganom ili vrlo mekanim poluvaljanim pokrivačem od vune.  Imao sto, stolice, izjutra čist ručnik i sapun. Jeo iz tanjira sa nožem i viljuškom, pio sam iz čaše meni određene. Sve to nije mala stvar. Ali seljak mi je odavno pred očima. Svikao sam da ga posmatram i da me ne obmane i ne prevari: zalazio sam i u male i siromašne kuće. Zagledivao u svaki kutić, nagonio žene da me uvode čak i u neraspremljene sobe za spavanje. Istina božja, ja tamo nisam nalazio ćilime, jorgane i mnogo bela posuđa, ali takođe nisam viđao ni zgrnut naramak prljave slame u uglu sobice, pokrivene ritavom čeržinom, no drvene krevete i vunene pokrivače. Ceo utisak od kuće i skromnoga, vrlo skromnoga nameštaja, govorio mi je da je moja tvrdnja tačna: – seljak je prenuo bio da kida sa starim življenjem u kući. Pored svega toga što sam i to video da je godinu proveo vrlo teško, da je izgladneo, da je sumoran i zbunjen od privrednih nezgoda.

         Ovu obnovu, ovakav polet ka napretku, odista grdno je pobrkala zla godina, jevtinoća seljačkih proizvoda, današnja privredna kriza. Valja, do duše, reći i ovu istinu. Poslednjih dana počinje ta sumornost da se razvedruje. Letina je dosta dobra i seljak se nada. Nešto je počela da skače cena vuni i koži. Tržište u Foči podiglo je stočne cene i seljak tamo goni svoje “živo” – svoju stoku. Ali je po ratu mimo sve nedaće nastala jedna najopasnija boljka za planinske i stočarske seljačke krajeve, koja je uzela huk i koja se ne leči običnim merama, jer je i široka i veoma duboka. To je posvemesno raspadanje seljačke zadruge, kućne zajednice.  Danas je nastala po selima opšta težnja da pod krovom ostane samo čovek i žena kako se to tehnički krsti ovuda, i to utoliko više, ukoliko je Dinarac individualističniji, ukoliko mu je javna fizička bezbednost ujemčenija. Savim je nekako onemoćao da zagleda u tajnu svoje privrede, i kako da je unapredi i pomogne se. Kao da je zaboravio skoru prošlost, izneto iz ropstva veliko iskustvo da je samo ona kuća mogla ostati živom i biti sitom koja je bila zadružna.

        Politika i sretnijih država gde je seljak na zavidnoj visini visoko je podigla zastavu onoga drugoga, savremenoga zadrugarstva. Takvo je staranje i u našoj državi i kod naših ljudi koji promišljaju o seljaku i žele da ga podignu. Ali pogodbe kod nas za to zadrugarstvo su još vrlo teške. Osobito po Staroj Srbiji, naročito po Sandžaku, po raštrkanim besputnim krajevima, gde selo ima po četiri časa hoda u prostranstvu. Mi nismo ni Danci ni Česi, još ni na vrhovima nemamo dovoljno iskustva. Sandžačani nisu ni to što su Slovenci. Kod nepismenih krajeva, nepismenih i nevičnih ljudi, partikularistička raspoloženja osim u odbrani, u ratu – savremeno zadrugarstvo je nemogućno još za dugo i mnogo. Srbin niti veruje u mogućnost čistote drugih ruku, niti je sam u tom pogledu besprekoran. Ako se ne boji od Boga – zaješće drugoga kao vode se napiti. Treba vreme da prođe, treba škola i društva da ga udare da bi se i za ovakve neophodne i apsolutne svrhe uljudio. Dok se ropstvo konačno ne izaždene iz svakog pojedinca i pojam prisne solidarnosti ne pritisne takvu dušu, o savremenom zadrugarstvu u planini i bespuću ne može biti ni reči. Uzalud nastojanja, pokreti preko učitelja i popova. Uzalud pričanja. Možda je mnogo rečeno, no ja to smatram za dug svoje savesti da reknem, jer sam takve stvari video i sagledao…

        Seljak neće više zadrugu. A nema niti može biti po planini imovnoga blagostanja bez stare zadruge. Da bi seljak po brdima ostao živ,  da bi privredno koliko toliko dobro stojao, on mora izorati mnoga brda i dolove da mu tek koji tovar rodi, mora držati mnogo stoke da bi je novčio za svoje potrebe, mora kositi mnoga pobrđa za potrebnu piću i biti udružen da se bori protivu leda i studeni. Sve to jedan sam čovek, koliko bio vredan, ne može da postigne i  da zaradi onoliko koliko je potrebno za ženu i petoro dece. Ako pođe u miln, tor mu ostaje bez muške odbrane; ako pođe u grad, koji je obično udaljen, kuća, stoka i deca ostaju na slaboj ženi. Takav seljak iz godine u godinu manje zasejava, manje stoke podiže i kad ga stiže ovakva teška godina, kada mu ovca ide za oku kave, a vo ne može često da isplati opštinski prirez  – on je gotov prosjak. Hambare puni snaga, stada i čopore imaju snažne zadruge.

        Široke razmere je zauzela ova boljka po Tromeđi. Ona je za sadašnje prilike prva seljakova neman i zaslužuje da se o njoj ozbiljno promisli.

POLAZAK U BRDA  (Politika, 29/1932, 8755 (25. septembar), 8.) 

Na Meljaku, julija

        Prošli smo Ćehotinu niže Selmanovića kuća ispod Pljevalja i uputili se na zapad ka Meljaku. To je visoko i isprsecano veliko pobrđe, glasita župa koja se inače zove Podgorom. Jer je baš ispod velike pljevaljske hrbate planine LJubišnje, koja na velikom prostranstvu sa svojim ograncima gradi visoku obalu Tari sa severne, sandžačke strane.

       Probavićemo čitav dan penjući se, sve kroz šume, u početku sitnije a posle gušće i krstate dokle se ne primaknemo ovoj planini, koja prema Durmitoru i iz njegova čvora, opet više liči na maćedonske no hercegovačke gore. Jer se prućila prema oku kao kava čupava i široka hrbata grdosija. Sa njene kičme ne uzdižu se suri i oštri krševiti šiljci, nego se vidik, oblačan i tmuran, urezuje ravnijem potezom. Visoka je to planina (iznad dve tisuće metara), šumovita dokle drvo može da dospe i pristupačna: za čudo pristupačnija od drugih u ovom kraju. A voljena i uvedena u priču i bajku, jer je kroz mučne vekove rajetinskoj okolini bila najtvrđi grad i krepila je na otpor i održanje ne manje no Durmitor svoju, onamo preko Tare. Jer je i oko LJubišnje skovan snažan i opor čovek, tvrđi od kamena i plahovitiji od najmahnitijega rajetina. Kad čovek na ovome putu sa prvoga pomola kroz dobar dogled sagleda planinu, pa ispod nje obadve velike župe Meljak i Hoćevinu, njihove uvale i razbacane ne samo kuće no i sela, i još sretne kojega gorštaka, on po nevolji i obavezno usklikne:

       – Gle, ovuda se rađa samo čovek i omorika!…

       Do Meljaka ima pet časova hoda. Mi smo putovali čitav dan. Društvo kao poručeno. Pređašnji direktor gimnazije, g. Vlada Nešković, Cvijićev učenik i česti saputnik po čitavom Balkanu, ostavlja Pljevlja i hoće da proveri još jednom svoja ranija opažanja i proučavanja. LJubazno je pošao sa mnom i učinio mi velike usluge. Jer poznaje kraj, ljude, prošlost okoline. Iako iz blizine, sa Lima, on osobito ceni vrline ovdašnjega seljaka i kazuje mi usputno šta je pokojni Cvijić govorio. Zatim u društvu je Jovan Dragutinović iz Bobova, svršeni maturant, jedno darovito seljače, vanrednoga interesovanja i načitanosti: u Pljevljima je dosta dobro naučio francuski i engleski, pored toga što se odškolovao sa kondicijama!… Ponosi se svojim Bobovom i danima može da priča o ljudima ovoga kraja, o pokretima i bunama, o životu tih gorštaka.  A karavan vode dva mlađa Bajića sa Ilina Brda, dva divna seljaka iz dobrih domaćinskih kuća, koji su na današnjoj oskudici pošli da zarade koji groš. Pažljivi, pristojni i duševni kao da smo njima lično pošli u goste. I pametni: znaju da im kroz kraj prolaze novinari, pa pažljivo slušaju razgovore, vazda gotovi da ili dopune ili poprave štogod…

         Jezdimo lagano. Gotovo po turski. Na konjima bisage i terćije. Neko sa strane bi nam zavideo. A u stvari položaj drukčiji. Ja još nešto grozničav; promena beogradskog vazduha na ovaj oštri sa Čemerna oborila me je još prvih dana. Gospoda iz Pljevalja tek prvi dan na putu. A konji izišli iz teške zime slabi: možda čitavu godinu dana nisu okusili ni šaku zobi. NJihove se rtenice ugibaju pod nama, noge često poklecnu. Biramo im mesta gde će da stupe. Samo očekujemo kad ćemo zajedno sa njima da ljosnemo o ledinu. To već nije jahanje no mučenje. Pa opet. Put snosan, blago penjanje, šuma, čist zrak. A planina vuče k sebi snažno, nova mesta izjedna mame. Zaboravljamo se i sve više raspolažemo i razgaljujemo. Razgovor postaje sve življi. Ozbiljnost smenjuju priče, anegdote, šale. O igumanima Svete Trojice, o Sulejman-paši, o vođama kraja, o Selmanovićima… Kako su oni vešali o plot sultanove svilene gajtane koje su svečano u Pljevlja donosili carski dželati i kako su od svojih čipčija pravoslavnih odbili Kolašince muslimane: kad im je dosadila čipčijska žalba naredili da se silnim Turcima iz Kolašina mesto brava iznese prase: “Oprostite gospodo Turci, ali ovako je beg Selmanović naredio da vas ugostimo!” I posle toga oni po selima Selmanovića nisu više dolazili na cicvare…

 Oj, Jovane Biograđanine,

Ustaj, more, Biograd izgore! –

odjekuje kroz šumu ova vrlo stara narodna pesma, koja se ovuda mnogo peva o koja je svakako otklik ako ne Đurđeva a ono doba Principa Jevgenija.

         Nedaleko ispod Pljevalja, na reci Vezičnici, blizu njena uteka u Ćehotinu, naiđosmo na zasute stare razvaline. Zaravan uzvišena i četvrtasta, između voda kao i Duklja. Još se poznaju krajnji opkopi. To je bila prva rimska tvrđava, trg i stanica u ovom kraju. Ko zna kad i kime razrušena.  Mi smo nedaleko odavde niz Ćehotinu podigli Kukanj, u kojem su i Turci držali posadu i vlasti dokle nisu na pogodnijem mestu podigli Pljevlja. Tuda je i stari put prolazio, te mu se podgorjem brda Pliješi poznaje potez i na mesta vide ostaci pločnika.

          Primamo se uz plećate Komine, širokim putem, sve kroz brezovu šumu. S obe strane odjekuju dvojnice i čuje se prosta planinska pesma. Čobani krepe sela i okolinu. A sretamo čitave karavane sa drvima za trg. LJudi ozbiljni, nekako zabrinuti. Svi u hercegovačkoj seljačkoj nošnji, pod crnogorskim kapicama, jer je šajkača prodrla samo do Jabuke i Čemerna. Jer su tu kapicu po selima i pod Turcima mnogi nosili. Drvari se razvedravaju pri pozdravu i odgovaraju toplo, prijateljski. Snebivljivo primaju pružene cigarete, odmahujući rukama kao da hoće da reknu kako nemanje i njih predrugojačuje, te pružaju ruke, a nije im to baš prijatno. Ja napominjem društvu da čobani ipak pevaju, da je dobro.

         – Gledaju kako im zru dobra žita i povraćaju se stada – odgovori mi direktor Nešković – a brigu za hleb i so, nose svi, pred kojima je pitanje da li će i pošto prodati drva…

          Preko Zelene Lokve nastajaše nizbrdni kamenjar, veoma težak za jahanje. Ja skrenuh ulevo kroz šumarje da potražim snosniju putanju da ne bih sjahivao. Kad tamo velika rudina i na njenim krajevima po tabor Cigana skitača. Za tren oka sve je uz urnebesnu galamu poskočilo na noge i potrčalo k meni. Onako kao u džunglama divljaci na filmu. Deca gola i prljava, žene sa decom na dojci, babe i devojke sa cvećem kraj uvojka. LJudi, raznoga doba i obličja. I tek za njima tromo, dostojanstveno i mrgodno dva njihova ceribaše, vojvode, u silavima i sa velikim revolverima isprečene u stranu ponositije no što su to nekada činili Arnauti. LJudi odabrani po onom prvobitnom zakonu, krupni, viđeni, najjači: oko glave im ogromne crvene čalme, koju Ciga nosi kao da je primio uzor od travničkog vezira.

          Ončas bejah opkoljen sa bezbrojem ispruženih ruku. Gotovo sam bio zbunjen. Ali na golemu viku moje je društvo potrčalo. Uplašilo se bilo za mene. Kada se okrenuh spazih direktora kako se povodi na sedlu od smeha, a Dobrilo i Niko sa prljevima u rukama hoće da se probiju do mene.

          – Hoćeš li još? – zacenuto me pecka Nešković. – Falećite mu koja, jer je bolestan!…

           Behu to bosanski skitači. Ali ovako raznovrsnu cigansku gomilu nisam nikad video. Beše tu sva Indija, pomalo Malajsko Poluostrvo i naša Bosna! Ceribaše kao da bejahu sa Glasinca, neke starice likova najčudesnijih veštica, deca polucrnačka polu koptska a mlada i vitka Đula jedna od onih lepotica, za kojima je u dobro staro sevdalijsko vreme ludovalo Skoplje i Gnjilane, na Šarenu Kamenu iza Zvečana vodile prave bitke Mitrovica i Banjska… Ostaviše nas da odmičemo dalje tek pošto im iz džepova pružismo i poslednje cigarete i zaostalu sitnu paru.

           Na svojim putovanjima za ovo nekoliko godina od Berana do Kraljeva, Mitrovice i Foče svakodnevno sam viđao ovakve skitače. Toga ranije po Južnoj Srbiji nije bilo toliko. Jednom na Rogoznu sreo sam ogroman tabor besarapskih ruskih Cigana. Od sela Netvrđa, koje bejaše toga dana prslo po lisniku, a kod kuća ostale samo babe sa dečicom – jedva smo taj tabor s oružjem odbili, pa su krajnje kuće opet stradale. Nije ostalo košulje ni gubera na plotu, niti kokoši u dvorištu… Bilo bi, stoga, pametno da se stranci prognaju iz zemlje, a domaćima zabrani skitanje.

SELJAČKI INTELEKTUALAC (Politika, 29/1932, 8770 (10. oktobar), 7.)

         Na Meljaku, julija

         Podne. I šumoviti kanjon. Nevelika ali plahovita reka Voloder huči padajući kroz duboke surduline kao Tara. Čovek ne može da dođe k sebi kako je toliko mala rečica mogla izdubsti ovoliko duboko korito. No i samo ime pruža objašnjenje i kada ne bi čobani prišli i pričali za strahote ove bistre i studene vode čim LJubišnju obaviju oblaci. Umorni smo i kao zbunjeni. Ali strme šume i plandišta puna stoke i čobana. Neprestani čobanski povici da se zvere zaplaši i odbije od stada, jer je čestar gust i velik. Čuju se na ćuvicima dvojnice, čuje pesma čobanica. Zanimljivo: više crnogorska no domaća, jer je doneta i proneta, a to se vazda prima, jer je novo i drukčije.

        Trebalo je duže počivati. Jer je spuštanje bilo vrlo tegobno. No kanjon divan i straši. Beži se čoveku iz njega. Čini mu se da će se iznad glave sad-sad sklopiti visoke obale ili Voloder krvavo zavaljati drvljem i kamenjem. Tek gore, u Trnovicama, na prostoru i senovitom zaravanku pada nam na pamet da u bisagama nosimo vrelu kavu. Leto zadocnilo za čitav mesec dana, livade još nekošene šarene se kao drugde pri kraju proleća. Počivamo u hladovini i posmatramo pljevaljsku kotlinu. Vidi se da je tu nekada bilo ogromno jezero; Ilino Brdo pomalja se iz ravni kao pravo ostrvo. Vidik ogroman: Jabuka, Čemerno, stara tvrđava iznad Mileševa kao na dlanu. Zgodna prilika za direktora Neškovića: nastaje čitavo predavanje o nekadanjem jezeru, njegovim zatonima, terasama i postanku kanjona…

        O zarancima približujemo se Meljaku kroz gustu smrčevinu, birajući pogodne i hladovite doline.  Nastaje najzad poslednja ispod planine, sužavajući se pri vrhu u običnu kamenitu suhoderinu. S desne strane njene pružila se dosta nagnuta povija, pažljivo ispresecana suhim zidom, pretvorena u njive i livade. Kao u Konavlima. Gore gde povija udara u brda, pod gorom, gomila zgrada kao po sjeničkim staništima.  Izjahasmo uz prosečene zavojnice i bez pripona ugnasmo konje u ograđeno dvorište. Bejasmo na Previji, malom zaseoku meljačkom, pred kućom Milovana Starčevića.

         Domaćinsku seljačku kuću pokazuje i prvi utisak. Međa, njiva, gradina, prilazi već svedoče kakav je domaćin, kakva mu je ruka koja vodi. Dvorište ograđeno, vratnice velike i pokrivene; u zelenilu i čisto, jer se stoka nije puštala unutra. Po njemu zasađeno drveće, pokraj voćnjega lipe i jasenje. Na sredini glavna kuća od dvojih brvana, unutra okrečena, sa starinskim ognjištem i savremenom napravom za kuhanje, ozidanom. Malo više gostinska kuća,  opet brvnara ali koketno sagrađena; za pokaz domaćinskoga stanja i časti. A oko njih ambar, mlekarnik, vajat za odmaranje, odvojena pekarnica, mnogo kleti za oženjene, staje. Jer je zadruga velika, zajedno žive tri brata. Imaju preko šest stotina grla sitne i krupne stoke. Rodnih godina nađu i preko osamdeset tovara žita. Prošla godina je i kod njih bila slaba, ali pored svega toga ja nađoh u ambaru na pun presek pšenice i drugi do polovine ječma.

           Tek u suton stiže domaćin Milovan Starčević, krupan i neobično oštrih crta starac, krepak i jedar kao kakav arnautski poglavica, kojemu nije dosadilo ni ralo ni bradva. Misaono visoko čelo sve izbrazdano dubokim borama. Nekako je otmenije obučen u crnogorsku svitu, ne nosi opanke no cipele i gospodstven je, onako olako bez usiljavanja, a sav poručena antiteza nešto mlađem bratu koji mu drži kuću na plećima i čuva zavete: ovaj odviše ćutljiv i skroman, u opancima i izvornoj seoskoj hercegovačkoj nošnji, koščat i suh kao hajduk.

        Starčevićima su plemenski rod i brastva Jelovci, Ćirkovići, DŽuveri, Lučići (na Glasincu), Zimonjići, Babići i Šarci u Šarancima. Po predanju posle Kosova neki Strainja iz Banjske izdigao u Kalušiće kod Pljevalja, pa posle zauzeo planinu Ograđenicu iznad Tare. Brat mu Krsto odselio u Hercegovinu, u Korita, i od njega su Zimonjići i Babići. Svi su se zvali Starinjićima do Selim-paše Selmanovića. Od toga doba se ovi zovu Starčevićima. Iz Ograđenice se preselili na Meljak. Imali su i čitulu koja je počinjala od pretka Strainje, ali im je nagorela 1889. godine za vreme pogibije bega Borišića. Domaćin mi pominje svoje obeleženije pretke i zaustavlja se na stricu Novaku koji je žive posekao mostarskog alaj-bega i Hasan-bega Drndu u Šaranačkoj bici za vreme Omer-pašina nasrtaja na Crnu Goru.

       – Pa nam i to junaštvo preuzeše Crnogorci, da im nije prosto! – onako mimogred progovori Starčević, objašnjavajući mi kako je te dve turske glave prisvojio za sebe Živko Šibalija sa Žabljaka… i kako tom prilikom ni slavni za kraj Mićo Gluščević nije poginuo kako se kazuje…

        Doba pred oslobođenje u ovom kutu po srpskim selima dalo je sjajnu povorku seljačkih vođa i prvaka. Oni su ostavili veoma snažan spomen. Jedni su među njima bili hrabri junaci i pomamni buntovnici, drugi bogodani vođi i politička obličja, naravno skromnijega značaja tačno prema poprištu na kome su uzmahivali. Jedni su bili plahi, sposobni i takvi bez kojih se nije moglo, drugi nepokazni, čestiti i karakterni. Bez Đurice Božovića nije se moglo; za Garanom Pupovićem išle su gomile u oganj i vodu; samo Filip Jelovac umeo je na divanu skresati reč da Turci ili prime ili poniknu glavom; Spasoje Vojinović da krvavi brda i dolove. U ovoj povorci mesnih odabranika seljačkih, nagonskih radnika i raznih, vazda, krupnih likova, Milovan Starčević kao da je izdvojeno stajao. Ne sjekalović, ne tribun, ne zadrti rajetin. No uman, kulturan, lepoustan seljak, sjajan domaćin i vrlo trezven prvak, koji je bez truda tačno ocenjivao položaje i trenutke i davao svoju reč bez potrebe da je naturuje bilo silom bilo milom kao što su drugi po nagonu činili. Voleo je pamet, voleo dobru rečenicu, osećao mnogo za životnu lepotu. Nesumnjivo to je bila meljačka podvrsta rimskoga Petronijusa. Nešto škole učio je pod Ostrogom i u Foči, čitao je vrlo mnogo, kretao se dokle je dopirao u prvim krugovima. Otvorio je prvu školu na Meljaku i zatim u Ograđenici. Bio je širi nacionalno od ostalih, prezirao je igru između Srbije i Crne Gore i one koji su time hteli da se koriste. Austrijsku opasnost osećao je pametnije od ostalih, bio oportunist prema Sulejman-pašinoj politici, jer je mogao daleko da vidi. Srbovao je kao intelektualac, održavao veze sa Srbijom budući u onim redovima koji su vazda zatrpavali onaj jaz između nje i Crne Gore.

           Kad u njegovoj odaji, punoj gostiju i čeljadi okružismo pri svetlosti sto, on povede reč i vlasno joj je davao pravac i glasoudar celoga večera. Dopuštao sporove, slušao druga mišljenja, ali predsedavao i presuđivao. Pa otpočeo da mi na pitanja kartakteriše i mrtve i žive. Kneza Nikolu, Sulejman-pašu, Bajrovića, Đuraškovića, Šećerovića, Bajića, i celu povorku Zataraca, svojih savremenika. Jezikom pravoga esejista, klesanom rečenicom odmah za knjigu, sa dokazima i vanredno srećnim osvetljavanjima. Sa urođenom otmenošću da bude objektivan, sa neobičnom umešnošću da okreće s naličja kad oseti da je dosta potvrdnoga rekao i obratno. Na izgled nehotične rečenice: “svašta je htio: svačiji je bio; Bajrovićev sluga; veliki čovjek, ali nesreću rodio; nikomu prijatelj; ono poštenijeh Turaka” i tako dalje: – bile su završni udari po dletu u mramoru.

        – A vaš život? – pitam ga najzad.

        – Eto tako… protutnjalo se kroz ograšje… Eto, onako… Život uskočki. Borba za goli život. Za održanje Bobova i srpskoga imena. I mnogo, mnogo nezgoda. Godine 1912. zatvorile su me crnogorske vlasti što sam sa Šćepanom Ploskom otišao u srbijanski logor. Ali svejedno. Mi koji smo vjerovali u narodnu zvijezdu i bili za ujedinjenje, nijesmo se prevarili. No ostavimo to, ogluših vas sve redom. Pričajte šta ima novo. Obradujte kakvom dobrom vešću…

         Nisu mu dalja podrobija pitanja bila ona obična, seljačka, guslarska uz ognjište. No svako na mestu. Odavala su čoveka koji ovde pod LJubišnjom razmišlja, čita. I koji mnogo zna. Neverovatno mnogo. Nije seoski političar, a voli politiku i za to ima akademski ton. Suviše otmen da bi pao u onu običnu, seosku, mesnu i strančarsku, sitnu zlobodnevicu, on me je o ljudima i prilikama, ispovedam, uzeo na takav ispit, da sam se morao dobro pribrati i još više meriti ne samo svoje sudove no i reči…

         Toga večera pale su mi na pamet reči pokojnog Hadži Rufata Agalarskoga iz Prizrena, kad mi je jednom prilikom završio karakteristiku jednoga viđenog Srbina:

          – Tako mi vere, šteta što se nije u zeman poturčio; – bre, šeih-ulj-islam bi postao!…

 “ŽENSKE  BRESPOSLICE” (Politika, 29/1932, 8790 (30. oktobar), 12.)

Na Meljaku, julija

Ženske besposlice!..

        Posle prve kave u dvorištu, kada spazih da sam zapao u valjanu domaćinsku kuću, odlučih se na jednu najtežu stvar pri izučavanju sela: da vidim šta jedna seljanka sve nosi na Tromeđi i kako svaku stvar naziva. U ovom pogledu ja imam gorka iskustva. Seljanka je snebivljiva, to joj po vaspitanju nikakav muškarac ne razgleduje, a osim toga ona takvo ljubopitstvo smatra za glupu ništariju. Ali se setih i nevoljnoga slučaja iz jednog krajinskog sela u Prespi. Bejahu u kući petorica braće; svi “Amerikanci”, pečalbari. Domaćin me je razumeo i naredio najmlađoj snasi da mi pokaže svu svoju stojničku odeću – od kape do čarape. Zato zamolih domaćinova sina da predupredi svoju ženu i nagovori je da i ona isto učini. I to mlado čeljade kao kakva matrona povede me u svoju klet. Ali čim sedoh pored njenih šarenih nevestinskih kovčega neko je pozva da nešto posluje oko večere. Ona iziđe na vrata i polušapatom odgovori da ja samo čuh:

     – Ne mogu. Gospodin traži da mu pokažem ove naše ženske bresposlice. Što ću!..

      Pravo da kažem klet domaćinove snahe iznenadila me je. Odaja na boju, lepo popođena i iznutra obložena glatko ostruganim letvama. S obe strane pored zidova kreveti: jedan uži za muža i drugi veći za ženu i decu. Obadva zida obložena velikim ćilimovima pirotskoga uzora a doma tkanih. Dalje sanduci za ruho, sto i klupice šarenicama pokrivene. Dva ormana. Na posteljama dušeci, domaća prostirka i vanredno mekani vuneni pokrivači, poluvaljani, beli kao da su iz fabrike. U jednom uglu naslagano više šarenica i manjih ćilimova. A inače na vešalicama svuda unaokolo raspoređeno sve što je jednoj ženi i mladoj majci potrebno.

        Oko nas okupiše se deca, dođoše devojke iz kuće, odrasli muškarci. Bejaše to vanredno zanimljiv trenutak. S jedne strane što su ljudi hteli da mi bolje pomognu, pa grešili u nazivima ili ih upotrebljavali iz tuđega turskoga jezika, da bi ih ženskadija odmah popravljala. S druge strane, starije žene videći da se poklanja jača pažnja starijim primercima, zađoše u svoje kleti i donesoše čitave svoje garderobe.

      – Ovo je naše staro; ovo je u Foči vezeno, pogledaj kakva je čoha – nije to iz Podgorice!..

       I odista. I čoha i zlatna žica, i svila i sav rad bio je prvoredan. Sve je to odavalo stare bosanske obrasce i bilo valjano. Sutradan sam gledao celu porodicu u svečanom ruhu, gotovo sve jednako odevenu po redovima: jednako stariji, jednako mlađi; jednako svekrve, jednako snahe a opet jednako devojke. Vidi se jasno da zadružni domaćin pazi da se nijedno čeljade ne izdvoji i ne uvredi. A pravo da kažem – bogatstvu ruha sam se zadivio. Ženska nošnja je već sasvim crnogorska, muška donekle: crnogorska kapica i čakšire, koje se nešto razlikuju po kroju i otvorenoj plavoj boji od prave hercegovačke. Na primer, domaćinov brat odeva se hercegovački.

        Posle muževljeve odeće, mlada domaćica počinje iznositi svoje. Suknja, dolaktica, zubun (“veledun”) su potpuno crnogorski, ali je đečerma stara hercegovačka sa srebrnim velikim pucama, nakićenim zlatnim uresima. Osim toga ovde žene imaju gunj i gunjić, crno omašćen kaogod u Prespi. Gunj je duži, doseže do bedara, a gunjić je bez rukava, nešto kraći od gunja – produžen seoski jelek. Sukno je na njima deblje, ali vrlo mekano.

       Muške čarape su dvojake: “blječve” (bjelače) i “brdske čarape”, ne bele no šarene. Ženske se pak pletu na “kola” i na “pasove”, na kojima je šara upletena, dok postoje i “kratke čarape”, na kojima je vez na “vođice” i “kuke” sa jednom iglom, te liči na vez. Uz njih idu nazuvice, naglavci i navršci, mahom pleteni na kuke. Ali se stara muška hercegovačka bjelača gubi, pa je zamenjuje nova, crnogorska, ispletena na “čibuke”, “bjelatački”, “opački” (takozvane ranfle sa intervalima).

         Nekoliko primeraka oprežina, koje su upravo starija nošnja u ovom kraju, izazivaju divljenje po izrađevini. To je tkivo od vune, lana i pamuka, ili pomešani konac od vune i pamuka. Oprežina je vrlo kratka plisirana suknja. Ali ona nije plisirana, niti glačana. Tako je izatkana “namrskano” (plisirano) na “uzvod”. Malo se platna tke. Ali ovo namrskano, i ono za ubruse, obično “ručinike” (ručnike) i za celu sovru “pešćire”, koji su na krajevima balučeni (utkan vez naročitih šara samo za ubruse) jesu jedna osobitost ovoga kraja i vanredno pri tom lepa i uočljiva.

        Primetih da žene mnogo polažu na ures “opleća”, ženskoga naprsnika, koji je na čudo sličan prespanskom, zatim na “ubradače” (čembere), ženska pokrivala, šamije u raznim bojama i kakvoćama koje one kupuju u gradu, i “rupce”, jagluke, koje posle vezu crnom svilom. Ti se rupci nose u ruci ili za pojasom. A istovetni su onima koji se vide na freskama u Psači kod Krive Palanke. Videh i dva para rukavica. Jedne starije, nevestinske, čudno pri pletenju izvezene, i naknadno šarane belom đinđuvom kao biserom sa mnogo malih kita od vunice na rubovima. I druge, savremene od pamučna konca, za koje dugo nisam mogao verovati da nisu fabrične, jer su bile po modi belih rukavica iz prošle zime. – Zar vam se toliko sviđaju? Zar su kao beogradske? Da mu ih poklonimo – reče ona mužu tiho, a ja odista sutradan na putu nađoh te rukavice u svojim bisagama te ih i danas kao retkost pokazujem svakomu ko mi u kuću svrati.

        No te žene imađahu i svoje ručne torbice, “tašne”, koju bi svaka mlada lepotica mogla proneti kroz Knez-Mihailovu da joj pozavide. To je “pletivača”, doduše nekadanja, a danas prava tašna, za rubac, prstenje i druge sitnice. Znate crnogorsku torbicu: ova je mnogo manja, nežnije i pažljivije tkana i urešena kitama od vunice ili čak i svile.

        Od nakita, koji je bogat i obično nelažan, ovo je: “igle” (dve) sa manjim jabukama, vezane takođe srebrnom verižicom i ukrašene “potkitama”, trepetljikama. Tima iglama se učvršćuje ubradača za kosu. “Spuča”, đerdan i spučač sa “sjajkama” (sjakticama, svetlim đinđuvama). “Spuča” od tri povezane serbrne pare (perper, dinar); to je broš. Oboce “trepetljike”, od pozlaćena srebra, kujundžiske izrade u Foči, koju može nositi svaka gospođa i moderne, sa lažnim biserom ili kamenjem. Prstenje srebrno, sve kujundžijske rabote, naročito burma od pet srebrnih filigranom ukrašenih kolutova. “Narukvice”, grivne od teškoga kovanoga srebra u Foči, sa mnogo izvedenih šara. “Tkanice”, pojas, kolan, od jednoga zlatkotanoga širita koji na krajevima ima srebrne pafte i na njima pozlaćenu “kuku” i “petlju”. Pokazali su mi nekoliko primeraka. Ukoliko je koji bio stariji, utoliko je bagrenica bolja i pafte umetničkije. Ali dve snahe i dve devojke imahu i po “ćemer”, onaj plavi filingranski prizrenski rad sa pozlatom srebrne žice na pojedinim mestima.

       –  Pa ovo, snaho, nisu baš onako “ženske bresposlice” – našalih se ja. – Ovo su pravi hanumski ćemeri!

       – E, da… opet su bresposlice! – odgovori mi ona, pa na sto istrese čitavu “pletivaču” raznih ženskih drangulija, sve od vrednosti i po građi i po nekadanjoj umetničkoj obradi: to su joj majka i svekrva podarile razno prstenje, trepetljike, sponce i drugih trista čuda od merdžana, srebra i pozlate.

        Najzad mi sa snebivanjem, ali i za mene kao poslasticu, pokaza jedan ženski koporan od crvene mletečke debele čohe sa neuporednim vezom zlatnim i jednu vrlo staru đečermu, od takve iste čohe ali sa crnim svilenim gajtanom, i svilenim vezom.

      – E, ovo su našim babama, rišćankama radili majstori u Foči! – reče mi ona, videći da me ta čoha i taj vez više zanima od onoga podgoričkoga.

      –  A sad još jedno pitanje: kako su u vas snahe tepale u zadruzi?

      – Đešo, kiko, tata; ljepot, blago, zlatić, krasić; nana, neva, naša; vila, gospođica, gospa-seka!…

     –  A kako zovete spravu za prženje kave?

     – Pržun!.. Pa zar i to za novine?.. Za novine?!… Naše brdske ženske bresposlice?!..

KNJIŽEVNO VEČE NA MELJAKU (Politika, 29/1932, 8804 (13. novembar), 9-10.)

Bobovo, julija

     No na Meljaku me je očekivalo još jedno vanredno zanimljivo iznenađenje.

     Tadija Starčević, mlad zdepast seljak, jako zatvorene smeđe masti, širokih pleća i žuljevitih težačkih ruku, nekoliko časova nije se odmicao od mene. Davao mi obaveštenja, činio druge usluge. Iako su me pomalo bunile njegove žive krupne oči i nametni razgovori, ja opet ne obraćah mnogo pažnje na njega: bože moj, planinci su obično bistri ljudi!.. Ali me on povede u svoju klet i, čisto strašeći se i snebivajući se, sramežljivo mi reče:

      – Da vam pokažem neke svoje stvari…

      I kad to izusti, on skide zastor sa jedne čudne drvene naprave slične, i po veličini, običnoj singerovači za šivenje, sede za nju, metnu noge na podnoške, naprava zazvrja i poče da prede, brzo kao i svaka mašina. Pre toga on je video da su razni ženski vitlovi za prepredanje konca i druge potrebe sasvim prosti i neprikladni, te ih je usavršavao dok mu nije pala misao da načini napravu za pređu. Godinu i po je ostavio na tom izumu. Pokaza mi nekoliko primeraka, počevši od običnoga, nešto usavršenijega vitla dokle nije usavršio ovu napravu, koju pokreću noge a ruka samo namešta vunu iz koje se ispreda pređa. Ta naparava isprede koliko deset vrednih prelja.

       –  Je li u upotrebi već ovaj izum? – pitam ga.

       – Da, moja žena već radi sa njime.

       – Pa što ne objavite i što ne tražite patent? To bi neka fabrika otkupila baš za potrebu našega sveta.

       –  Hoću još malo da usavršim ove zime na dokolici…

       Iznenađen, ovako, okrećem se po sobi. Stolovi, stolice, sve u rezbariji, uglačani i polirani kao u kakvoj prvorednoj radionici. Tražim objašnjenje. Tadija Starčević mi skromno odgovara da je zadruga na njega natovarila kućevno stolarstvo i da se on zbog toga postepeno izveštio, odlazeći i u gradove da vidi i uzme uzore. A samouk je. Prilazim njegovom krevetu i u čudu zastajem. Mekano drvo od mečje leske ili javorovine sve u rezbariji, savršeno snosnoj, umetnički izvedenoj. Platno više glave u nekim simvoličnim grančicama, pa onda izrezani likovi Nemanje, Dušana, Lazara, Karađorđa i Kralja Petra. U drugom potezu simvolika naše raskrsnice i našega istorijskoga raspinjanja između Istoka i Zapada. Opet ivica donjega platna sva u izrezanim figurama – jedna fantazija dobra i zla u životu. Na jednom ormanu opet rezbarije, sa Svetim Savom u sredini.

       – Kako vi ovo radite, po bogu? – pitam.

         – Prvo zamišljam celinu, zatim crtam na hartiji i potom režem, dubim nožem i dubačem.

         – A našto vam je ovaj orman?

         On ga otvori: pun knjiga i časopisa. Na Meljaku se ovo moglo najmanje očekivati. Pored “Srpskog književnog glasnika” i “Misli”, ja tu spazih i Srpsku Književnu Zadrugu, Savremene Pisce, dela naših klasika, čak nađoh i na Šekspira, Getea, Tolstoja i Dostojevskoga, mnogo priručnih dela i jednu poznatu teoriju književnosti.

          – Šta ste učili, Tadija?

          – Samo osnovnu školu.

          – A koga ste dosle sve čitali?

          – Gotovo sve naše velike pisce počevši od NJegoša i Branka, a posle Tolstoja, Dostojevskoga, Šekspira, Dimu-Mlađega, Getea, Virgilija, Eshila i Sofokla, sad tražim Homira – ređa on brzo a snebivljivo.

          – Šta kažete?

          –  Istinu. Ali imam grdne nevolje. Zajmim gde stignem od dobrih ljudi, jer ne mogu sve da kupujem. Zadruga mi se ljuti, kaže da na čitanje gubim mnogo vremena, iako sam u radu među prvima. Eto ukinula mi je kredit za “Misao” i “Srpski Književni Glasnik”. A knjiga me strašno vuče i muči. Pa sam već počeo da učim francuski i latinski. Samo, samo, sve je teško na selu, iako me omladina hrabri, jer i ona hoće da uči i da čita. Videćete…

           Ovaj seljak je organizovao omladinu na Meljaku u društvo koje broji preko osamdeset članova. Priređuje pozorišne predstave i predavanja. Pokaza mi i jedno svoje predavanje koje sam na dušak pročitao i svoju pesmu “Zavet”, objavljenu u “Jugoslovenskoj Iskri”, besprekorne stihove po metru i sliku da sam dugo gledao u potpis da nije ko drugi, a ne ovaj mladić sa ovoga krša. Vanredno pamti sve što je pročitao. Uzeo sam ga pod ruku, išetao brdom i neosetno ispitivao. Kažu da Crnogorčad za kozama citiraju ne samo “Gorski vijenac” no i “Luču Mikrokozma”. Može biti. Ali Tadija Starčević ne samo da je bez zapinjanja izgovarao Dučića i Rakića, nego navodio i najlepše njihove stihove, izlažući pri tom zašto ih voli. Znaše književnu sadašnjicu, čak i mnogu njenu zlobodnevicu, određujući se odlučno čas za ovoga ili onoga pisca, pravac ili kakav sud. To je posle večere još bolje obelodanio i razvio ovaj čudni i mnogostruki talenat sa sela – po malo NJegoš, po malo Meštrović, po malo Tesla…

            Posle večere nastade sednik. No kakav sednik! Kao po zapovesti ostavismo zlobodnevicu, trg, selo, oskudicu i svaku politiku. Jer mi gosti, osetismo da je Tadiji Starčeviću i omladini sve to već postalo dosadno i da živo žele promenu razgovora. Jer čuh kako mu šapnu jedan potpuno golobradi bratučed, plav i lep kao i Tristan kad je bio njegovih godina, bratanac koji beše tek došao iz vojske, – da se povede razgovor o knjizi. Nakostrešiše se i drugi. Videlo se jasno da je primer jednoga zarazio i druge. Znaju da čitaju, znači da su osetili slast knjige, ostavljajući na stranu onu od dvojnica i gusala. Tako se napokon sednik pretvori u književno veče, ovde na Meljaku ispod LJubišnje, te još kako zanimljivo…

          Besedu i prepirku opet otvori stari Milovan Starčević:

        – Ova đeca će vas zaglušavati večeras. Ali prije njih ja bih vam rekao da mi se ne sviđa današnji jezik u mnogim  knjigama i mnogim novinama…

        – Pa ne može se danas pisati kao za vreme Milovana Vidakovića – kao iz pištolja mu dobaci neko od prisutnih mladića.

       –  Tako je, dijete. Ali ne trči. Ni na selu ne govore svi jednako lijepo. Vazda se pažljivo slušaju samo oni koji umiju da zgodno slože riječ, a ne svako od reda. Knjiga nije samo brbljanje. I nije svakom dano da piše. Eto čistota našega jezika kao da je nešto zastranila: ne ide prosječenim putovima…

        Mladi ponovo i ne čekajući na red učiniše još nekoliko dobacivanja. Hteli su time i da pokažu što ih sve zanima i što znaju. Ja namignuh društvu da bude pažljivo i da mi pomogne da prepirku povdemo i dalje. Starac se uspravi. I kao da zasede na liticu. On spomenu stare. Ne zaboravi ni NJegoša. Kako je za sve njih bilo teže da pišu dobro, pa su ipak pisali. To nasleđe je golema olakšica današnjici.

       – A eto, kad danas uzmem nešto da čitam, ja čitav red riječi ne razumijem, jer nisu naše, a ovako neučevan i prost osećam da bi se sve to i naški moglo reći. Prosti bože, kao i kad naše seljak šljegne na trg u Dobrovnik: – pokraj lijepe rečenice zašumore Mljeci kao nekad Drašku!…

       Uzgredno pominjanje Dubrovnika ončas navede Tadiju Starčevića da s police uzme “Gorski vijenac” i da po redu s nama pretrese sva Rešetareva tumačenja. Priznajem da se tom stranom nisam nikad ozbiljno bavio, ali su direktor Nešković i svršeni maturant Jovan Dragutinović iz Bobova često ostavljali staroga profesora i klasika bez odbrane. Jer su primedbe bile ne samo sveže no i osnovane. Dokle ne pade pitanje:

      –  A Ivo Vojnović?

      – Veliki pesnik…

      – Da, a Majka Jugovića?..

      – Nesumnjivo veliko delo…

      – Dobro, bolje i veće od guslareva?

      –  ?..

       – Po mojem mišljenju i ispod Iva Vojnovića i ispod narodne pesme. Jer njegova Jugovića Majka kuka od početka do kraja a Jugovići ostavljaju za noć Kosovo “đe drug druga izdati ne šćaše” i po mjesečini hitaju Kruševcu da ispod pendžera izjavljuju ljubav svojim ljubama, kao kakve latinske lutalice najamnici a ne Jugovići, koji onako slavno padoše za carstvo. A?..

       I tako po redu, reč se produžavala do zore. Tadija Starčević je prelazio s pisca na pisca, oduševljavajući se svojim ljubimcima, tražeći obaveštenja od nas o najnovijim i manje njemu poznatima tako nemilosrdno i tako smelo, da ga je i njegova okolina s divljenjem, slušala, možda malo razumevajući. Verujem da će ga od tada manje koreti što toliko i novca i vremena troši na knjige. Jer je osetila da se i to u svetu ceni.

PLANINSKA MATRONA Politika, (29/1932, 8811 (20. novembra), 12.)

          Bobovo, julija

          Od Meljaka za Bobovo postoji nešto zahodniji ali udobniji put nego ovaj koji smo odabrali. Jer smo hteli da pređemo preko LJubišnje da vidimo njene šume, katune i pasišta, da osetimo planinu i oprobamo svoju snagu i živce kroz njenu napuštenu zbilju i divljinu.

          Dan bejaše oblačan i sumoran, a hladan kao o jeseni. Sedajući u sedla, odmah smo se počeli okretati i drešiti pritegnute terćije, zadovoljni što nismo zaboravili na staro, na prvom mestu, planinsko pravilo da se ne prosi kad se nosi: kabanice su nam bile potrebne kao usred zime. Pravac pravo na jugo-zapad. Pred nama su LJubišnja, iza nje Tara valovita. Penjanje otpočinje sa prvoga koraka. Kroz oštre škrke ljutoga kamenjara pročišćena staza. Za karavane, za vlake, za pešaka. Gredimo uz nedavnašnju strašnu paljevinu kao kroz kakvo razbojište iz bajke. Ogromne omorike i jele, strahotne i po dužini i po obimu, ognjem potkošene, popadale jedna preko druge kao starinski vitezovi. Tek po njima čovek može da oseti kakva je ovo gora bila. A seljakova ruka joj priždila ugarak. Nemilosrdno. Jer mu nisu rekli dokle je njegovo; kazali su mu da tu ne sme da dira i često ga šumar oglobio za koji gredelj ili proštac. A on bi hteo da je ono oko njega sve njegovo: pa bilo neka stada pasu kad paljevinu brzo prekrije gusta trava, ona trava koja je samo na visini “kajmakčalan” (koja daje skorupa)… No LJubišnji i uopšte ovdašnjim čestarima, izgleda, ne može da nahudi ni oganj. Paljevinu bejaše odista pokrila bujna trava i veoma gusto opet jela i omorika čoveku do pazuha, a ova paljevina izvršena je tek pre godinu dana!.. Čini mi se da je ovo jedinstvena snaga šume samo u ovom kraju, jer se svugde paljevine teško obnavljaju čestarem za duži niz godina.

          Ali ubrzo nastade kruto i mučno penjanje i netaknuti omari. Odjednom se obretosmo u gušljaku kao u pravom tamniku. To već nije bila gora, borje i omorje, no čudo da čoveka strava podiđe. Putnika pritisne samo jedan osećaj: da je odvojen od sveta, od neba i zemlje, da ne zna kuda ide i da je u elementarno stravičnoj mračnoj stupi. Ispolin do ispolina, kao u sanjivoj prikojasi. Omorika se izvila u visine da ne možeš vrh da joj sagledaš. Kakav belobor toliko ispucao da liči na nemani pretpotopske, a u kraj puta po koja jela takve debljine, kakvu ja nisam ni u snu priviđao iako sam planinac. Ne možete verovati koliko se čovek od ovoga zbuni i koliko se sitnim samomu sebi pokaže. Učini mu se da je zapao negde preko beloga sveta u džunglu, kojoj kraja nema niti će ga biti. Gleda samo u gušljak, ozire se samo na strašna stabla i ne pada mu ništa drugo na pamet ni za strah: to stablo strašnije je i od vuka i od hajduka, nelagodnije od suroga međeda… Strašljivo pogledujemo jedan na drugoga; hteli bismo da se ohrabrimo, hteli bismo malo da dvoličimo i da jedan drugomu ne izgledamo tako sićušni i slabi.

       –  Da nismo slučajno zabasali?

       –  Izgleda…

       –  Ali ja nisam kriv – vi ste hteli preko LJubišnje!

       –  Bolji je bio onaj drugi put…

       I kao deca da bismo zavarali strah i zbunjenost, verujte samo od ovoga čuda božijega, na prvoj zavojnici zaustavljamo konje tobože da predahnu i potežemo čuturu, iako smo malo pre ručali… Eh, koliko bi nam dobro došao dobri Bajro iz Pljevalja da ovde zapeva:

               Je li rano, je l’ svanulo davno?

               Mogu l’ stići đe sam naumio,

               Na Zagorje pod Čengića dvore

               Đe boluje Čengić Smailaga?..

           Puna dva časa smo se ovako peli groz gušljak u zebnji i kao začarani, znajući samo da smo negde na LJubišnji. Ni neba ni njenih vrhova, niti ikakav krajičak ne mogosmo okom videti za sve to vreme. I tek kad pod nama živahnuše konji obučeni u penu i isparinu, mi smelije otvorismo oči: kroz stabla pred nama blesnu mlaz svetlosti i radosti – bili smo na izlazu na Vukodo, na visinu oko 1800 metara nad morem, ispod samog grebena LJubišnje.

          Vaistinu vredelo je zamučiti se. Jer Vukodo je ne samo glavno pasište i izdig Meljaka, no i jedna glečerska zaravan u najbujnijem zelenilu, u romantičnom okviru krstate šume kao kakvo produljeno planinsko jezero. Livade u cveću kao s proleća, s krajeva po jeljaku kolibe i staje, a iz čestara biju medenice i čaktari, dozivlju se čobani, buču bikovi i odjekuju žalostive dvojnice. Duša nam se razgali od lepote božje, ispravismo se u sedlima i pođosmo lagano dolinom kao oni koji su u prvine iz lađa silazili na bujne američke obale, rešeni da se tamo na kraju gde je Počivalo, gde je Crveno Ždrijelo, jedina putnička previja na LJubišnji za Bobovo, odmorimo i obazremo oko sebe, da snimimo dolinu i zabeležimo utiske.

        Ali tek što sa Crvena Ždrijela, kamenite usečene vratnice za strašno odvesnu padinu s druge strane LJubišnje, puče pred nama celo Bobovo, Ograđenica, mnoge ispresecane dubodoline i kanjoni, duhnu jak vetar i strašno zagrmlje uz nedoživljen dotle za nas prolom kroz urvine. Vidik se zamrači, oblaci se staše kovitlati. Tih dana u kraju su bile česte provale oblaka. Bujice su pomamno pustošile. I mi odmah nađosmo da je pametnije ostaviti planinske lepote za drugi put i ne naći se u ovakvom času na ovakvoj visini. Kiša poče. Mi proturismo konje ispred nas, okupismo niza strmu stranu, podabrasmo skute, pa sve trčeći ka prvom stanu, katunu, koji videsmo zdesna ispod nas na jednom oblom pobrđu ispod LJubišnje. Pred pljuskom utrčasmo u kolibu i gotovo poplašismo žene, gurajući se k ognjištu jer nas vetar beše prosto išibao do drhtavice. Bilo je oko dva časa po podne.

        Po prvom dočeku videsmo da smo na katunu bogatoga i otmenoga domaćina. Kava, rakija, ovnujska pršuta, pšeničan hleb, debeli skorup i kiselo mleko kako sam samo jednom u životu kusao kod Muratovskoga u Galičniku – bila je “tanka” užina. Nas služe mlade žene, jetrve iz zadruge, ali na katunu i dole u selu od ljudi samo stari svekar. Vidimo u kolibi i po dvorištu mnogo sitne dece, a po velikim torovima prisećamo se da imaju i mnogo stoke. Nas u društvu petorica. Zašto da mučimo starca da nas dvori i nudi, kad smo i inače naumili za Bobovo? Zašto da trudimo ove mlade žene da nam spremaju večeru i prenoćište, kad one imaju toliko posla oko svoje dece i stoke? Samo da pomuzu ovce i krave – dosta im je. “U nevreme gost – nešto gore od Tatarina”. Kiša beše stala i mi odlučismo da krećemo dalje.

       – Danas sa našega praga ne, duše mi! – ispravi se pred nas najstarija između žena, domaćica, lepa i još vrlo mlada plavuša, neobično ozbiljna i otmena seljanka.

       – Ali domaćin ti, snaho, nije doma, ni đeveri?

       – Kuća je tu i ovaj starac, da nas razgovara. Tek danas nećete odavde. Do Bobova ima tri časa, a vi ne znate šta je planina. Ja vidim, predosećam, da će još biti takve kiše i takvoga vetra, da bi nam bio crn obraz kad bismo vas pustili. Ne i ne!..

        … NJihovo selo nije daleko. Desetak minuta dole negde. Ona će ovde spremiti večeru. Kad smire decu i stoku jedna će od njih poći sa nama dole. Nekako će se i večera sneti. Naložiće se oganj, spremiti postelje. Imaju svega. Soba za goste, kreveta, dušeka i pokrivača. Biće nam udobno. Bože moj, da se za jednu noć pretrpimo bilo da i ženska strana bude domaćin, samo da se ne kobi domaćinska kuća!..

        Mi se odista zbunismo i osetismo svu teškoću i dosadu koju ćemo učiniti dobrim, ljudima. I po dužem dogovaranju rekosmo domaćici da ćemo ostati samo ako nas kako tako može primiti pod krov ovde na katunu. Jer nam bi teško i nezgodno da se oko nas muče i silaze u selo.

       – Srećno bilo!… Možete i ovđe. Namučićete se, ali i prenoćiti: i to je bolje no da vas bije nevrijeme niz ove klisure!.. A nadam se da će i moj muž stići bilo oko ponoći… Samo, dobro ste došli!..

        Do sunčeva smiraja bili smo dobroga udesa i mi i domaćin. Razgledasmo okolinu, domaćinova stada ovaca i goveda, upoznasmo se s decom, posmatrasmo mužu i onaj urnebes kada se jaganjci puštaju k svojim majkama. Žene svršiše večernje poslove i domaćica nas uvede u odvojenu, svoju kolibu, u kojoj spava s decom. Vrata na njoj bejahu tako mala da smo se bukvalno provlačili kroz njih kao kroz kakav turski kapidžik. Ali koliba čista. U njoj tri postelje, dve za po jednu osobu i jedna prostrana. Između njih stočić, klupe i kovčezi. Petrolejska lampa osvetljavala je brvnaru i mi smo imali utisak kao da smo na hajdučkom legalu. Da bi slika bila potpuna, domaćica unese i veliki mangal sa žarom, na sto vrč sa pićem i zakuske. Ali se tada obistiniše i njena previđanja. Nastade fijuk i zatim oluja da se zemlja tresla, a naša koliba pucala kao da je vali lome o hridine. Takve grmljavine i provale oblaka od nas putnika niko nije doživljavao. Samo se čuo lom i tresak kao da su se hale nosile po ovom pobrđu na visini od blizu 1600 metara. I taj užas trajao je do pred samu zoru.

         Ipak je večera bila epska. U neko doba stigla su dva domaćinova mlađa sina i pod kabanicama unosila večeru, pomažući ženama. Ove su dvorile i nudile sva jela kao da smo im kumovi, žaleći neprestano što nema domaćina koji bi nas umeo drukčije ugostiti: kao da nije bilo pred nama jagnje od petnaest oka, a sve u pretilini slatkoj kao pavlaka. Po večeri dokle nas je domaćica služila kavom i pametnim razgovorom, njene jetrve uneše troje njene još male dece i položiše u veliku postelju jedno do drugoga. Pomislio sam da će docnije pored njih leći njihov stari ded, jer sam video da su druge dve postelje osobito spremljene za nas dvojicu, za direktora Neškovića i mene. Međutim…

         Kad dođe vreme za spavanje domaćica odredi ko će od domaćih koji tor da čuva, jer je noć strašna od vuka, pozva sve i trojicu naših drugova i štuče sa njima na vrata. Nas dvojica potražismo u bisagama šećera ako se deca slučajno probude i zaplaču, pa pritvorismo vratanca i legosmo, ne gaseći svetlost. Vetar je jednako tresao iz osnova našu kolibu i ja sam imao osećaj da će mi jednom preleteti preko glave. No u tom naša najveća zabuna. Mlada domaćica se vrati sa kolevkom pod miškom i spusti je u postelju pokraj ostale dece. Zatim uze lampu i metnu je iznad postelje na policu.

       – Hoćete li da zaključam vrata?

       –  Da! – odgovorismo mi u jedan glas, misleći da će to biti spolja.

       Ali ona obrnu ključ dva puta, vrati se k postelji, vrlo pristojno skide opanke, podiže na odar, okrenu na istok, prekrtsti nekoliko puta, promrmlja molitvu i sva ozarena nekom nenašom lepotom upita:

        – Volite li da gori lampa?

        – Ne, snajo…

        – Ni ja! – reče ona. Dunu u svetlost i leže šapćući ime Božije.

        Sutradan smo se nas dvojica usput ispovedali jedan drugom: nikad kao tu noć nismo osećali istinu da je pravi čovek velika lepota i da nas je ta žena iz brda nagradila jednim velikim otkrićem i potvrdom.

BOBOVO I BOBOVCI (Politika, 29/1932, 8841 (20. decembar), 5.)

         Točak, julija

         Niz Trešnjicu i Dragu, rečice dubokih šumovitih kanjona, ispesmo se na Krš, znamenite tesnačke vratnice Bobovske Vale, i onako sa sedla bacismo pogled na glasovito Bobovo. Ustreptan je taj pogled bio, jedva smo ga iščekali, jer priča o toj župi počinje čim se razmine Višegrad, i prati vas onoliko dana i časova, koliko ostanete u Pljevaljskom Kraju, po Tromeđi.

         – Bobovo!..

         Planinci s obe strane Tare vrlo su ponositi i častoljubivi. Svi. I oni koje je Tara materinski čuvala od turske najezde, i oni kojima je ta ista reka sa nečuveno dubokim koritom bila maćeha, smetajući im da beže u slobodniji kraj kad se ispred jačega valaljo uklanjati. Ponosite su oko nje bile i obe vere naše, kadgod su jedna drugu u krv potapale da im težinu izmere. Jezerci i Šaranci rado su govorili da su oni gazili Taru valovitu da raji pomognu. Bezbeli, najbolji su stoga. Kamena Gora davala junake. Ni Meljak nije mačji kašalj. Babine su same dizale ustanke, Hoćevina čuvala obraz junački. Premćanci bili najtvrdokorniji odmetnici i najkrvaviji krajišnici. Kolašinci, kao što im je po veri, biva turskoj, strah i trepet za sav gornji Sandžak i za neharicu Drobnjacima i Vasojevićima. Begovska Bukovica vodila je poreklo od onih koji su osvajali Osijek i Budim, tukli se sa Zrinjskima i Sobjejskima. A Turski Đurđevići i njihova takođe Lever-Tara nisu se valjda turčili da bi u časti ustuknuli “lipove vjere Vlahu”…

         Pa opet i opet:

         – Bobovo!..

         U celoj nekadanjoj Tromeđi, u celom gornjem Sandžaku, Bobovo je bilo i ostalo najčuvenije, najglasitije. Ponos Sandžaka, ponos naših brda, naše teške prošlosti. Ne samo za jedne,  no za sve. Za svaki drugi krajičak, za svekolike druge župe i okrajine. Ponos za pravoslavne, poštovanje za muslimane. Junačko priznanje posle dugoga iskustva, krvave ili lukave osmanlijske probe. Svi su priznavali bobovsku glasinu, bobovsku vrednost i značaj. Ne samo po pušci, ne samo po ludom gorštačkom mahnitanju kad ga istorija i vera uzvitlaju. Nego po mnogo koječemu.

        Sva je Tromeđa narodna tvrđava u planini, sva je nacionalni zbeg. Svako selo, svaka župa ima svoje osobite težine i značaje, posebne vrline i zasluge. Ali Bobovo ima jednu sasvim svoju, zbirnu i tvoračku. Po položaju ono je glavni i najtvrđi zbeg Tromeđe. Ono je bilo središte i zborno mesto za svaki rajetinski crni dan. I vođ celoga kraja za duh i uzmah. Teško pokorno, Bobovo je čuvalo svoju slobodu kao retko koji drugi kraj i bilo primer za pomamu i izdržljivost u tom pogledu. Čuvalo na jedan divno tvorački način. Ne samo da se za dan odbrani; ne da se samo iz prkosa pobuni pa raštrka po planinama kao divlja koza; ne samo da okine puškom pa da bude hajduk i izbeglica. Naprotiv, Bobovo je bilo puno dobrih i bogatih domaćina, slovenski vezanih za grudu, tvrdo srpski otpornih kad se valja braniti. Dalo je bezbroj narodnih vođa ne samo za sebe no za ceo kraj oko Pljevalja. Imalo svoju budnu organizaciju i za življenje i za borbu. Borilo se kad je trebalo, vodilo vas kraj. I gradilo jednu politiku. Politiku održanja. Sa čudesnim uspesima koje valja priznati. Dobri i za privrednu nezavisnost. Jer stvarno Bobovac nije bio nikad čipčija, iako su se tamo spuštali i Selmanovići i drugi da kupe po koju njivu, pa da je opet ili prodadu, ili zamene, ili na duže vreme dadu “na odsek”. I sa Sulejman-pašom su vodili politiku. Kako im je kad bilo potrebno. Kadgod podižući bune i preteći, kadgod opet sedeći mu uz koleno u Pljevljima na divanu i odlučujući njegova rešenja. Da, Bobovo je bila kula Tromeđe i za tu kulu nije bilo ni potsmešno ni neistinito da su je nazivali “Bobovska Republika”. Jer, vaistinu, Bobovo je u nedavnoj teškoj prošlosti bilo i simvol i suština, i snaga, i nagon našega očuvanja u Tromeđi, oko kamenite i carske Taslidže…

          Danas župa Bobovo sačinjava jednu opštinu, predvojenu rekom Dragom na dva glavna sela Bobovo i Ograđenicu. Visoki kanjon Tare hrbat je i tu je na njegovoj visiji Ograđenica, sva razbijena na zaseoke kao i ceo ovaj kraj. Sa severne strane Drage je Bobovo. Nešto niže od Ograđenice, koja ga upravo ograđuje, kao što s druge strane čine ogranci LJubišnje, Buren i Lisac, te je Bobovo jedna duga vala, uvala, karsna i sa mnogo manjih uvala i ponora, upravo isušeno korito nekadašnje veće reke koja je kroz ponor istekla. Kroz celu nemalu dolinu put vodi sredinom, a krajevima su ispod planina raštrkani zaseoci i kuće. Za po čas rastojanja i između kuća, a ne samo zaselaka, tako da gredeći neprestano iščekujete selo, središte, te da ne naiđete na jednom uzvišenju na opštinsku sudnicu, ispod nje školu i čuveni zborni kladenac “Točak”, – ne biste nikad znali da ste odista usred Bobova. Po prirodnom kamenjaru raštrkane brvnare, ali se bele i dobre dvospratnice pod šindrom, jer je Bobovo neprestano stradalo i gorelo od poslednjih vremena, da toliko novih kuća možete videti samo na Polici i u Slatini u Vasojevićima. Stara bejaše samo opština i jedna zaostala ogromna brvnara blizu nje, kuća bobovskog pokojnog prvaka Đurice Božovića.

         Bobovci su izrazit soj, otmeni porod seljaka u ovom kraju. Ima nečega gospodskoga kod njih. Nisu to samo glasiti pušketari, no kao što je rečeno, domaćinskoga i staro-srpskoga raspoloženja. LJudi su mahom plavi i smeđi i, prosti Boože, svačija vam glava liči na glavu onoga paše Bušatlije što je sa Careva Laza doneta na Cetinje i tamo čuvana (danas samo u gipsanom otisku). Žene su im stasite i lepe. Obično su takve i ostale brđanke na Tromeđi, ali se za bobovske odive ljudi mahnito otimaju:

        – More, i bobovska sulud pokloniće ti valjana sina!..

        Glavne su i čuvene porodice u župi: Jovići, Božovići, Svrkote, Tanjevići, DŽuveri, Sokolovići, Starčevići, Jelovci, Pupovići, Golubovići, Bajilovići, Ćirkovići, Tomići i Dragutinovići. A glavni vođi i prvaci do oslobođenja bili su: Đurica Božović, Filip Jelovac, Garan Pupović, Živan Svrkota i Novak Starčević. Danas Bobovo vodi predsednik opštine Tanjević jedan od najotmenijih seljaka što sam ih u kraju sreo. Najbogatiji je opet brat Đurice Božovića koji ima i najlepšu kuću kao u gradu, i nameštaj u njoj, a sa svojim bližnjim odeljacima i najviše zemlje i najprostranije šume, kroz koje sam čitave časove jezdio, diveći se stablima kao i kad sam uz LJubišnju morio najmljenu seksanu.

        Bobovo nalazi za sebe hleba, ali uglavnom živi od stočarstva. No stada mu se proređuju i smanjuju. Nešto od teških godina a nešto zbog šuma i ispaša, koje im država prisvaja, iako su one bratstveničke, iako imaju tapije i prijavljuju ih za porez. Onamo preko Tare je drukčije, pa je Bobovcima naročito teško kad im na vajkanje ovako odgovori kakav Šaranac kroz šalu i malo podsmeha:

       –  A vi ste raja, neka vam se ne kriva!..

       Naročito mi je palo u oči da Bobovo ima svega jednoga invalida: svi drugi su odbili da primaju invalidninu. Nema nijednoga penzionera, niti činovnika, osim onih koji su se odavno odselili. Smatraju da treba pružiti ruku samo svojim naćvama. Inače ne svađaju se i ne sude. Sve takve poslove svršavaju u svojoj opštini i čuvaju svoje viteško ponašanje. Nisu pljačkali, nisu imali odmetnika ni buntovnika za sve vreme od oslobođenja. Bobovka je čedna kao od Boga dana. S razlogom se o nju grabe. Plemenita je ona u onom starijem smislu te reči. A od takve žene, suvišni put da reknem: ili detić, ili glasina…

NA MUJOVU LOMU  (Politika, 29/1932, 8846 (25. decembar), 12.)

          Točak, julija

          Kod bobovske smo sudnice. Na jednoj hrbatijoj kuli koja je izbila iz karsta,  pokrivenoj travom vlasuljom i prošarana škarom. Osamljena brvnara, nekada bobovska škola i zborno mesto, sada opštinska sudnica, na kojoj je, da bi to izgledala, postavljena službena skrižalja i prilaz uokviren u neka čudno svečanija i zvaničnija, isturena van vrata. Bila je ta zgrada i žandarmerijska stanica. Austrijska za vreme najezde. Jer je ne samo brvnara no i sve okruženo kamenom i zemljanim valom, prošarano opkopima i puškarnicama kao na kakvom verdenskom uzvišenju.

         –  Za sve tri godine ovo je bio utvrđeni logor – kažu mi.

         – Znači da su se bojali Bobova?

         – Ne znamo, tek na uglovima su bile postojane straže i mašinske puške…

         Raspitujemo za krčmu u selu. Zbog prenoćišta. Opštinski delovođa, mlad i ozbiljan čovek, osmeškuje se. Kaže nam kako dole na Lever-Tari postoji neki han, ali da li radi, to ne zna. A u Bobovu ne postoje hanovi… Nisu na te ustanove Bobovci navikli. Uostalom, kad ja i ne bih nosio kao i oni isto prezime, za njih bi bila uvreda da ih razminem.. A ovako, neka ja sam pođem u njihovu kuću i pokušam tamo dokazati da im nisam rođak.

        Po odmoru i užini kod njegove kuće Milovan Božović nas vodi izvan sela na jednu kamenitu gredu, koja se spušta k Tari i gde su razvaline središnje turske kasarne za ovaj kraj. NJu su Bobovci napali 1912. godine, osvojili i zapalili, razagnavši njenu posadu i zaplenivši svu ratnu ostavštinu i hranu. Odatle je divan pogled na Durmitor, Jezera i Šarance, najlepši na Momčilov Pirlitor i na ono pesmom opevano njegovo borje i mramorje. Od toga trenutka počele su priče o Bobovu iz živih usta,  pa su trajale sve dok bobovska vala nije ostala iza nas. Delovođa je privodio ljude koji divno kazuju, epski široko i kao pevajući, a naglašavajući osećenu istorijsku istinu i pravdu kao po zakletvi. Neprestano beležim i slušam. No više se divim. Toj priči, tome načinu kazivanja. Tim ljudima koji su u okolini stekli pravo da budu žive listine, živi letopisi. Nije to seljački hohštapleraj, nije to samohvalisanje i samouzdizanje kraja i bacanje prašine u oči onomu ko ih proučava ili želi da vidi. Ne. To kazivanje je jedno duhovno stvaranje sa onim istim naporima s kojima se stvara guslarska pesma, ona koja je umetnički istinska i prava. Ozbiljan kao da vrača, kao da liturgiše,  kao da u manastiru na koži beleži za potomstvo strašne događaje, sav unet u svoju unutrašpnjost, starac priča, skladi, obeležava ljude, meće na pravo mesto njihovu težinu. Poredi ih u povorci, blesne zadovoljstvom  od koje njihove duhovne lepote, uvuče glavu u ramena i potmulo a jako dotakne kakvu opet njihovu slabu stranu. Pa se obazire na slušaoce i čita s njihovih lica sud o svojem iskazu kao da je na nekoj utakmici, areopagu, kao da posle svake svoje rečenice hoće da im dobaci kako, evo, ne tutolji u kučine, no izgovara istinu kao što i pristoji čoveku junaku i starcu koji će, čoveče, poći skoro na istinu, pa eto neće da greši, inače grešnu dušu…

       –  Kažite, ljudi, jesam li istinu rekao?.. Pazite i nedajte da se prijevarama osramotimo o strana čovjeka!.. – uzviknuo je stari Tomić i svi drugi kojima je bilo dopušteno da na sedniku pričaju.

       Da. Nezaboravna je za mene karaula na Mujovu Lomu, vidik sa njega; nezaboravne su sve te priče o Bobovu i njegovim uzmasima u prošlosti… Na jednoj strani sa Loma krši se na kraju vidika Durmitor kao užljućena stravična zver, na drugoj po Bobovskoj Vali nežno se mrenu tek zaruđela žita, a mi kraj razvalina popadali oko kazivača po travi kao da se bojimo da nas prolom Tare hučne ne povuče dole… u prolom, vaistinu!..

        Teku tako široko pričanja o nevoljama i sukobima od kada se zna za Bobovo pa do poslednjih dana. Navaljuje Turčin, brani se Bobovo. Crtaju se paše Selmanovići, kadije, granične juzbaše, kolašinski i leverski zulumćari. Zli Čelik, Zulfo Barjaktar, juzbaša Toska. Prema njima čete i četovođe, običnio domaćini koji za rodnu grudu postaju ratnici i čudni atamani. Oko imena Pavla Mijatovića vezu se legende. To vam je kao teško da primite za istinu. A istina je. Ne samo što dočekuje zloglasnog Čelika, no se iz kolibe u Kolijevci brani i razgoni čitav buljuk askera koji ga opkoljava. Sam. Samo sa tri puške koje mu domaćica puni. To čini još jednom u svojem selu. A on nije usamljen. I drugi su slični njemu. Pun je Lisac-planina šančeva, celo Bobovo išarano mramorjem da bi se sačuvao spomen na sukobe i pogibije. Ni Jezera i Tepca nisu svakad bila u prijateljstvu sa Bobovcima. Imali su zavade i krvne osvete. Jednom je dori i Gavrilo Šibalija podigao pet stotina druga protivu Bobova da bi osvetio čuvene Goluba Mikovića i Boža Kalpačinu i vodio čitav rat sa upotrebom jatagana i pljačkom. U neku ruku, hvala Bogu što je Tara tako teško prelazna bila…

          Ali dva krupna događaja od širega značaja koji su premašivali Sandžak najviše se pričaju: Bobovska Razura 1875. i Bobovska Buna 1906.

           Godine 1875. Bobovci su se kao i sav Durmitorski Čvor pridružili hercegovačkom ustanku. Oni su po zdogovoru skočili prvo na turske karaule po kraju,  njih popalili i posade pobili i razagnali. Ali im ni Turci nisu ostali dužni. Tri hiljade nizama, sejmena i bašibozuka izbilo je na Lisac. Bobovci su se tu bili ušančili i krvavo ih dočekali. Nosili se sa njima uspešno nekoliko dana, pokazujući i junaštvo i ratnu veštinu. No na bobovsku nesreću iznenadno su ih s leđa napali Turci Leveri. Odvojena snaga ih nije mogla suzbiti. Opet u borbi sa glavninom turskom na Liscu izginuše sve vođe osim Filipa Jelovca. I s jedne i s druge strane napokon su upali Turci u Bobovsku Valu. U svakom zaseoku klalo se krvnički, dokle Bobovci nisu popustili, a Turci im popalili sva sela i zaplenili sve živo. Pojedinci su ispred svojih kuća dočekivali čitave čete dok ne bi bili razneti na turske noževe. Jedan jedini Bobovac, Stevan Stanić, predao se pa je i njega žena s brda ohrabrila: “Pobjegoše Turci!”, jer je po svršenoj paljevini i pokolju šezdeset očajnih Bobovaca na Strmcu zašlo za leđa Turcima, otelo im komoru i municiju i nagnalo na povlačenje ka Pljevljima. Pošto je ustanak bio u razgaru Bobovci su preveli porodice preko Tare u Jezera i Srednju Goru, i vratili se na svoja potpuna zgarišta tek posle tri godine, po Berlinskom Kongresu. To je “Bobovska Razura”, bobovsko razorenje.

         Još značajnija je bila Bobovska Buna 1906, koja je zadala grdne brige i Srbiji i Crnoj Gori. Seljačko-rajetinska u osnovi, ona je imala kobni politički začetak i plan austro-ugarski da ta država siđe do Kosova na osnovu ovlašćenja berlinskih ugovora. Turci su te godine navalili bili dažbine i nove poreske takse. Tromeđi je to bilo kao novina teško, a Bobovu i župama i kao tursko izazivanje, tim što su kao polupodmetnuti novi dotle davali što su i kako hteli i nalazili za potrebu. Zato su Bobovci učinili po Tromeđi poklič, izvršili organizaciju i čitavom naoružanom vojskom opseli po brdima Pljevlja. Ustanički logori bili su oko grada od osobenoga utiska. Za ishranu klali su begovsku tovljenu stoku, navodeći za razlog da su age i begovi protivu naroda. Na suprot im nije ispraćena ni vojska ni bašibozuk. Sulejman-paša se bio uplašio jer je video kakve mogu biti posledice. Pošao je na pregovore i iz Srbije pozvao u pomoć protu Đurića.  I kad je vođama rečeno da će iz svega toga koristi imati samo Ćesarovina, oni su povukli narod i uputili ga kućama. – Iz đavolske zamke seljaci su našli zgodan izlaz i zlo okrenuli na dobro: – izvikali mračne austrojske poverenike, ponajviše konsula Draškovića i pokazali Turcima da su jaki, umešni i pripravni za svaku potrebnu bunu, te su bili ostavljeni na miru sve do oslobođenja 1912.

           Pričaju starci. A iza tih pričanja sjajno se uboličuju tri najlepša lika bobovska.

           Đurica Božović, bogodani elementarni čovek i organizator masa sela. Bez njega se ne sme ništa, ne može ništa. Ne vole ga ali bez njega ni u crkvu. On opet ne mari šta o njemu misle, jer njegova snaga nosi ga kroz bure kao najjačega u okolini.  Čak on ni sebi o sebi ne daje računa. Pogađa put vođa, ne greši tu i ne slabi. Nikad. A pohlepan je na paru, na bogatstvo. Neka je ta para u njegovom tobocu pa bilo s koje mu drago strane. Neka su njegova imanja, pašnjaci i šume, bilo kupljene, bilo prigrabljene. Jer mu je vođstvo nepogrešno: verovao je sebi da je vazda snažan prevariti Tursku i Austriju – zašto da im zlato uludo odbija?

         Garan Pupović. Kao Rimljanin. Seljački tribun. Bez pokaza. Oličeno poštenje seljačko. Samo onaj na Tromeđi za kojim se polazilo bez razmišljanja. Ugič. Prethodnik. Divna čovekova celovitost.

         I Filip Jelovac. I junak i bobovski delija divana. Besednik i diplomat. Ali tvrda čela i silna jezika da svaki skup, naročito turski, bez pogovora ućutka.

        A sva trojica su za Bobovo bili nešto jedno jedinstveno u ovom duhovnom zbiru, koji obično vodi krajeve.

GRUBAN PETROVIĆ  (Politika, 29/1932, 8851 (30. decembar),10.)

Kosanica, julija

        Bobovsku Valu sa istoka zatvaraju Glibaćke Šume. Prostrane i netaknute, teško prohodne zbog gliba i strahovitih žila četinarskih, o koje bi se sapeo i misirski hat a kamo li obično, najmljeno, kljuse u selu. Čitave časove ostavljamo preko toga četinarskoga zaglušja, koje Bobovo sebi prisvaja. Jer se teško probijamo širokom glibavom stazom, preko koje su opružene žile kao aždaje, iako jezdimo na dobrim konjima, ne najmljenim no probranim u Bobovu da nam put bude lakši.

       Prolazimo kroz selo Glibaće. Veliko, u pitomini, prostrano kao kakva župa. NJive i ogromne livade, razbacani zaseoci. A u sredini, na jednom uzvišenom zaravanku kula Mehmed-paše Bajrovića. Za ratovanja spaljivana, danas nešto popravljena. Gledam je. Zamak pravi. Selo kao poručeno za čifluk. Po nevolji da uzvikneš: nu, postani samo paša, pa ćeš znati vrlo tačno na koje ćeš selo zaustaviti oko da imadneš dobre čipčije! Jer od Glibaća i Maoča nema u pljevaljskom kraju boljih sela za agu i bega i za prinos i za turski teferič. Samo je slava i snaga ovoga sveta prolaznija od mesnih prirodnih lepota: neki naseljenik, koji kroz potomstvo ima da prevrće glibaćku smonicu, već beše pružio ruku na tu kulu – po svoj prilici sa više osnovnoga prava na te ruševine od pašinih naslednika… jer su se prevarili u računu napuštajući ovo pravo da bi ostali pašići…

        Izbijamo na Kosaničko Polje. Okvire ga Kraljeva Gora, Mrčajevac, okružuju čedne guste šume krstate, iz kojih ovde-onde izbijaju krševite kupe. Duguljasto je ono i ravno kao kakvo planinsko jezero još pod nepokošenom travom. Vidi se da je na kršu, na karstu, a ravno i glatko, očišćeno od škara, od kojih su napravljene gromade da bi kosa u plahoj rupi mogla slobodnije mahati. Divno polje. Slično Koštan-Polju u Pešteri, površi na Čemernu, a lepša su od njega u našoj zemlji samo Zmijinica u Šarancima i Lazaropoljsko Polje u Maloj Reci…

         Zaranci su. Sunce nam pored ogranaka Kraljeve Gore šalje poslednje pozdrave. Pa zapalilo zapadni deo vidika, obasjalo prelivima šume, kamenje, zelenu ravninu. Bukti večernji sjaj. Potmulo zažareni, onaj naš planinski, koji ublažuju šume i prelamaju na putu tolike litične grede i njihovi bezbrojni preseci. A iz čestara unaokolo izbijaju mnoga stada uz pesmu čobanica, uz žalobne dvojnice čobana šiparaca, koji ta stada gone bez bojazni, bez noža i pištolja. Biju čaktari, odjekuju medenice. Bleje jaganjci koji su posle muže tek pušteni svojim majkama. Sve se pretvorilo u neku čudnu svirku, ali ne prostu, no složenu, simfoničnu. Kao da posle ponoći, raspoložen i nostalgičan, slušaš Drugu Listovu Rapsodiju… Duša se opija. Silazimo s konja, popuštamo im popruge, skidamo uzde i puštamo ih na slobodu. Na travu. Na jedan međnik pritiskamo sitninu za poljaka ili vlasnika ako bi ovo smatrali za potricu. Iz bisaga vadimo vrelu kavu u putnoj spravi, prekrštamo noge u travu i veseli kao deca zabavljamo se idilom…

      – Jesmo li već daleko od Bobova? – rekoh jednom Bobovcu.

      – Da. Ovo je već Kosanica.

      – Može li nas uzeti u zaštitu?

      – O!.. NJen prvak Gruban Petrović je takva granovijest, da ni Turci Kolašinci ne bi na njega udarili, pa da im je tri puta carstvo njihovo!..

       – Vrlo dobro. Pošto je tako i pošto smo od Bobova lepo odmakli, zna li ko koju posmešnu o tom vašem Bobovu koje mi je već uši zagluhnulo?.. I sme li je reći?..

       – Evo ja!.. Jednom se Bobovci zbog neke lukave i krvave prevare naljutili na travničkoga vezira. Pa izašli u zasedu da ga čekaju. Naišla povorka dubrovačkim drumom. U njoj na hatu ogojan čovek u bradi, saruku i vezirskom ćurku. On je. Tant. Pao na ledinu bez duše, pratnja uzela trvenike. Prišli. Kad ono ispod ćurka kaluđerska mantija, krst: to ne bio travnički vezir, no njihov, dabarski vladika… Aj, do Boga!.. Bobovcima. Jer su ubili mesto paše vladiku, koji se, kukavac, prerušavao da od Turaka pronese glavu, pa natovario greh i porugu Dragutinovićima iz Bobova!..

        Grubana Petrovića našli su na kosidbi van sela da ga obraduju kako su mu strani gosti zaseli u dvorištu, razularili konje i terćije i čekaju na udobno prenoćište. Potrčao je odmah sa čeljadima. Mi mu pođosmo na susret. Kad nas spazi, odjaha i pođe iz pažnje prema nama peške. Posmatram ga i punim njime svoje oko. Krupan, stasit, u najboljoj snazi, retka muška lepota planinska. Snažno korača, ali otmeno, gospodski i vrlo raspoloženo. U cipelama je, džemadanu i pod crnogorskom kapicom, ispod koje mu viri prkosan pramen snažne kose.  Pozdravlja nas krupnim, jedrim glasom. Vidi se da mu je drag susret i ako je radno doba.

      – Tako, dakle!.. Inspektori kod opštine – šali se direktor Nešković – a predsednik kosi svoje livade. Možda i nešto drugo, a?..

        – Bolje će biti da mu mnogo ne razbirate! Vlast sam. Prvo dvadeset i četiri časa tamnice, pa pregled putnih i drugih službenih isprava… A pošto ste mi ispred kuće, prvo u nju, a sutra nov dan i nova sreća – dobaci nam on i plaho nas spodbi ispod ruku i izvede na gornji pod.

         Gruban Petrović je predsednik opštine. Vrlo pismen, otresit i kulturan seljak. Svakako nešto najbolje što se u celoj opštini moglo naći. Uostalom u tom pogledu cela Tromeđa je na mene učinila izvanredan utisak. Seljak na Tromeđi ne bira rđave i slabe. On vrlo dobro polaže na rem publicum, te su mu predsednici bez izuzetka probrani odličnici, koje upravne vlasti nisu smenjivale kao po običaju drugde. Gruban je neobično čvrst karakter, vođ opštine, autoritativan, narodan, pametan, političan ali bez previjanja bilo pred kime. Svoje poglede ne krije, o svakoj javnoj stvari sudi otvoreno. Predsedničku dužnost nosi ne kao uhljebije no kao javno odsluženje i nije mu ni malo stalo do toga da li će kome pasti na pamet da ga smenjuje. Cela mu pojava kao progovara: “Molim, biću srećan ako možete bez mojih usluga!..”

        Osrednji je domaćin. Ali vrlo napredan i novoga kova. Nova kuća mu je na dva  boja. Savremena i vrlo udobna. Čista i sa mnogo soba. Ne samo za goste no za svu čeljad. Lepo zapođena, velikih prozora, okrečena iznutra. I nameštena. Stolovi, stolice, ormani, udobne postelje, bezbroj ćilimova i kulturnih sitnica za udoban život. Sve slobodno prilazi, razgovara. Vidi se, čeljad je iz otmene kuće. Čovek ne može da se nagleda, nasluša. Žena, umornih od rada, ali gospođa u kući pred gostima, devojaka kao da ti je svaka bratanica, dece kao da su im ujaci došli o svetku. Ne mogu oči da odvojim od domaćinova brata. Takvi ljudi su moje prisne slabosti. Jer su stubovi kuća, jer su divni kućnjici i radnici. Oni koji nikad ne staju, nikada ne malaksavaju. Ovaj je niži od Grubana, no tokmak, širih pleća, jači; zbog veze sa zemljom i večitim težačenjem mekši od brata, slovenskiji, pitomiji, jednostavniji u lepoti duha i lika. I nesumnjivo vrlo sposoban: ima da se samo požali na majku i planinu. Na prvu što jer Grubana pre njega rodila, a na drugu što je uklesala običaj da se i o tome vodi račun. Inače, božja vera, ko zna da ne bi on bio predsednik i domaćin, a Gruban u kućerici kraj tora!.. Neobično beše duhovit, veseo, gostoljubiv i vlasnik krilata obrta, a sve nekako bez muke i kao bez želje.

           No Gruban – Gruban, vaistinu!  Vlastelinska granovesnost, zapovednik i bogodani osvajač simpatija. Kao hala uzbuni celu kuću. Kao manitija kojoj se diviš. Sve leti po odajama. Na stolove se  meću novi zastirači. Preko postelja prebacuju sveži ćilimi koji mirišu na pšeničicu, jedna kćer donosi kavu, druga rakiju. On se raskoračio nasred sobe kao admiral u kakvoj staroj pomorskoj bici kad mu je zapovednička galija već prebacila mostove na neprijateljsku, pa mrko diže srču prepečenice prema lampi i kliče na domaćicu kao iz kakve pećine:

            – De, dela jadna, ponudi ove ljude da povrate dušu!.. E, eh!.. A da nijesi Bobovka, a da nijesi čija si (kćer je Đurice Božovića) bih se odavno povrh tebe oženio!..

            – Dvisku, brate, brzo! – opet bratu.

            – Hoću, zbilja, da se i ja kadgod omrsim! – odgovara ovaj njemu šaleći se.

           Jedva smo se pogodili za jagnje. Posle mnogih naših preklinjanja Gruban je odustao od dviske i sve do večere, kasno u noć, vodio s nama razgovore kao da to k Tari beše zalutao kakav vrlo prosvećeni javni rabotnik.

         –  Ti, Grubane, sve u priču kao da ti se priviđaju izbori opštinski – draži ga brat navraćajući k nama da nam ponudi po čašu.

         –  Bolje je da gledaš jagnje!

         –  Ha, bojim se nećeš moći jesti od tvojih predsedničkih briga?!..

         – Šta ću ti kad te je majka rodila!

         – Bolje je da rečeš kad sam i ja glasač i kad može ko i uz mene poći… Samo da metnem toke i nađem neke cokule kao i vi besposleni… predsednici….

          Gruban!.. Koliko zvučno ime. Tako ga nekad u izbeglištvu krstili onamo preko Tare. A koliko ono odgovara njegovu biću!.. Neobičan lik po snazi i duhu. Neka starinska naša suština, kaljena i nađena tu, u ovom surovom kršenju poteza prirode i istorije. Za ponos sadanjemu pojasu na Tromeđi…

VOJINOVIĆI (Politika, 30/1933, 8853 (1. januar), 8.)

Premćanska Omorika, julija

Kud god se čovek okrene po našoj zemlji, naiđe na neke Vojinoviće!

           Ali pokorno molim za malo strpljenja. Putnik sam i volim da pričam o putovanju. Prvo. A posle o usputnom kazivanju, koje mi je, uostalom, dražije od svih listina bilo lažnih bilo nepotvornih. Jer je ono odista, to kazivanje po selima, mnogo čestitije i neopasnije za pravu istinu od svih onih smešnih razmetanja “uz rastoke pokraj mora sinja”, kad ljudima nije dovoljno ni da su iz Vučitrna, nego hoće da imaju versku i krvnu vezu sa Mlecima i Florencijom barem još od šesnaestoga stoleća…

           Pošli smo od Grubana Petrovića niz Kosanicu ka žandarmerijskoj stanici, više koje je istorijski Kričak, zborno mesto starosedelaca Kričaka koje su Drobnjaci osvojili i prognali ovamo preko Tare. Pošli smo ka Premćanima. Posle ranog ručka i ispraćaja Grubanova do ovoga mesta. Da tu kod ljubaznoga narednika popijemo kavu, razgledamo Kričak i maleno jezero koje je pod jednu stenu uviralo, pa da se otisnemo preko Kričkoga Polja bez pratioca, sami samcati. Vi ne možete znati koliko je zadovoljstvo kada se preko planina otisne društvo na dobrim konjima, bez ijednog pešaka, bez putovođa. A od puta zna samo pravac. To jeste, zna da mu je s desne strane Durmitor, pa ako bude gredio sve jugoistočno, susrešće se negde ukoso sa Tarom, i tu, gdegod, iznad njenih valova naići na kakvu širu rovinu, prostraniji otes, gde će jamačno biti Premćani…

        Rekoše nam da do Premćana ima pet časova. I da ćemo, gredom, naići na jednu previju, iznad koje je visoki, sumorni krš, i na njemu razvaline od stare turske karaule. Prve s ove strane Premćana. Ne znamo puta, ali znamo da valja tražiti prvo tu karaulu, pa Premćane. I svrh toga da je – kakav hat, takav sat. Pa pognasmo. Nešto usplahireni a željni da ne pogrešimo i da stignemo na vreme. Radile su bakračlije, čak i čitave sohare u našim rukama, kojima smo hrabrili paripe i svoje i one pred nama. Gonili smo kao Tatari. Da je Kričko Polje pod nama bilo nešto suvlje i konji punokrvniji, iznad nas u zraku bi se mešale pene i busenje kao u starinu, kada su, bezbeli, i jahači bili drugi, da je zemlja pod njima morala da tutnji i ako joj se hoće i ako joj se neće… Jezdili smo pored jedne nevisoke i oštre grede, opružene duž celoga polja a pokrivene borjem, kroz koje je probijala svetlost s druge strane, s one gde je ostao goli Kričak. To je za mene bio neviđen pejzaž. Oštro goneći za društvom konja, ja sam kradimice posmatrao čudesnu igru boja i reza i zavido slikaru koji će tu kadgod naići da ostane bar celu noć i dan. Pokraj polja lenjivo se izvalio greben kao pustinjski lav, a kroz njegovo borje, koje sa njegova hrbata podupire nebo, igra se popodnevna svetlost kao po marokanskim brdima. Međutim, na kraju gde greben sa poljem gradi malu sutesku i presedlinu za izlaz, i gde je borje najlepše, jedna stočarska koliba: kao uroka radi za ovu lepotu – oko nje bedna nehatnost, nemilosrdno isečeni planinski ispolini. Presit je, kao, seljak svega toga što nas, željne iz ravnina, toliko ushićuje…

           Sa ovoga prevalca blago se spuštamo u travnu udoljinu. Brzo se uveravamo da ona nije kratka, no prelazi u rečni šumoviti do, opet vanredne lepote. Put ravan, širok, utrven, davno prosečen. Jasno – ostaci staroga druma, koji je ovuda s Tare vodio za Pljevlja. Gonimo još brže, još čilije, jer predosećamo daljinu. Razgaljuje pesma i nas i konje. “Poljem mi jezdi, oj zor-delija”. Doduše nigde ni Hajke ni čardaka. Ali grabimo kao na vetru. Dok ne udarismo u planinski sklop. Zabuna. Kuda sada? Levo? Desno? Napred? Put se gubi baš onde gde letnja dolinska voda potanja u pesak, radeći prvo neveliku lokvu. Prsli smo na sve tri strane. Dokle nas radosni poklič ne okupi. Naiđeno je na stazu levo uz gustu krstatu šumu. I novi nemilosrdni pogon sve do pomola. A tu – Amerika! Videli smo dotle traženi krš i karaulu… Još samo jedno neosetno spuštanje i još jedno teško penjanje – ispod karaule Štrbine smo. Druge grede koja ograđuje Premćane!..

          Ko radosniji i zadovoljniji od nas toliko umornih! Premćani već blizo, do mraka još dosta, ispod karaule zelena livada sa travom do kolena, s tri strane šumom ograđena. Brzo-brzo skidamo konjima bisage, uzde, popuštamo popruge i dajemo im slobodu. Mi okružujemo svoju usputnicu iz torbe u kavi, rakiji i zakusci. I ne da nam đavo da počinemo kao što je rekao Bog, brzo, putnički. No tenanimo, nameštamo se, prekrštamo noge poput seratlija, gledamo u izdignute čaše i hoćemo, čoče, prvo da deseterački nazdravimo. A u taj čas, odjednom iznenadno, odista iz vedra neba s istoka jedan pakleni fijuk kao da nastaje smak sveta, pa tama i iz nje munja i siloviti grom, Jadna rakija, a još gora kava! Mi se okamenili, konji oko nas zadrhtali kao da su vukove osetili. Brže-bolje poustajasmo, zauzdasmo konje, pa nategnutih popruga i terćija, kao da smo razbivena vojska, povukosmo ih na ivicu i oborismo s toga đavoljega brega kao lude strašljivice.

        Međutim, ljudi iz prirode samo bi nam se nasmejali. Nije bilo ništa. Šinula je samo plaha letnja kiša kao što može od prilike u primorju, i pratila nas toga dana do duboke noći. Iznad Selačke Reke, kamo se bejasmo uputili ka premćanskoj školi, presrete nas mladi učitelj g. Jovan Nenadić, koji nam se ljubazno nadao i saopšti da nas na prenoćište zove Jovan Vojinović, oficir narodne vojske i sin čuvenoga u kraju Spasoja Vojinovića, koji na našu žalost beše preminuo pre kratkog vremena. Pored svega toga da bismo sebe kaznili za strah gore na brdu, mi primismo poziv ali produžismo do manastira Dovolje, te su nas Vojinovići po povratku sa fenjerima, kasno po kiši, uveli u prostranu odaju svoje domaćinske brvnare.

         Za stolom se prvo povede reč o Spasoju Vojinoviću. Taj Premćanac rodio se 1836, a umro je aprila ove godine. Još vrlo mlad se odmetnuo, osvetivši svoga oca koga su mu ubili Turci. Zatim prebegao na Cetinje i otuda svakoga leta prelazio u Sandžak i četovao. Uzimlje udela sa svojom sandžačkom četom u Hercegovačkom Ustanku, ali po svršenim ratovima Knez Nikola ga nagoni da se vrati u Premćane, koji su bili ni turski ni crnogorski upravo.

         – A šta ću raditi u gole Premćane, Gospodaru?

         –  Grizi kamen i brsti goru, Spasoje!

         On se postarao da se Premćanci takođe vrate na svoje ognjište, te postao njihov starešina i Turci ga postavili za buljugbašu pri svojim karaulama, za u neku ruku pomoćnika turskom zapovedniku. Imao je dobru platu, a Sulejman-paša ga dobro primio:

          – Hoćeš li se pokoravati, Spasoje?

          –  Naredio mi je Gospodar, pašo…

          – Hoćeš li buniti raju?

          – Zabranio mi je Gospodar…

          – A hoćeš li udarati na Kolašince?

          – Zapovedio mi je Gospodar da ih ne štedim ako me napadnu…

          Učestvovao je u Hadži-Lojinoj buni sa Selmanovićima. Godine 1912. ušao je u Pljevlja sa crnogorskim sandžačkim odredom a umro je star i zaboravljen, veran Knezu Nikoli do smrti, ne potraživši ni penziju od ujedinjene države. Bio je večiti buntovnik i junak. Bolovao svega jedan dan i pristao da se naredi: da mu zašenluče poviše sveže humke i da zapevaju kad s groblja pođu kući!..

          – Ali, molim vas – obratih se ja ljubaznom domaćinu pred svim gostima i njegovom omladinom, svom školovanom uostalom, – vas Vojinovića ima svuda na Hercegovini i po našoj zemlji. Ko ste?

           – Ovo smo što se tačno zna… Kod Mojkovca osilila se dva Vojinovića, Joksim i Ilija, i zaplenila most na Tari da svako plati kad preko njega prolazi. Požailo se narod na teške carine Turcima, ovi zavojštili na drumske dizdare, te Joksim pogine a Ilija se skloni u Rovca. Dva Joksimova sina siđu na Čevo, odatle u Zeleniku, pa najzad dopadnu njihovi i do Dubrovnika. Od Ilijine porodice jedni odsele u Srbiju, a drugi u Ravnu Rijeku kod Bijelog Polja. Tamo je grob poslednjega vojvode Vojina Vojinovića. NJegovi potomci su došli u Premćane.

           – Od njih je naš đed Ilija i otac Spasoje. To smo. Ali čujte i jednu dalju i dublju. Priča se u porodici, a ne vjerujte…

           … Legendarni vojvoda Nikša (iz priče osnivač Nikšića) imao je pet sinova: Minu, Bulata, Vlaha, Pavla i Vojina. To su vam glasite porodice oko Kolašina (Morača, Rovca) Minići, Bulatovići, Vlahovići i Pavlovići. Od Vojina su Vojinovići, jedan je od njih bio kolašinski vojvoda a njegovi docniji potomci pomenuti i znani Joksim i Ilija.

          – Mi Vojinovići kadgod razvučemo malo ovu priču, od Nikšina Vojina stvaramo i vučitrnske Vojinoviće. Ali knjiga našega roda izgorela je 1914. u kući Mirka Vojinovića.

            – I bolje! – uzviknuh. – Dosta vam je da ste od onoga vojvode kolašinskoga ili onoga vojvode iz bjelopoljske Ravne Rijeke, od Vojina Vojinovića…

            – Do duše tako je, ali mi po predanju znamo da smo rod sa dubrovačkim kneževima Vojinovićima. Naš Spasoje silazio je k nekomu od njihovih i dopisivao se. To su oni naši valjda iz Zelenike. A oni, priča se imaju stare listine da su baš od vučitrnskoga Vojina….

            – E, moj Jovane Vojinoviću – zaviknu neko iz društva: – današnji živi dubrovački Vojinovići teško da će priznati da su nam rod. Do duše oni su i vučitrnski i užički ali im za Zeleniku i Savinu ne pominji. Iako su im oci i dedi za dubrovačke republike kao “Vlasi” morali zanoćivati ne u gradu Sv. Vlaha no na Gružu u hanu, iako im je katolik postao tek pokojni dr Kosta Vojinović, oni danas više nisu Srbi, a katolici su hej-hej! Bog te pita od kada!

            – Onda vam neću spominjati pisma – snuždeno reče domaćin.

            – Nije potrebno. Neka svako bude ono što hoće… A mi znamo i ko smo i šta smo… Bili smo Vojinovići od onoga vojvode Vojina iz Ravne Rijeke, rajetina pravoslavnoga – reče domaćinu jedan iz društva.

             Sutradan kod Premćanske Omorike, pod bukvom kraj studenoga kladenca imali smo skup i ručak. Postarao se za sve Jovan Vojinović. I pokazivao nam ceo dan Premćane i Kričak. Vrlo ljubazno. Gospodski i domaćinski. Taj skromni Vojinović, ali Vojinović i ako bez mletačkih i vatikanskih povelja…

VEČITI ODMETNICI  (Politika, 30/1933, 8864 (15. januar), 11.)

            Premćane, julija

            Krvavi glas dvaju naših sela u Staroj Srbiji još izmalena punio je naše uši. To su Velika ispod Čakora i Premćani iznad Tare prema Šarancima. Slična su i po položaju. Oba na ispresecanim otesim iznad reka: prvo nad Limom, drugo nad Tarom. I po teškim nevoljama: jedno zbog Rugova, a drugo zbog ljutog Kolašina (između Bijelog Polja i Pljevalja). Oba su bila odmetnuta od turske vlasti, koju nisu priznavali, ali je Velika po Berlinskom Kongresu pripojena Crnoj Gori, a Premćani po imenu ostali Turskoj, no sve do oslobođenja odista samo po imenu.

             Kada sam sa polukrive kose koja okružuje vrlet Premćana sagledao kule-karaule unaokolo sela, i za mene je to bilo nejasno. Zar jedna silna carevina, koja ima takav bašibozuk kao što su Turci Kolašinci i Leveri, koji brane državne međe i po verskoj zapovedi svojoj, zar je mogućno da se toliko bojala jednoga planinskoga sela, da tolike kule podigne i toliko posada u njima drži? A te su kule ne samo spomen no i objašnjenje. Stoje one danas poređane da bismo znali kakvi su bili Premćanci: Katabun, Šejtan-Kula, Orašac, Vaškovo, Izjalovica, Rahman-Kula, Trešnjica i Štrbina…

               Premćani su staro selo koje spominju i naši spomenici. Nekada je u njemu stolovao i krički vojvoda. Ali ima nešto važnije. Naša epika, i pravoslavna i muslimanska daje sjajno mesto Muju od Udbine (Od Kladuše Mujo, Buljugbaša Mujo, Serdaraga Mujo). Taj čovek je odista postojao, bio na Udbini svakako kao sejmenski poglavica da čuva granicu i goni hajduke, pa posle postao granični dizdar (kastelan) u Kladuši, čija je tvrđava vezana za njegovo ime. Ali taj Serdaraga Mujo nije iz Azije kao što je tvrdio pokojni Kosta Herman, niti iz Kladuše, niti sa Udbine. No iz Premćana na Tari, iz Sandžaka!..

              Moj Rnjica kad se doselio

              Iz Premćana iznad Kolašina,

              Nosio je vodu u đugume

              I ljokao telad kadunama

              Dok je njemu Mujo pristigao…

          Ovako se po ovoj pesmi viteški ispovedao Kladuški Serdar Uskoku Radu. Ovako je guslar hteo da obeleži ne samo čiji je taj serdar i odakle je, nego i njegov krupan značaj lični, jer je od maloga roda, ne od kakvoga bega ili serdara, no od Rnjice iz Premćana, ljuta sirotana koji je možda, tek poturčen potekao na vitešku Udbinu, gde se delio plen izdašno, i gde je posluživao dok Mujo nije jataganom dobio možda prvo mesto. Tako biva u životu i to narodna epika voli da podvuče: mrnja, žura i hrnja (još jače – hrnjica) vrlo su slične oznake za slabije pretke velikih ljudi. A tek Rnjicom (siromašak, poderanko) nije mogao biti nazvan kakav azijski spahija ili upućeni u prethodnicu Juruk, no zaista kakav premćanski hrnjica… Šta ćete: Mrnja rodi Kralja Vukašina a Rnjica Serdaragu Muja!..

            No, uzgred, da pomenem još jedno ime iz epike, vezano za ovaj kraj. Kad sam prolazio kroz Bobovo, pokazaše mi na jednom brdašcu neku crkvinu koja se tako i zove, i rekoše da je tu poginuo Mijat Harambaša (Tomić), koga je kum kršteni pozvao da mu u toj crkvi krsti detića i izdao ga Turcima za velike novce. To je bio neki Ilija ili Milovan Svrkota iz obližnjeg zaoseoka Svrkote u Bobovu. Po toj priči posle iz gore naišao harambaša sestrić Marjan i tukao se s Turcima, te je i crkva izgorela. Kažu da je tu Mijatov grob i da je na Svrkote palo prokletstvo.

            Snebivao sam se da ovo kazivanje objavim. Jer sam se bojao da nije samo priča. Međutim, g. Stjepan Banović u Zborniku (knj. HHIH) Akademije Znanosti i Umjetnosti navodi zapis fra-Filipa Grabovca iz godine 1747, koji glasi: “posli Tomića Mijata iz Duvna nije bilo već pravoga ajduka, nit će već ni biti. Rečeni poginu oko prvi godina mira od Kandije. Izdade ga Bobovac Ilija od Doljana; njegov bi kum, sapelo ga. Pogibe malo prije žetve”. Dakle zapis se slaže sa predanjem da je izdajnik bio Ilija Bobovac, predak zaseoka Svrkota. Samo u Bobovu nema “Doljana” no postoji “Poljana” ili Poljani i to baš ispod same crkvine i Svrkota!..

            Zbog ovoga da sažmem o Mijatu harambaši sve što se priča, a u što se može verovati. To radi g. Banovića koji je o njemu napisao vrlo lep članak. Radovao bih se da je Mijat iz Duvna. O njega se otimlju Tomići sa Previša u Drobnjaku. Međutim, Mijat se odmetnuo u hajduke sa Nevesinja iz mesta Mijatovice. Odmetnuo se zbog jednoga bega LJubovića. Hajdukovao je sa Bajom Pivljaninom, docnije samostalno, dok Mleci baš posle Kandijskog Mira nisu povukli svoje prijatelje hajduke i odmetnike u Primorje. Mijat se tome pozivu nije odazvao no se dohvatio Hercegovine. Tako je odista mogao poginuti u Bobovu i to baš onda kako beleži fra-Grabovac, a ne kako tvrdi g. Banović, to jeste – ne za prvih godina Kandijskog Rata, no prvih godina po miru.

           A prošlost Premćana je najsurovija borba u zbegu i sa prirodom i sa Turcima. Sa okolnim muslimanskim plemenima i selima. Bez svakog preuveličavanja najsurovija. Zbijeni oko manastira Dovolje, u dubokom Tarinom kanjonu, Premćanci su bili večito nepokorni, vodeći borbu i za tu nepokornost kao takvu i za svoj goli život. Tursku vlast nisu nikad priznavali tako kao ostali podanici. Danke i desetke nisu davali pod raznim izgovorima. Čas bi govorili da su u sastavu crnogorske države, čas opet da čuvaju granicu. Na neke jade trpeli su posade po karaulama i to samo do javnih pobuna, kada su te karaule stradale. Pa i tada su Spasoje Vojinović i Radule Vuković bili pokraj majora-zapovednika vrlo važni i od uticaja. Jednom rano izjutra oni kod njega na kavu.

       – Poranili smo, beže, po božijoj zapovijesti i molbi muljazima (toga i toga) da nam pokloniš tvoju šćer za njega.

       –  Olmaz, Spasoje!

       – Olur, beže, tako mi svega na svijetu!

       – Gle, a šta to znači?

       –  Samo to da je muljazim pravi Turčin kad je nas našao da te zamolimo…

       –  E, dobro, neka je srećno!

       I odigrala se na Katabunu turska svadba sa srpskim kićenim svatovima!

       Premćani se nisu mnogo pokoravali ni Crnoj Gori. Uvek složno sa njome u borbama, to selo se često krvilo sa onima preko Tare. I švercovalo, i stada zajmilo!..

       Osobito su za Premćane nastale nevolje 1862. godine. Od tada su Premćanci često paljeni, pregažavani i razgonjeni, da se opet povrate i opet nastave svoju nepokornost. To im se desilo naročito 1875. i 1907. godine. Ove godine na njih je udario s velikim snagama Šemsi-paša. I bio bespoštedan kao i uvek kad se kogod državi nije pokoravao. I on je tom prilikom i formalno s Crnom Gorom utvrdio da je selo sastavni deo Otomanskog Carstva!.. Ali već posle godinu dana, za vreme Hurijeta, Premćani su se vratili u svoje selo, i oni iz zbega i oni iz tamnica, da bi opet nastavili svoj stari život i stare navike, sve do oslobođenja 1912.

          Izgleda neverovatno. Ali ovo je istina i ovakva je prošlost Premćana. I u tome je značaj ovoga sela za nas u Sandžaku, u Staroj Srbiji nekadašnjoj. Nepokornost. Nepriznavanje turske vlasti ili bar neharica njoj. Nestrahovanje od Turaka, otpor njihovom zulumu. Zub za zub, glavu za glavu. Glava kakvog LJuce iz Kolašina ili kakvoga Đurđevića sa Tare, ili Levera nije bila ni malo skuplja ni bolja, iako turska, od glave kakvoga rajetina iz Premćana. A to drugde nije priznavano, ili vrlo malo, pa je ta činjenica zračila kroz porobljeni kraj kao ponos i pomama. I drugi je drugde hteo da se ovakvo pomamljuje, čuvši da se Premćanima može. A za Tromeđu je ovo imalo neposredni značaj. Koliko puta smo (naše narodno vođstvo) prinuđeni bili moliti Premćane na pristanak za kakvu potrebnu i prigodnu pogodbu s Turcima!..

         Ovakva prošlost dala je jedno posebno obličje u Sandžaku, Premćanca. Mahnit je on Srbin, najpomaniji rajetin. Najsuroviji i najjači naš seljak. Rođeni odmetnik, hajduk, krijumčar, otimač. Krvožedni protivnik, zamlata-zlica koga ni kad ubiješ ne možeš uplašiti. To je najtvrđe čelo, najuporniji i najtvrdokorniji planinac i nenavidnik do boga svakoga koji bi hteo da ga pritisne. Ta otpornost i ta takva tvrdokornost zasitila mu je u prošlosti sav moral. Premćanac je znao kao glavne zapovesti samo da se brani i da ubija protivnika, a za drugo – kako bilo i kako se moglo…

BEGOVSKA BUKOVICA (Politika, 30/1933, 8870 (21. januar), 4.)

           Čajniče, julija 1932.

           Došao neki Taslidžak poslom u Carigrad, pa svratio, biva, kod svoga nekadanjega mnogo poštovanoga prijatelja i dosta, jednoga vrlo staroga efendije i visokoga turskoga činovnika u prestonici. Bio taj Anadolac nekada kadija u Pljevljima i ostavio dobru uspomenu. Kao prosvećen čovek i uman Otoman naučio bošnjački jezik, svezao velika prijateljstva i delio pravdu kao da ga je sam Prorok neposredno upućivao. I radi najmanje seljačke zađevice uzjahao bi taj kadija konja i odlazio u najzabačenija i najbrdovitija mesta Pljevaljskog Kadiluka, samo da se građanima udeli pravda i pokaže kako država i o njegovom najmanjem dobru vodi brigu, jer je carstvo, jer je osvećena carevina. Tako taj nekadanji kadija obišao ceo kadiluk, upoznao ljude i zavoleo ih, video kraj i poznao sve tegobe putovanja po brdima. Na sebi osetio šta je to “Taslidža” (kamenjar), koji bi inače bez mere voleo da nije bio, možda Turkuša, čovek iz ravnine…

        – Sad si na većem carskom hlebu – okrenuo se tom efendiji gost Pljevljak: – pa svratih da ti za to isporučim pljevaljska čestitanja i selam, veliki selam, efendija!

        – Alejćum-selam, dragi moj prijatelju!.. Pljevljima i celom okrugu. Malomu i velikomu. Gradu i palankama, selima i zaseocima, brdu i dolu: svemu alejćum-selam i otpozdrav, kako mu je već po veri, osim onoj kletoj Bukovici, iako je potpuno muslimanska!..

         Da mi je ovu zgodu ispričao ljubazni Tevfik-beg Tahirbegović iz Pljevalja drugde, a ne na granici Bukovice, kraj jednoga studenca više Čajniča, ja je ne bih mogao razumeti. Ovako sam se gušio od smeha. Ponosnoga, domorodnoga smeha. Jer sam već prošao bio kroz Bukovicu, video je. Pa se slatko nasmejao Turkuši, divnu čoveku i činovniku ali iz ravnine, koji na carigradskom tenanu, ni gledajući na plavi Bosfor, nije mogao zaboraviti, zaboraviti tu muslimansku Bukovicu…

         Smejao sam se tome kadiji dobre uspomene, kao što mu se kroz priču smeju Pljevlja, i kao što ćete mu se i vi smejati kad saznate zašto je Bukovici samo uskratio svoj ajlekum-selam: stoga što se on nekom prilikom grdno namučio, hodeći po njoj – Bukovica je najispresecaniji i najvrletniji kraj u okrugu i prema tome najteži za putovanje. Inače je i kadiji svakako bila po svemu dobra i draga.

          Dužan sam podvući da sam u Pljevljima bio ljubazno primljen od muslimana i lično i kao izveštač Politike. To će za mene biti nezaboravno. LJudi su mi svojski prišli i pokazivali jedno vanredno uljudno staranje da sam vidim ono što može zanimati čitaoce velikoga prestoničkoga lista. Prišli su mi s poverenjem, zemljački i prosvećeno. Ništa ne naturajući, ništa ne krijući, uvodeći me u svoj život, u svoje mahale onako svojski bez teklifa (bez ustezanja) i bez želje da mi se pokažu drugačijima no što su stvarno. Bio sam sav srećan kada sam ovo mogao utvrditi. I lično i kao izveštač. Jer samo pod tim  osnovnim pogodbama čovek sa strane može pravilno opažati ako već ima oka za gledanje. Zato sam zahvalan, mnogo i duboko, i pljevaljskim prvacima muslimanskim i inteligenciji, i begovima i građanima, i Selmanovićima i onima ostalima koji nose manje poznata prezimena. Hvala im na poverenju i predusretljivosti, naročito na divnom razumevanju položaja i zadatka jednog novinarskoga izveštača…

           Ali i pokraj svega toga ljubaznost Tevfik-bega Tahirbegovića iz Pljevalja zaslužuje moje posebno priznanje. Kada sam mu se obratio za savet kako mogu najbolje videti muslimansko selo oko Pljevalja, on mi se sam stavio na raspoloženje i pošao sa mnom kroz Bukovicu, ostavivši na tom putu nekoliko dana i pomažući mi u poslu kao što može da učini samo vrlo kulturan čovek i zemljak. On mi je ne samo uredio ovaj put, napravio plan i unapred utvrdio šta valja videti i što proučavati, no je sa mnom pokretao uz put i takva pitanja odnosno Bukovice, koja sam ja ni pred sobom ne bih mogao posatavljati baš iz pažnje prema toj Bukovici, koja me je onako svojski predusrela. Taj beg i prijatelj umeo je i mogao da raskravi tu Bukovicu da mi na retko mogućan način otkrije svoju dušu i primi me kao svoga zemljaka, kojemu je progovorala bez ustezanja kao najbližemu.

            Ovakva doživljavanja retka su i utoliko vrednija za jednoga novinarskoga izveštača, a za zemljaka – prava radost. Zato kad bi meni kakav Pljevljak doneo pozdrav kao onom kadiji, ja bih, bez ustezanja i bez laži, iskreno odgovorio:

            –  Pozdravlje svemu, malomu i velikomu, ali Bukovici – maksuz!..

            Bukovica je krajnja, granična župa na Tromeđi. Ona se pruža od Ćehotine (od njena uvora) pokraj same stare bosanske granice, te se nalazi između Foče, Čajniča, Metaljke i Kovača. To je planinska šumovita župa, ali strašno ispresecana, vrletna i teška za saobraćaj. NJeno je najveće bogatstvo u šumi, ali na dobroj godini i njena zemlja rodi vrlo dobro. Po potkutnjicama ja sam video i takve pšenice kakve bi i Kosovo poželelo, a ječmovi su bili za priču. Kraj za stoku, te je prema tome, livada i ispaša ovde prva potreba. Danas je jako siromašan. Ne samo zbog nerodice, teške prošlogodišnje zime i opštih privrednih nedaća, no iz drugih uzroka. Kao pogranične stanovnike, Bukovičane je naročito pogodio rat. Oni su i za njegova trajanja po nekoliko puta raskućivali, bežeći ispred najezde čas tamo, čas ovamo. Na taj su način omalili stoku, koju su teško mogli dovesti u pređašnji broj i zbog drugih privrednih nevolja koje je valjalo savlađivati. Nemaština je jako pritisla. NJeni česti primeri na putu su zaprepašćivali: odista takvu imovnu nevolju može da snosi samo pobožan i sudbini predani musliman naše krvi.

           Bukovica je gotovo sva muslimanska nasuprot ostalim krajevima na Tromeđi, koji su i prošarani i u kojima su pravoslavni ogromna većina. Stara je to župa i neusmnjivo i u starinu naseljena, jer su ostala stara groblja. Župu su sekli i dva puta, rimski i dubrovački. Sastavljena je više iz zaseoka nego sela. Kao i drugde, stanovnici su mu starinci i doseljenici. Ali je jedno nesumnjivo: muslimanstvo u Bukovici možda je starije i od pljevaljskoga, jer Bukovičani imaju džamiju stariju od pljevaljske. Ni Bihor nije toliko begovski koliko Bukovica.  Doduše tu ima i neplemićkoga naselja, i to su po svoj prilici najstariji stanovnici, ali je veliki broj begova i spahija, jer je gotovo svako treći ako ne beg, a ono aga, znači nekadanji spahija. Po pričanju bezi su potomci nekadašnjih viših zapovednika, paša ili alajbegova, koji su dobijali posede kao docniju mirovinu. NJihova su bila krupnija sela. Spahije su opet dobile posede za stalnu konjičku ratnu službu, a njihovi manji saplemenici imali su zaseoke kao zijamete. Najrasprostranjenije je pleme DŽake. Od njih su bezi Raščići, Kominlije, Čardaklije. Zatim Žige, od kojih ima begova i aga; bezi Bavčići i Tahirbegovići. Značajno je da su svi ti bezi i sve te age danas obični seljaci, obični zemljoradnici, koji obrađuju sami gotovo sve ono zemlje što imaju, te su im od plemstva ostali samo naslovi. I ostali muslimani ne-plemići imaju svoje zemlje i bili su vazda slobodni. A ova okolnost po malo buni kad se postavi pitanje o poreklu i navodi čoveka na misao o prvim jurišnim četama turskim, o Jurucima i njihovim pratiocima Čitacima, o kojima ovde u predanju do duše nema traga. Iznosim ovo samo za pozvane stručnjake koliko da im predočim problem.

           Ti bezi i te age nesumnjivo još nose u sebi izvesno gospodstvo, izvesnu otmenost; nesumnjivo imaju nečega izrazito rasnoga. Ali u Bosni i ovde na Tromeđi ko nije rasan? Seretneš čoveka divno izrezana, otmenih poteza, plava i dugoglava. Dinarac je, rekneš, a odmah se setiš da si oko Dojrana i Radovišta sretao takve iste Juruke. Ne crne i zdepaste kao što su Konjari, no ovakve kao što su bezi po Bukovici i Bihoru, po Rasovu, za koje (ovo poslednje) znamo da su našega porekla. Između njih i okolnih Srba u običaju nema razlike. Govore najčistijim našim jezikom, imaju još živu pesmu i stvaraju obrt, jednaki su po duševnoj potvrdnosti i po običaju, u koliko ovaj ne diferencira vera. Ovo smo pitanje celim putem obrtali Tevfik-beg i ja, i onako unapred odlučivali da je nemogućno da je sav ovaj svet zaista Turčin iz Anadola, da je sve ovamo došlo kao gotov beg i spahija. Imali smo na umu naročito turske ratove s Mađarima, koji su zaista i sasvim izvesno od običnih srpskih ratnika još na bojnom polju gradili begove i paše. Međutim kad smo ovo pitanje postavljali našim domaćinima, oni su nam svi u glas odgovarali:

         – Iz Azije smo, Turci smo po poreklu!..

         Bavčići kažu da su iz nekoga grada Bave u Anadolu, a oko Pljevalja postoje i srpski, pravoslavni Bavčići. Za Raščiće se zna da vode poreklo od Raško-paše, a tek “Žige” ne nose tursko prezime!..

          Uostalom, ko su da su i odakle, ja o njima nosim najlepše utiske i pravo poštovanje: – stoga muslimanskoj Bukovici od Boga zdravlje i moje vazdašnje toplo sećanje. Belli i vaistinu!…

BUKOVIČKI TEFERIČ (Politika, 30/1933, 8878 (27. januar), 9.)

Burići, julija 1932.

          Sa Tevfik-begom pošli smo automobilom rano iz Pljevalja vanredno dobrim i živopisnim austrijskim drumom, koji je preko nadaleko čuvene, Metaljke vezivao grad za Čajniče i Bosnu. Sa nama se uputilo još nekoliko gospode do Boljanića, odličnog pljevaljskoga letovališta i nekadašnjega austrijskoga prednjega utvrđenja, kao što su ona evropska po severnoj Africi.

          Putovali smo veselo i prijateljski. Dan je bio divan, mesta sveža i za mene nova, prijatelji puni dobre volje da mi sve pokažu i sve ispričaju. Ali u ovako pomešanom srpskom i muslimanskom društvu ja okrenuh razgovor o Bukovici, kamo smo se uputili. Hteo sam još ovako uzgred da saznam njeno obeležje, njen duh, njeno stanje, a domorodci neka paze jedan na drugoga radi onoga što ko rekne.

          Na prvom mestu ta je Bukovica za čudo u svojem držanju prema Srbima odudarala od drugih čisto muslimanskih naselja. I ako begovska, i ako aginska, ponosita na starinu,  na svoja imena. Bila je pogranična, neposredno osetila da je austrijsko ropstvo toliko strašno da je svako brat ko mu na suprot staje. Osim toga iz Foče je u ovu župu po okupaciji pobeglo više odličnih kuća, kupilo zemlje i odalo se mirnom radu. NJihov uticaj je bio osobito blagotvoran. Čak i na držanje samih Pljevalja. Visoke planine su izdvajale Bukovicu, te je u prošlosti prošla bez krvavih sukoba i bez one nasleđivane mržnje, koja je toliko zla nanela Potarju i Kolašinu i srpskom i muslimanskom. Stoga je ovaj kraj bio mirnoga duha i dobroćudan. Svet je radio svoje poslove sam, brinuo svoju sirotinju i provodio dane bez one nemile osionosti po drugim krajevima kod muslimana naše krvi. Otuda je bukovičko obličje milo i vrlo čovečno. Ali je Bukovičane veliki rat strahovito opustošio i osiromašio. Godine 1917. i 1918. bile su za njih strašne. Zbog nasušnog hleba, od užasne gladi, mnogi se za hlebom razbegli na sve strane. Susedi muslimani, starinci, docnije i Crnogorci zaseli su po opustelim zaseocima. Nešto neravnom kupovinom, nešto onako na zgodu. Tek na taj način je u Bukovici stvoren društveni poremećaj, čije posledice još traju i pogađaju. Opštine su male, zato prirezi veliki, škole jako udaljene: i po petnaest kilometara školska deca pešače.

          Opet su Bukovičani dobroćudni i nadaju se dobru. Pri tom pada priča o nekom Agu Stovragu. Pošao i on s drugim prvacima da sačeka sultana Mehmeda Rešada na Kosovu. Preko Rogozne povela se reč o tom šta je sve dotle oteto carevini, pa najzad i Italija Garb-Tarablus (Tripolitaniju). A Stovrag sa Kadijače ugledao ravno Kosovo:

           – A čije je ovo, dina vam?

           – Carsko…

           – Ene, carsko!.. E, laže svako ko kaže da je u cara uzeta zemlja!..

           Na Kovaču ostavismo ostalo društvo i pođosmo peške, desno od puta, niz divne čestare omorike i borja. Odatle je počinjala župa Poblaće, opet sve do stare bosanske granice, koja se protezala tamo na severo-istok ka Rudomu. Vodio nas je jedan mladić musliman, tek pušten iz vojske. Za malu nagradu nosio nam mali prtljag i pokazivao put. Ali i pevao svud uzgred bosanske sevdalinke kao kakav pijani “Vlah”. Čudim se ja što on sve više podiže svoj glas u koliko se približujemo cilju. Kad sa poslednjega pomola iznad sela, odjednom se ukaza na omanjoj rudini džamija sa onim prisnim bosanskim drvenim minaretom, i oko nje veliki, šareni skup. Zbijene gomile ženskinja, muškaraca na londži, dece unaokolo: viju se dimovi sa mnogih ognjeva, čuje vika prodavaca i žagor svetine. Ispod jednog vrta vodi se kolo nakićenoga ženskinja, čuje pesma u kolu. Po rudini pušteni sedlenici, oni bolji privezani za šiblje. Slika kao na saboru na Crnom Vrhu na Rogozni. Zastajem iznenađen i gledam na Tevfik-bega:

             – Šta je ovo, beže?

             – Teferič.

             – Kakav teferič? Po bogu i ja sam domorodac. I znam šta je teferič. To je izlet, muslimanska provodnja. Izađu ljudi u kakvo šumsko mesto da se provesele, izađu vaše žene sa decom da provedu dan na vazduhu, ali ovde su svi zajedno… Kako je to mogućno!?

             – Da, teferič, bukovički teferič, a vi ga nazovite ako hoćete i saborom… Bukovičani iz starina imaju običaj da ovako, slično srpskim saborima oko crkava, prirede leti po nekoliko treferiča oko džamija ili drugih obeleženih lepih mesta, kao što su od prilike za pravoslavne zapisi. Ovo je čuveni teferič u Burićima…

            – Pa sad? Kud me vodite?

            – Na teferič.

            – Kako?… Vidite, ovde je i ženski svet. Biću mu samo na smetnji…

            – Bujrum, bujrum!.. Dakako na teferič bukovički. Ja sam ih izvestio. “Izveštač jedne Politike dobro nam je došao!” – odgovorili su. “Samo neka zapovijeda kao u svoju kuću…”

              Priznajem da na svojem poslu nisam nikad bio ovako pogođen i ganut. Nem od uzbuđenja i od ovakve pažnje, ja krepko stiskoh obe ruke Tevfik-begu i pođoh napred sagnute glave ne želeći ništa više da vidim, jer sam osetio i video ono što je bilo najvažnije i, slobodno kažem, za mene najsvetije: – doživeo sam najprisniju pažnju i poverenje muslimansko…

               Nikada to Bukovičanima i dragom Tevfik-begu ne mogu zaboraviti!..

               Potpuno zbunjena povedoše me glavnoj londži aga, hodža i prvaka. Sav nasmejan, otmen i mio, pozdravi me Vais-beg Tahirbegović, prvak bukovički i pozva da se oseća kao kod svojih, da se ne snebivam. Svemu skupu je, reče, draga ova poseta i pažnja velikoga beogradskoga lista. A ja u tom trenutku samo umedoh da se ne zaboravim toliko što izabrah mesto da sednem leđima okrenut kolu i ženskinju. Eh, da samo znate koliko u ovakvim trenucima čini ponuđena cigareta i fildžan kave, i koliko je guslar imao pravo kad je kroz prve deseterske kitice pominjao ”ožđeldije”!.. Ne, ne, ovakva pažnja i prisnost radost su i otkriće za svakoga koji voli ovu grudu u njenoj divnoj i još dobro nepoznatoj raznolikosti, a našoj, našoj – ne tuđoj biljahi i boga mi!..

             Posle dobrodošlice i opširnoga razgovora Vais-beg reče kmetu svoga sela Selim-agi Žigi, krupnoj i otvorenoj ljudini, da gostu novinaru pokaže sabor, pokaže bukovički teferič. Nisam, se pomerao s mesta. Kao kakav izvežban reditelj, Selim-aga mi je privodio prvo decu, žensku i mušku, pa podmladak, i najzad čitave povorke odraslih. Deca su činila dobar utisak; odrasli još bolji. Rasa je progovorila kroz njih a naročito kroz onu gomilu koja je bacala kamena s ramena. Pobednik je uistinu bio Đerđelez-Alija, ali za čudo istovetan onom Srbinu pobedniku u Boljaniću, kojemu sam se toga dana pre podne divio na srpskom saboru. Ali omladinci mi se nisu baš svideli. Sa izuzetkom onih iz potpuno sitih kuća i koji su na školovanju, telesno podbaciju od starijih: vidi se što je rođeno i raslo mučnih i gladnih godina.

            Uz harmoniku ta je omladina vodila živo kolo, plahovitije i okretnije od pravoslavnih seljaka. Ali su igre bile sve naša obična kola, koja su oni primili u gradu ili vojsci. Vais-beg se seti da to mene mnogo ne zanima, te nešto šapnu neizbežnom Selim-agi. A ovaj izvadi svoj ubruščić, mahnu njime i pokupi u veliko kolo ono starije, pa na starinsku povede oro uz pesmu:

                       Oj, kreni kolo, kolovođa!

                       Oj, krenula bih, no ne mogu…

           – Ta je, Selim-aga – odobravaju mu stariji: – ona naša stara, lijepa, pa ako hoćeš vlaška, ako hoćeš turska – kreni je, majkoviću!..

           Međutim iza naših leđa, neprestano se vodilo devojačko oro uz pesmu, nežnu, skladnu i milu devojačku pesmu. Ja to kolo nisam ni zagledao, a kamoli video, iako su me domaćini vanredno tanano izazivali da se okrenem. Bukovičani su se starali kako ne misle na havale.. Oni pak, međusobno, to havale nisu držali. Oko devojačkog kola bili su čitavi pojasevi muškaraca, po bosanskom običaju da se devojke ne kriju. Ni od koga, dokle su im žene, kako mi rekoše, bile pod velom sve. Na polasku sabornika sam i to video: devojke su i pored mene prolazile slobodne i bez pokrivača, a sve žene u feredžama i zarovima. Iz ora su dopirale isključivo dobro poznate nam i često pevane bosanske sevdalinke. Samo mnogo nežnije i mekše pevane, nekako žalostivije i prisnije, nego što smo navikli na muzički sevdah iz krčme. Slušate istu muziku, ali opet drugu, bolju i bez pomalo požudnoga bosanskoga mahnitanja pokraj čaše. Lepotu motiva Alagine ljube i Banjalučke udovice samo u takvom jednom uobličenju može čovek osetiti: pesma je dolazila kao u snu, kako iz kakvog nevidljivog gaja, kao da negde oko jezera pevaju ona polubožanska bića šumska. Čedno i mekano su pevale te devojke, te još svetice za svakoga komu je dopušteno bilo da na skup dođe…

Iz dveju pesama iz ora zabeležim ove retke stihove:

Jeste vrla i lijepa:

Suncem glavu prevezala,

Zvjezdama se okitila,

Mjesecom se opasala.

Oblakom se ogrnula…

I:

Ne mri, ne mri, moj dilbere,

Nemam tebe đe kopati…

            –  Eto ovo smo ti mi Bukovičani, gospodine, pa misli što hoćeš – okrenu mi se duhoviti Selim-aga kad se teferič poče rasturati. – Muslimani smo, a držimo svoj jezik i običaje. Nu čekni da ti ispričam jednu zgodnu…

             Došao Bošnjak na hudbu u Carigrad. Dok trajala molitva i on bio miran, znao je. Ali počela propoved na učevnom jeziku, pa svaka druga reč arapska ili persijska. Ne razume ništa, pa mu došlo krivo što ljudi ne govore bošnjački, te da ih svak razume. Planuo, kucnuo se po silavu i uzviknuo neku besmislicu, tobože arapski:

          – Arabun, ve Adžemu ve el Bošnjakatu!

          Odista ovo je besmislica, jer uzvik je samo sklop reči bez smisla. Ali je za Bošnjaka u Carigradu tačno značilo ovo: “More Turkuše, kad već zborite ne znam arapski, ne znam persijski (adžemski), ne zaboravite i na bošnjački!..”

Dabogme: “ve el Bošnjakatu!..”

BUKOVIČKA POVORKA KONJANIKA (Politika, 30/1933, 8880 (31. januar) 4.)

Bukovica, julija 1932.

            Muslimani uopšte vole rano da krenu na put i da zarana stignu. Kao god i Arnauti što se time naročito odlikuju. I to je dobra navika. Međutim, mi smo poustajali sa zelene londže u Burićima da pođemo na prenoćište kao sa kakvoga pijanoga “vlaškoga” sabora, iako se ovde, na teferiču, pila samo kava i limunada. Poustajali smo kad je sunce pošlo na zaranke. Nisu ljudi po cenu svoga ugodnijega putovanja hteli da kvare skup ni dobro raspoloženje, pored toga što je nama nekima sa Vais-begom valjalo prevaliti težak put od dobrih pet časova ježđenja. Vidim: planici kao planinci – vikli na tegobu, na gudure i svakodnevne napore, pa ih ni brige ni danas…

           Ali kad se poustaja na noge, slika se očas okrenu. Kao po kakvoj tajanstvenoj oštroj zapovedi nestade skanarenja i odugovlačenja, onoga malo dosadnoga zanovetanja na rastancima po srpskim saborima kad se ljudi počnu guslarski praštati i pozdravljati, grliti i ispraćati. Mlađi brzo i ćutke privedoše konje i podeliše ih. NJihovi gospodari, jahači vrlo ozbiljno kao da treba da pođu u ratni pohod, još brže im priđoše, zagledaše uzde, pritegoše popruge, potegliše za stremena da vide kako su im remeni, stegnuše terćije, pa pominjući na arapskom ime božje, staše im se, vično i muški bacati u sedlo, kao rođeni konjanici, kao spahije nekadanje, koji su pored Kozaka i Tatara svakako bili najbolji konjanici na svetu. I sve to u jednom savršenom redu, bez vike i galame, bez sujete i one obične putničke žurbe, pa opet brzo, glatko kao na kakvom vojničkom vežbalištu. Vais-beg beše prvi useo na konja. Kako prikupi vođice svojem vitkom zelenku, on se okrenu da vidi nas goste i svoje sinove, uspravi se u sedlu, pogleda još jednom po svetini sa osmehom duboko prijateljskim i obode konja uz brdo:

          –  Alah emanet, ljudi!

          – Alah emanet, beže!

          I ta obostrana i jednostavna preporuka Bogu bila je jedini pozdrav i za sve ostale koji su za begom ulazili u povorku i kretali uz brdo za njim.

           – Alah emanet!

           – Alah emanet!

           Naša povorka beše velika i to sve na konjima. Svi Bukovičani koji su imali jedan pravac sa Vais-begom behu pošli. U povorci je i imam, vrlo pristojan i gospodski starac, prosvećen i vedar. Povorku vodi Vais-beg. Uskom krivudavom, veoma uzbrdnom putanjom kroz divnu krstatu goru u pravcu Kovača nedaleko od Metaljke. To nije ona staza kojom smo sišli, no druga mnogo kraća ali teža. I kamenita je, ali povorka snažno odmiče. Za čudo kako snažno uz vrlet.

             Kada su nam privodili konje, ja nisam ni malo bio razdragan, niti sam mogao pomišljati na kakvo dobro ježđenje. Sve su to bili, osim malih izuzetaka kod nekolicine, slabi seoski konjići, teškom mukom izvedeni iz zime i nezobljeni kao i po celom Sandžaku prošle teške godine. Slabe seoske jahalice. No jahači kao po nagonu. Iznenađenje. Gledam. Pod tim ljudima čiji su preci svakako često usedali na besne hate misirske i arapske, ti slabi paripčići kao da dobiše krila. Žustro i lako nosili su uz brdo krividavim zavojcima svoje vlasnike, začepljujući prvim kopitama oštro kamenje i izbacujući svoj skok poput ne koze no srne. Gotovo sam poslednji u povorci te mi je u oku cela slika: i konji i jahači ličili su na nešto iz starijih vremena da se čovek zamisli – kako to da ovi ljudi, ovi seljaci potpuno istovetni ostalima iz okoline, danas u povorci na konjima toliko liče na one koje smo i kakve smo mi kao deca po pesmi zamišljali da su pošli u Bosnu da je za Osmane osvajaju…

             Nesumnjivo neko nasleđe, ostaci starog gospodstva i navike. Nesporna istina, pretci ovih ljudi odakle bilo da su, tek bili su gospoda i vitezi, koji su po našim gudurama i mađarskim pustama navikli bili da jašu, smelije i veštije no i same Osmanlije. Nije uzaludno ostala priča da je Smail-aga Čengić bio najbolji viteški jahač svojega vremena i da je on izjahivao i sjahivao uz Lakat i niz njega ispod Durmitora na svojem Brnjašu. Baš zbog ovoga neka je prosta prepirka između pravoslavaca i muslimana, što jedni tvrde da su Čengići iz ovoga kraja, a drugi iz Anadola… Vais-beg se preobrazio na slabačkom zelenku. On više nije onaj blagi i nasmejani beg što peva kad govori, no vam liči na kakvoga kaurskoga atamana koji vodi uz krševitu araratsku stranu svoju mrku i ljutu družinu. Obazre se pokatkad na povorku, koliko da je samo opomene da goni bolje, pa se malo povije napred i oštro ogrebe bakračlijom svojega konja, da mu ovaj skoči unapred kao da je to hat tek u toplom podrumu otkučen, po pesmi, sa pajvana. Ne gleda beg ni uzbrdicu, ni kamenjar, ni usku putanjicu; ravno mu je sve kao po Kosovu i ne štedi živinče kad treba da ga iznese, kad valja da se stigne doma. Rečeno je da smo mi pravoslavni manje od muslimana pažljivi prema životinjama, da oni više štede konja. Međutim, valjalo je da doživim ovu priliku pa da vidim pravu stvar: jahač, po rasi i predanju, gospodin, vitez, riter hrani i neguje konja kao čeljade, ali da bi ga oštro ogrebao bakračlijom kad mu do nevolje dođe…

            Vodi povorku Vais-beg kao Dagestanac. Oko visoke kape crna mu je i velika čalma, te liči na čerkeski kalpak. Ne gleda ni rđav put, ni to da je smrtna opasnost ako samo poklizne ili poklekne konj. Goni ga da preskače rovine, potoke, tera nizbrdicom, ne primeni mu Bože, kao siloviti “Vlah”, kako muslimani obično kažu. Odmiče brzo ne osvrćući se na tlo, na tegobnu putanju kakvu je teško videti. Jer vodi, jer oseća svoju dužnost da valja stići, pa mu se bezgranično čini da i on može i konj mu može… Projaha taj čovek toga večera i preko takvih mesta gde mi je, naravno pešaku, mrkla svest i gde bi čovek sa strahom i kozu nagnao da prođe. Samo da mu se društvo ne bi zbunilo ili uplašilo, da bi putnu tegobu lakše podnelo. Ja sam to i osetio i video. U tim prilikama on bi samo pritegao zelenka, projurio preko opasnosti ne okrećući se k nama, da bismo mogli, ko se plaši, sići s konja i provući se pešice. Tako se gospoda tanano drži u društvu. A ispred mene jaše detić imamov, mali osnovac i jedinac u oca i majke. Otac mu dao boljega i silovitijega konja. Pa ga i ne gleda. Ono jaše kao da je s konjem sraslo. Ne tiču ga se opasnosti, vrleti ni uzanost staze, no samo grebe konja da mu poskakuje. Milo dete, dobro vaspitano i odeveno, često se okreće k meni da vidi kako ja opet savlađujem put. Smejem se u duši i kao da mu čitam iz očiju:

           – Vidiš kako se ja ne plašim: ćeraj brže, čovječe, iako si vlaške vjere!…

           Za mnom jaše Selim-aga. Na slabom konjiću, ali kao serhatlija. Ni malo uličniji od begova. Ja se mučim da mu u desetercu nađem priliku, a ne mogu. Skup je on svih oblika našega muslimana. Veseo je i razgovoran više no iko. Veseli celo društvo i pun je duha i priča. Kad god se povorka ućuti on nađe ponešto da se ončas grune u veliki smeh i da se svi zatresemo od njega na sedlima. Najpre nam peva jednu divnu Jugovića Majku, za koju mi reče da je njegova stara pesma. U njoj je Srđa Zlopogleđa “Đetić Zlopogledović”, pa posle udari u urnebesne priče i u zgode. A najviše o onima koji su se turčili i pokrštavali. Došao “taze Turčin” kod imama. “Koliko šartova (osnovnih načela) ima islam, muslime?” – “Jedan” – Pljas šamar. – “Dakle, koliko?” – “Tri, efendija!” – Opet šamar. – “A?” – “Deset!” – “Napolje, nijedna vjero!..” Opet pokrštenjak kod igumana. “U šta vjeruješ, krste?” – “U… u… Svetu Trojicu, čekaj… u… u… Četvoricu”. – “U boga Oca?” – “Da, vjerujem”. – “A u Sina? – “E, pa dok je oca, valjda se neću svađati i sa sinom, oče duhovniče!..”

              Posle maloga odmora i kave u Potkovaču ispod glavnoga puta kod Petra Živkovića, staroga prijatelja Vais-begova, zaplovili smo u šume, surduline, noć i bespuće. Kretanje je trajalo dugo, a mesečina probila oblake tek kad smo izbili na prostrane livade u Rosuljama, selu Vais-begovu. Bila je jaka tmina nešto od oblaka a više od gustih čestara i tamnih dubodolina. Išao sam kao nasumice. Sjahivali kad bi mi to rekli, gonio brzo kad bi se pod nogama osetila ravan. Nisam ništa mogao videti, samo sam zapamtio dva duga i vrlo teška spuštanja. Pokraj mene je pešačio Tevfik-beg vodeći svoga konja po – turski sa vođicama na ruci do lakta i pričao o starini Bukovice, o svojoj starini i poreklu, i starajući se da se zajednički zaustavimo na jednom mišljenju, da uhvatimo zagonetku za rogove. Mi obojica postavljamo pitanje ko su Bukovičani i umemo da odgovorimo: “Bezi, age, spahije i naši muslimani…”

             Pred jednom kućom, klisom pokrivenom Vais-beg se zaustavljuje i sjahuje. Zahvaljujući Bogu što smo zdravo stigli, on se kratko prašta sa seljanima, a goste uvodi u odaju. Nasmejano, radosno i gospodski. Seda pokraj odžaka i kliče sinovima da se ne zbune od mnogih gostiju. Iako je ravno jedanaest časova noći…

SELIM-AGA ŽIGA (Politika, 30/1933, 8885 (5. februar), 10.)

           Boljanići, julija 1932.

           Kroz Bukovicu sam sreo mnogo ljudi i posmatrao ih. Begove, age i obične muslimanske seljake. Opšti je utisak veoma prijatan. Naravno da su svi oni na prvom mestu muslimani i da ih je muslimanstvo jako proželo i obeležilo. Ali to je naše muslimanstvo. Naše, bošnjačko, kako ga je najpravilnije nazvati. LJudi su slovenski meki, dobrodušni, prostosrdačni i vezani za grudu. Nesumnjivo za dobre – dobri, obratno – plahi i tvrdokorni. Ako potražiš čoveka, lako ćeš ga naći. I među begovima. Srdačna, dobra, bolećiva i čestita. Pošteno da gleda na stvar, čovečno da se ponese prema čoveku. Među običnim seljacima dobričina je još češći. I to takav da te gane, da te konačno mekoćom svojom zapleni. Ta okolnost naročito nagoni na misao da smo po krvi i duši jedno.

            No ovakvo jedno nalaženje ne isključuje da ovaj čovek odavno nema i po nešto što nećete naći kod pravoslavnoga mu suseda. Vera mu je malo drugčije obojila život, gledanje na svet i ljude. Nije fanatik niti isključiv. Do duše pomalo se pobojava za svoju muslimansku ortodoksiju kako je shvata, ima ponešto nostalgije za starim. Ali je ispravan, bez mržnje i bez želje da se opštoj zajednici desi zlo. Svestan je da je u svojoj zemlji i veruje da će sutrašnjica biti bolja. U toliko je musliman sa Tromeđe složeniji i za posmatranje zanimljiviji – i bez sumnje teži za posmatrača koji njegovim krajem samo prođe kao novinarski izveštač. I u ovom pogledu veliku mi je uslugu činio Tevfik-beg Tahirbegović. On na putu i na skupu nije štedio ljude ni njihova osećanja, a još manje onu prirodnu odliku ljudsku da se pred strancem ne otkrivaju baš mnogo. Naprotiv, mogao je da se nakani i umeo da postavi najnezgodnija pitanja samo da bi ljudi progovorili i da bih ja mogao da ih čujem.

            Selim-aga Žiga iz Rosulja pratio nas je na celom putu kroz Bukovicu. Neka  mi, stoga, oprosti što sam ga neprestano posmatrao, što ga je Tevfik-beg zgodno izazivao i što sam ja punio svoju beležnicu da bi ovo pismo bilo posvećeno isključivo njemu.

             Rekao sam ranije za njega da je krupan čovek. Pravi Bošnjak. Rekao sam i da je vrlo duhovit i da može neprestano da govori. Strašna je šaljivčina, ali može da bude i vrlo ozbiljan. Slobodouman je čovek, veliki kritičar ljudi i voli krilaticu, svoju “hodalicu” kako je on zove, da bi njome lakše obeležavao ljude ili krajeve. Neobično pažljiv, uslužan i dobar, on je na svem putu umeo da skreše istinu svakom i o svakom i da se bez ustezanja vrlo živo podsmehne.

              Za nekoliko dana putovanja taj čovek ne ostavi grad ni kraj u Sandžaku a da mu ne istakne po koju smešnu crtu. I bezi i imami, i kaluđeri i popovi, udovice i udovci, derviši i gatari – sve je to prolazilo kroz njegovo rešeto. I kao musliman sa Isardžika kad se najviše naljuti, kune čoveku ništa drugo do šljivu, jer je to po njegovom shvatanju najveći berićet i blagodet božja i kako je krijumčar, musliman sa Tromeđe, nekako po ujedinjenju, kad je još postojala trošarinska granica bosanska, pred finansijskim narednikom pravoslavcem postao pravoslavac i čak se prekrstio samo da bi izbegao kaznu. Pa kad mu ni to nije pomoglo, on je jednom olimpijskom duhovitošću pobedio narednika…

             Ali se jednoga dana okrenu iznenadno i meni dobroćudni Selim-aga:

             –  A oklen ono bješe ti, gospodine?

             –  Iz Kolašina, Selim-aga.

             –  E čekni jednu i za tvoj Kolašin.

             – Ali ja sam iz Kolašina na Ibru, Selim-aga, a ne iz onoga tvojega hajdučkoga ovamo.  Pa volj ti onoga na Limu, a volj ti onoga onamo preko planina – ubrzah ja, predosećajući udarac.

            – Svejedno je dina mi: svaki je Kolašin – Kolašin i hajduk je, pa koji bio… Dakle čuj!

          U nekom dućanu pazarnoga dana ukrao Kolašinac potkovicu na očigled trgovcu, i strpao u torbu. Okreni-obrni došla stvar do kadije. Kadija predložio kradljivcu zakletvu. Pristao Kolašinac da se krivo zakune. Ali mu zatražili tada četiri groša kletvine (taksa za polaganje zakletve). Zbunio se Kolašinac i počeo da se iza uha češe:

           –  Vala, efendija, evo vam potkovice, kad je taka stvar, pa neka bude vaš obraz crn a ne moj!..

           Tako usputno Selim-aga sipao je pošalice ne štedeći smešne ljude ni u jednom kraju, ni jedne vere. Katkad veoma oštro, na primer baš muslimane:

           – Selam alejćum, pašo, kod govedi! – (podsmehnuo se neko siromašku koji je čuvao goveda, ili bio najamnik).

           – Alejćum selam, Deljko, kao kod svojijeh! – (plahi odgovor na podsmeh: pseto se obično zove “deljko”).

           Takav nepristrastan odnošaj muslimana i prema jednima i prema drugima svojim zemljacima nagnao me je da posmatram Selim-agu i da s Tevfik-begom zasnujemo čitavu zaveru protiv njega. Hteli smo da vidimo njegovu dušu, njegova verovanja, njegov karakter. Tim pre što smo u njemu osećali Dinarca koji ume i voli da mnogo govori, a čoveka doba bez želje da se hvališe i da vara. Zato ga jednoga dana na podnevnom odmoru u debelom hladu uz kavu iz ibrika uzesmo pod unakrsni oganj. Odmah je seo na kolena kao da hoće da klanja – znak da se uozbiljio i video da mu dušu za jemca hoćemo da potrgnemo za svaki njegov odgovor.

          –  Jesi li, Selime, veliki musliman? – pita ga beg, dodajući mu pregršt cigareta.

          –  Nadam se u Boga da jesam. I želim to više svega. A Bog to daje svakomu po svojoj milosti, Đelešanu šućur, vazda!

          – A sad pravo reci kako ti je srce prema drugima, prema inoj vjeri? Reci, Selime, dina ti?

          – Dina mi hoću i ne umro kao musliman ako uvijam: svačije mi je dobro kao i svoje milo viđeti! No, efendum dragi, u svijetu je težak privlastak i nevid (papadać) a od vlasti i stršljena se čovjek umije čuvati. LJude opet treba voljeti…

          – A je li ti žao Turske, Selime? – mirno nastavlja Tefik-beg.

          –  Ne krijem, jeste. Muke su bile i onda kao i danas, život težak. Bijesne udovice zaluđivale su ljude udovce, pa i mene jednom, kao i danas. Kora ljeba teško se zarađivala i onda. Onbaša nije bio ni malo pitomiji od današnjega kaplara; taj mi je opalio šamar i ja njemu dva, pa poslije platio pedeset i dvije lire da iziđem iz vojske. Tiorija-odasi (soba za vojničku teoriju) bila je i pod Turcima. Vježba njemačko-anadolska stroga. Jezik dokle ga ne naučiš težak, pa si opet bio “a bre Bošnjak!”.. Ali opet u duši je ostala žalost za tom državom. Jeste bila naša, nije bila naša, no činilo nam se da je naša, iako smo grdnu muku s njom propatili… Tako je to ostalo nešto u duši. Eto ja nijesam bio u Carigradu, nijesam vidio Bosfor. A dina mi moga lijepoga, i ako sam vrlo malo pismen i sasvim neškolovan, sad da zažmurim mogao bih vam opisati i Carigrad i Bosfor, i Zlatni Rog i Marmaru kao i jedan učevnjak što u knjige slaže, i bolje od vas što ste sve to viđeli!.. Hajde, efendum dragi, to čovjek žali!..

             –  Pa voliš li ovu državu, Selime, i je li ona tvoja?

             –  Bezbeli je i moja i ako joj hile učinio, učinio od mene Bog svako čudo i bremedet!

             –  A đe bi volio da umreš?

             – Ne krivim dušu: onđe đe muslimanska pjeva… A kad je to sudbina obrnula – onđe đe sam se rodio!..

             – A što si, Selime, reci iz duše?

             – Ostavljeno nam je da smo Turci. Kažem i ja da sam, Turčin. Ali kad se okrenem oko sebe znam da nijesam Turkuša, znam da sam jedno sa ovim drugim svijetom, znam da sam musliman. I šućur, i dosta ti je beže!..

             – Koje su ti želje, Selim-aga? – postavih mu ja pitanje.

             – Da se useli u svijet pravda, gospodine. Da nastane rahatluk, berićet i ljudska dobrostivost. Za mene lično želim da ne umrem dok ne isplatim sedam hiljada dinara duga…

             – A što baš to pominješ?

             – E, što? Što čovjek nema kud na onaj svijet dok pošteno ne izmiri svoje dužnosti i dugove, sve što poštenje traži od svakoga ko je čovjek i ko je u vjeri.

             – A koje je važnije, Selime – pita najzad beg: – vjera ili poštenje?

             – Efendum dragi, teško pitaš. Ali je za nas u ovim brdima ostala stara muslimanska hodalica koje se i ja držim. Znaš li onu: “Ne može mi vjera podnijeti a kamoli obraz!”..

             U Čajniču sam se srdačno oprostio sa Selim-agom Žigom. Toga trenutka držao se on vanredno milo i prijateljski. Tevfik-beg malo pre toga šapnuo mi je da je Selim-aga pomalo ljut što mu je pleme zakratilo naslov bega, i ostavilo mu samo aginstvo. A on, eto, moli opet da se o Bukovici ponese dobra uspomena. Dobričina. Ali iznad svega od mene mu priznanje što mi je otkrio najviši naglasak našega muslimanstva, o kojem dotle ni sanjao nisam: “ne može mi vjera podnijeti, a kamoli obraz”. Jasno – taj “obraz” je najviši korektiv i lepota od onih najplemenitijih u naciji. Halalosun Bukovici!.. I nek se ne ljuti na ovaj moj uzvik…

BEGOVSKA GNEZDA U BUKOVICI (Politika, 30/1933, 8900 (20. februar), 9.)

Budijevići, julija 1932.

         Bukovica je nesumnjivo vrlo stara župa. Ne samo iz doba naše istorije, ne samo po tome što je taj kraj presecao rimski put, no se starina pokazuje i po keltskim grobljima i utvrđenjima, čiji su tragovi još dobro očuvani. A priča o Kričima, koje smo mi počeli pomerati, još je sveža. Groblja su sasvim očuvana i po mnogim znacima bi se dalo tvrditi da su ona upotrebljavana sve do turske najezde. Jer pokraj njih postoje i crkvišta, predanjem i drugim osobinama vezana za hrišćane. Postoje i bakarna gumna, kao ono ispod sela Tvrdakovića, kao i staro gradište u ovom selu, čiji se vali još dobro raspoznaju.

            Na odmoru u Tvrdakovićima, odakle beše naš kiridžija beg Žiga, dobar i siromašan seljak, i odakle kao sa vrlo pregledne kose posmatrasmo celu Bukovicu i glavna njena mesta, okrenu mi se Selim-aga Žiga:

            – Neka ti je znano da su u ovom zaseoku moji rođaci Žige, ali ih mi zovemo Piperima.

            – Onda znači da ste iz Pipera, Piperi, Selim-aga – gotovo s radošću uzviknuh ja.

            – Ne, dina mi! Što smo i ko smo to je druga stvar, samo mi ove rođake tako zovemo što su tankoga stanja i što imaju dosta djece: – piperi su svaka oko pepelišta okupljena sirotinja!..

             Prema Tvrdakovićima po jednom širokom pobrđu behu se kao utvrdili bezi Raščići – Raškovići, u zaseoku Raščićima. To je bilo zborno mesto Bukovice, i to je saborna džamija njena s munaretom od tesana kamena i vrlo stara. Oko nje i staro muslimansko groblje, sa očuvanim grobovima najstarijih begova ove loze. Zaselak je vrlo sličan Odžacima begova LJubovića na Nevesinju. Ispod džamije na zaravni bio je grad sa kulama na svakom uglu, sa dvorcem u sredini, koji se kao kula još očuvana izdiže na tri poda. Gospodska je to građevina bila. Fresko-maleraj još se poznaje ali se poznaju takođe i odžaci i udubljenja u odaji za molitvu – građevina podignuta očigledno za muslimanina, ali koji nije bio zaboravio ni starije gospodstvo iz pređašnje vere. U gradu su bile i druge zgrade, od kojih su sačuvani prvi podovi samo od tavnice i staje. Inače je sve ruševina. Ostao je još kladenac i jedan vodovodni studenac i nekoliko popločanih ulica. Na jednom uzidanom u skorašnju zgradu velikom tesaniku, koji je jamačno bio na glavnim vratima tvrđave, pročitasmo da je taj zapis (a svakako i grad) star ravno 270 godina…

            Bezi Raškovići su danas jako osiromašili i zaostalu kulu nisu mogli da održavaju, te su je prodali opštini za školu, bilo da je popravi, bilo da sa nje snese tesanik. Rado su nas ugostili studenom vodom i kavom, a nerado pričali o svojem poreklu. Čak su im i pitanja naša bila neprijatna. Međutim, zna se da je njihov predak i osnivač ovoga plemićkoga gnezda bio Raško-paša, Vejiz-Alaj-beg Raško-paša, koji je nekad zapovedao krajem kao spahilukom ili timarom… Od svih nagađanja jedno je istina: taj Raško-paša nije mogao biti ni Turčin, ni Anadolac, no kakav naš pustolovni Raško, ili neko od starovlaških kneževa Raškovića.

           –  Što ti kažeš na ovo, Selim-aga? – pitam ga ja kad nas domaćini ostaviše same.

           –  A, bezbeli, ostao je posle Lazara i koji Srbin, iako smo mi drugi onako projurili iz Azije – odgovori mi on zgodnom šalom.

           Valjalo mi je ovoga dana proći kroz naselja begova Kominlija i Čardaklija. Ali kad pred oči pukoše strahovite vrleti i dubodoline, mi uzesmo srednji pravac koji se povijao pokraj Ćehotine i uputismo se za Budijeviće, selo bega Bavčića. No da bismo malo odmorili konje i raspitali se o svemu potrebnom u bukovičkoj opštini i žandarmerijskoj stanici kraj nje, mi se setismo da unapred pošaljemo glasnika, jer se dan primicao kraju, a noću se, neznan, ne ulazi lako u dvorište. Na samoj Kržavskoj Reci uhvati nas noć, a uz nju je valjalo jezditi do njenih sastava gore pod planinom gde su Budijevići gotovo tri puna časa. Srećom, Selim-aga je odličan vođ i konjanik, put uz reku snosan, a mesečina obasjala punom, svojom snagom. Jahali smo uz romantičnu šumovitu sutesku bez muke i brige, uz priču i ozbiljan razgovor, punih prsiju gorskoga daha i svežine, da nam je bilo gotovo žao kad u sklopu brda sagledasmo prvo osvetljenje kroz male prozore.

             Osman-beg Bavčić, predsednik opštine bejaše nam priredio iznenađenje. Neposredno iznad njegove kuće je jedno kruglo brdašce pod lipama i hrastovima. Na njemu je starinsko groblje sa ogromnim spomenicima od otesanih stena. Tu na zaravni između grobova beše naredio da se naloži veliki oganj i prostru prostirke oko njega. Svaki od nas putnika mogao je da usloni svoja umorna leđa uz koji spomenik, ili sedne na otesanu ploču ako ne može da prekrsti noge. Ćilima i jastuka bilo je dvoljno. Beše vrlo čarobno u noći. Plamen se povijao između lipa i obasjavao sav sklop brda, a naročito čudovišne nadgrobne spomenike i ljude ispod lipa koji su nas ćutke iščekivali. Osman-beg beše sazvao svoje rođake, gotovo celo selo, te je slika ličila na kakav pritajeni logor ili gorsku zasedu.

            Osman-beg Bavčić je mlad i otmen čovek, vrlo ugledan i kulturan. Ničega turskoga ni u njegovom liku ni u govoru, ni u shvatanjima. Naredan i gospodin gorštak. Plav i muški lep kao kakav Skandinavac. Gospodski nas dočeka raznim šurupima, čajem i kavom. A još otmenije – razgovorom. Nevolje svoje opštine, njenu siromaštinu i mnoge nedaće živo je slikao, ali u tom ja nisam mogao osetiti ni jedan zvuk, ni jedan naglasak čoveka koji čestito ne gleda na stvari. Na protiv, govorio je kao kakav najrodoljubiviji Srbin. Utoliko mu je utisak bio jači, a reč uverljivija. Šume nerazgraničene, prirezi veliki, platu opštine časništvo nije primilo godinu dana. Teška godina, velika oskudica, razlaz sela i čaršije. Pa opet, on je pun dobrih nada, vedar je naoposlen građanin. Saznao sam da nije ni malo bogat čovek, a sva njegova kuća i nameštaj, sofra i pribor, način posluženja i gostoljublje bilo je najotmenije u Bukovici. I to kako za nas goste i strance, tako i za kiridžije i one koji su onako iz ljubopitstva pošli uz nas.

            I Osman-beg kaže da je poreklom Turčin. Doselio je ovamo njegov predak Avdo Bavčić iz nekakve Bave u Anadoliji sa svojim bratancem. Može biti. U njihovom obličju ima nečega izrazito rasnoga, odabranoga. Ko zna kakvi su bili stari Turci, tek ovi današnji Bavčići su za ugled Hercegovci. Međutim, kao što sam i ranije rekao, ima i Srba Bavčića. Osim toga ovde u kraju i reka Bava. I muslimani i pravoslavni tvrde da nisu nikakav rod. Ali oni ili su rod ili su Bavčići bezi dobili prezime od reke Bave, a pravoslavnima ga naturili kao svojim čipčijama. U svakom slučaju koji od školovanih Bavčića trebao bi o ovome merodavnije od mene da progovori.

           Napuštajući Bukovicu i penjući se uz njene gudure ka Čajniču, zalazio sam u sela da vidim i siromašne kuće i kako se živi u njima, pa sam opet nailazio na mnoge poseljačene begove, često vrlo gospodskog lika i sestriće čuvenih begovskih porodica, na primer Čengića. Po tome Bukovica sasvim liči na Bihor: nigde u Staroj Srbiji nema toliko begova koliko u tim dvema župama. Ali sam iz Bihora izašao sa manje nedoumevanja: kraj je rodan, pa su Turci imali što i darivati svojim zaslužnicima. Osim toga tamo se tačno zna ko je od Turčina Ćor-paše Osečkoga, ko od srpske vlastele (Rasovci), a ko od nemanjićkih najamnika vitezova (Franci). A na što se zagnaše Turci u Bukovicu najbrdovitiju župu naše stare države?..

           No sve jedno. I bez odgovora ja nosim sobom uz brda najlepše utiske. O ljudima, o nekako primerenoj sirotinji bukovičkoj. I o mnogim bezima. Pa se toga trenutka rado sećam i vrlo zaslužnoga pokojnoga bega Mahmuda Selmanovića iz Prijepolja, koji je za Turaka poklanjao mesta za naše škole i činio nam velike usluge, da mu je Mitropolit Nićifor gramatom zahvalio na “poznatoj službi miletu” (narodu). Nepristrasno uzevši i Bukovičani, i bukovički bezi poslužili su našem “miletu”. Još više ako su njihovi dedovi odista bili Turci. Jer su kao bedem stojali na putu osmanlijskoga turciziranja i nose danas naš jezik i krv kao iko. Jeste.

ČEMERNO Politika, (30/1932, 8909 (1. mart), 10.)

Pljevlja, avgusta 1932.

              Nisam bio nameran da naročito idem na Čemerno da ga razgledujem. Po LJubišnji i ispod nje, po celoj Tromeđi, a naročito na Kovaču i Metaljci, video sam toliko živopisnih mesta, da sam se bojao da se njihovim lepotama još što dodaje. Hteo sam te uspomene netaknuto da čuvam za sebe. Osim toga dobro sam upamtio prvi utisak preko Čemerna. Prozebao sam preko njegove previje, iako je bio junski dan, i ako ja u ogrtaču, kako nisam ni u mesecu januaru preko Duge Poljane sjeničke, svakako najhladnijega i najvetrovitijega prelaza u celoj našoj zemlji. Odležao sam posle nekoliko dana, te mi je to čuveno Čemerno odista čemerno ostalo u sećanju, sve do nove posete. Sve dotle sam bio ushićen kako su ga seljaci sretno krstili: – mnogomu je taj prevoj, vidi se, bio čemeran…

              Ali moju zebnju i upornost najzad je slomio svetotrojički nastojatelj arhimandrit DŽarić, neprestano me pozivajući da zajedno obiđemo to Čemerno. Hteo je da mi pokaže ispod njega manastirske čitluke, oduzete i još slobodne, na njemu livade, ispuste i najbolje manastirske šume. A najviše lepotu njegovu, svežinu i suhost vazduha, dobre vode i svukoliku planinsku živopisnost. Opori kaluđer sandžački i tvrdoga izraza pustinjak, za ovo Čemerno imao je pravi pesnički osećaj, toliko tanan, reč za opis, za prikaz, da sam se čudio od kuda mu tolika nežnost i tolika ljubav za jedan pejzaž, kad je čovek iz prirode, kad planinske lepote ima odviše i na svakom koraku. A njegov je san kao da živi u velikom zagušljivom gradu: da tu, na Čemernu, podigne za sebe brvnaru i leti, mesečnih noći, bude bliži nebu i nesvakidašnjici i, da manastir, opet tu na nekom proplanku, sagradi o svojem trošku veliki sanatorijum i za sirotinju i za one koji bi mogli dobro plaćati.

             –  Tek tada bi Sveta Trojica do kraja izvršila svoj zadatak! – uzvikivao mi je arhimandrit često.

             Čemerno je ono vrlo široko i najviše brdo sa severne strane od Pljevalja i vododelnica je za Lim i Ćehotinu. Pust je surov kamenjar, sa po kojim zaseokom i kojom njivicom po valogama. Mesto za smetove i vetrove, za zimska smrzavanja i urlanje vukova. Ali se danas obim imena suzio: Čemerno je upravo levo od nasipa Pljevlja – Rudo na najvišoj tački brda, na samom prevoju onaj najlepši pod šumama i livadama kraj planine Čemerna. Pravo da kažem bez volje sam sa društvom pošao pešice ulevo od druma za to Čemerno. Šuma je bila gotovo sasvim upropašćena pred nama, a iz zemlje je nicao oštar kamen do kamena toliko da je nastupanje bilo vrlo teško iako nagib vrlo blag. No posle desetak-petnaest časaka našem mučenju bio je kraj: kamenjar je gradio jedan sužen prelaz, odakle počinjaše Čemerno.

            Zapanjeno smo zastali. Bejaše vrlo sunčani dan, pa opet uz kamenjar od Pljevalja nesnosno vetrovit. Čovek u jedno isto vreme ne može da se odbrani ni od vetra ni od zaparnoga znoja. Međutim, ovde, čim prekoračismo preko kamenjarske ivice, drukčije. Vetra bi malo, žara takođe, no nas zapljusnuše opojni vali planinske svežine, zasićene mirisom borovine i majčine dušice. Zrak ne trepti kao u polju kad je vrućina, no se smirio, staložio i samo je svež i miriše. Iako beše podne, mi smo imali osećanje da je jutro ili zaranci – sve je pevalo oko nas, a nije se ućutalo niti pobeglo u debele hladovine kao drugde kad sunce prižegne pravo odozgo. Neverovatno koliko čovek oseti žuđenje i tek naslućivane promene i svežine, koja ga i oplemenjuje i predrugojačuje.

           – Evo Čemerna!.. A, šta kažete? – uzvikuje jedan Pljevljak, koji inače gotovo svakoga dana prolazi njegovim glavnim drumom.

           Kaluđer zastao i nemo se uspravio. Nekako iznenađeno pogleda u daljinu i svojim krupnim, strašnim ali dubokim okom miluje sliku kao da je prvi put u životu vidi. No nekako pobožno, gotovo preneraženo, kao da je sagledao kakvu najzamašniju pagodu, kao da je nazreo oličenje večne lepote, koja se ne da ni svakom ni svagda. Odista pred nama je bilo duguljasto zeleno jezero na planini od tek pokošenih livada, ravno kao i svako jezersko dno osušenih glečera, sa mnogo čudno ubačenih, krivudavo ocrtanih jezika u crni okvir, koji su gusti borovi gradili unaokolo.  Kroz pokošene livade zaostali borovi za hladovinu za oko; na po nekim uzvišicama kupe borja, kao mali zabrani, kao da je čovek naročito hteo ravan da uresi crnim bokorima, i kao da je to sve raspoređivao zaneti gradinar po pozivu. A na samoj sredini vale potpuno kružna, geometrijski kružna lokva bistre vode, žive i snežane, kao kakvo veštačko jezero. Okvir oko ove zelene zaravni nije visok, ali od njega na sve strane počinju padine, gdegod vrlo odvisne i velike, gusto načičkane krstatom gorom, bujnom i u punoj snazi. Tu su manastirske čuvene šume, osim državnih i nekih sela u manjem prostoru. Livade su bile u glavnom manastirske, ali danas priličan deo prisvajaju seljani čipčije na osnovu čipčijskog prava. Lepo je Mavrovsko Polje, divno Lazaropolje, privlačan Vukodo na LJubišnji, Ponor na Mokri, čudesna Zmijinica u Šarancima i uzbudljiva okolina Crna Jezera ispod Durmitora, ali je Čemerno bez sumnje ni malo gore mesto za odmorište po našim planinama.

             Zeleni do, pokraj šume bejaše načičkan belim stadima ovaca. Po zalatku koliko su ga borovi mogli graditi kretala su se ta stada, a pred njima čobanice, već velike devojke sa jako navučenim na lice belim maramama, a za njima čobani na konjima, obilazeći stada, donoseći im valjda užinu ili so za ovce. Bezbrojna behu ta stada. Svuda unaokolo, razbijena ovako na gomile valjda po selima i zaseocima. Iz čestara se čula buka i rika govedi, jer im je još prijala hladovina, a oko lokve se pokupila muška omladina i zaturila igre: jedni bacaju kamena s ramena, drugi skaču, treći igraju neku vitešku igru u kojoj su predvojeni na branioce i napadče. Čuje se graja, pokliči i vika, udaraju čaktari i medenice, zableje ovce, zariču po čestaru bikovi. Ali čudna stvar. Sve to ne samo što ne gradi galamu i divlji nesklad, no šume, ogromne šume unaokolo i ova udoljina, naprotiv sve to usklađuje i toliko ublažuju tonove da ti se čini kao da to dolazi odnekle iz velike daljine.

             Obilazeći tako ovu zelenu dolinu, spazismo po čestaru ovde onde velike gomile. Kada mi rekoše da je ovde bilo nekada stanište drevnih starosedelaca Kričaka, Bukumira i ne znam još kojih, i da se po negde još raspoznaju ostaci njihovih prvobitnih građevina, ja posmislih da su i ove gomile mogile, jer sam slične video i na Koštan-Polju u Pešteri. No kakvo iznenađenje: te ogromne gomile behu prosto mravinjaci! Ništa slično nisam do toga dana video, jer su ti mravinjaci odista po veličini bili kao mogile…

             Seljaci su nam se svakako i čudili i smejali koliko smo vremena, naposletku, utrošli dokle smo probrali mesto za odmor. Priđemo na neku lazinu pod neki bor, pa potrčimo odmah unapred, jer nam se učini da je druga mnogo lepša. Tako idući od bora do bora, najzad se i sami kao deca počesmo sebi smejati, pa popadasmo u travu i pozvasmo ozbiljne brđane na duvan i razgovor. Od teških priča njihovih, od nagih i oporih tvrđenja kakvo im je življenje, naše bi se raspoloženje sasvim zamračilo, da neko ne izvuče iza pojasa dvoje dvojnica i ne otkri tajnu koji su najbolji svirači. U mojem kraju nema dvojnica i ja sam do toga trenutka mislio da su one najprostija svirala, pištaljka, a da je samo kavalu ovčarskom, onom šarplaninskom, ostavljeno da izvede pravu našu pastoralu, našu čobansku i planinsku tugovanku. Sviraču rekoše da uzme kosovsku žalopojku. Kao što sam se jedne noći ispod LJubotena čudio kako može kaval sa svojih deset rupica da složi toliku muziku, tako sam i ovom prilikom do suza osetio koliko usamljen seljak kod ovaca može nežno da zatuži ne za sobom samo no za celim svetom. Neki Mile, teški siromašak, jedva uze dvojnice. Prvo ispod njegovih prstiju prosuše se brujanja svih mogućih čaktara i medenica pomešani sa blejanjem ovaca i galamom čobanskom. Posle toga jauk gusala, pa nešto oporo i ozbiljno, pa do boga meka i žalostiva tužaljka. Zatim su se čule dipli, da bi ih nastavio jedan šopski potpuri, onaj kojem se rado smejemo i za koji vazda bije naša seljačka nostalgija. I opet još prisnija žalopojka, pa dugi ptičji trel da bi se udarilo u onu tešku guslarsku preludiju kojom se i završavala pijesa, da bi dvojnice odmah prihvatile pratnju pesme:

                 Pod onom gorom zelenom,

                 I onom višnjom planinom,

                 Malo se selo viđaše,

                 U selu crkva bijaše,

                 Pred crkvom kolo igraše,

                 U kolu Smilja đevojka.

                 Po čem je, more, poznaješ?

                 Lako je dragu poznati:

                 Sve moje igre igraše,

                 Sve moje pjesme pjevaše!..

          Pošli smo o kasnim zarancima, diveći se i Čemernu i onolikim mekim pastoralama odista čemerna čoveka sa njegovih padina.

JUNAK ZAGLUŠJA (Politika, 30/1933, 8929 (1, april), 11.)

Pljevlja, avgusta 1932.

               Provincija, kako to obično književno kažu Rusi, ili unutrašnjost, kako mi još zgodnije velimo, – po pravilu zbunjuje čoveka kad tamo iz središta naiđe. Razočarava, onemoćava i do zla boga na početku omrzovoljuje. Jer čovek želi promenu na bolje. Ostavlja hučan grad, strahovitu žurbu i ludu pometnju, ljude zbog poslova daleke od svake prisnosti i jednu sredinu punu mrke zbilje i prezanja na svakom koraku i pri svakojemu susretu. Da bi otišao gde je mirnije i staloženije, gde život teče prostije i svojskije. Gde su uzmasi čovečniji, želje skromnije, taštine pripete a ne puštene na punu slobodu kao zverad kroz planinu.

              Takva, otprilike, čežnja vuče čoveka u unutrašnjost. Kad tamo – a ono dosada. Puna, okrugla kao puni mesec. Grad zaparložen, zapušten, mrtav; kao u unutrašnjosti. Čaršija zamrla, ljudi ne zevaju no snuždeno tavore u ćutanju i na ćepenku. Gostionice prazne i oronule, kavedžija vas mrzno provodi okom ako mu ne svratite bilo da dinar potrošite. Naročito ako u istoj ulici svratite kod drugoga. Pa je, stoga, gotov da u svojoj mašti vidi kako vi naročito kod njega nećete da svratite. Tobože što ranije nije bio u stranci u kojoj ste bili vi, ili što ga je sused kod vas opanjkao! Građanin se žali na činovnika, ovaj na starešinu. Kaluđer viče na popa, učitelj na nadzornika. Muslimanin hoće da se požali na Srbina, ovaj kao domorodac na Crnogorca, dok Crnogorac, i to iz Drobnjaka ili Morače, ne skreše da „nije imao koga ni oslobađati!” Podelili se ljudi u gradu na krugove koji isključuju jedan drugi za svaki dodir. I pred crkvom i pred krčmom. Kao kaste u Indiji. Ne drukčije. Ako sa jednima pođete, s drugima ne sedoste više za drugi sto, znajte; ako prvom prilikom to ne ispravite – ne čekajte otpozdrav ni na ulici. Ubrzo za nekoga možete postati divan čovek, dobri i dobar zemljak koji nije “tek onako svratio”, za drugoga – pijanica, polićaš, koji “ne izbija iz krčme i čeka da ga časte”. LJudi se pregone i u šali i u zbilji. Ne samo kakav je ko bio za robovanja i najezda, no i kako se tada i tada držao na pijanci u pivari, ili pri zajedničkoj prvoj poseti jedne kuće u Sarajevu, kad mu je domaćica, u poređenju sa okupatorskim vlastima – postala mečka. I mrze se. Strahotno i bez popuštanja. Kao svi odista plahi rasni planinci, kojima ste oteli ralo i jatagan, slobodu gorsku i prostor božji, pa ih sabili u malo mesto, u grad i čaršiju, u male ćepenačke uzmahe i neguslarske računčiće, gurnuli ih za tezgu ili kraj katranjave kante, te se usitnili, postali pakosni i zlogovorni, kad su i onako po nevolji odviše besposleni i dokoni. A svi zajedno, svi u jedan glas ončas završuju svoj prikaz kako “ranije nije bilo ovako, kako je sad najgore i najteže i kako se ovako dalje ne more!”..

       Takva slika strašno zbuni čoveka kad je od unutrašnjosti drugo očekivao, i koji je samo toga “drugoga” radi i krenuo na put. U nekoliko je poznavao tu unutrašnjost, a više o njoj maštao. Da je čedna, neokrnjena, čovečnija i bolja no dosadna mnogoljudna mesta koja je ostavio da bi odmorio dušu i živce. No pređašnje maštanje i verovanje opet nadjača ovo prvo raspoloženje. Čovek se kao usprkosi. Sve jedno. Valja pričekati, treba se strpeljivo okretati oko sebe i zagledati u prilike, u ljude. Tim pre ako ste bili raspoloženi da tražite lepote, lica a ne naličja, kojih je, aratos ih bilo, i suviše na ovoj grešnoj zemlji, pa i kod nas sa toliko teškom prošlošću. Kazuju stari seljaci da se pravi lovac ne vraća bez ulova; jer je strpeljiv i vazda u punoj veri da reka ne može biti bez ribe niti planina bez divljine.

              Takva je provincija, takva je nesumnjivo i svaka sredina, kojoj prilazimo da je vidimo i proučimo.

          Nikada se nisam kajao kad mi je ovo iskustvo i ovakav savet padao na pamet. Pri ovakvom okretanju svojih raspoloženja ja sam na svojim, putovanjima nailazio na bezbroj lepota, od kojih sam neke iznosio i za koje mi je ovom prilikom, baš zbog same Tromeđe, potrebno reći da sam ih odista sretao i nalazio, a ne izmišljao ili ulepšavao ne znam iz kakvih pobuda. Kad sam se i po Pljevljima obazreo i pokraj one maločas pomenute slike, ja sam naišao na mnoge dobre ljude, kojima se posmatrač raduje kao svakom lepom otkriću. Moja beležnica još je puna mnogih zapisa za priličan broj lepih uobličenja, samo kad bi to bilo mogućno i dopušteno da se toliko o jednim Pljevljima piše.

       A nesumnjivo su po unutrašnjosti najzanimljiviji oni školovani ljudi, koji se toj unutrašnjosti ne podaju, no delom ispune sve svoje vreme. I za čudo se u izvesnom pravcu neobično razvijaju. Tako ćete sresti, recimo inženjera u Prijepolju koji ima ogromnu biblioteku, i koji je pročitao i najnoviju stvar, koja vam još nije bila u ruci. U kakvom selu naići ćete na učitelja umetnika na violini ili za duborez, dok sam u Pljevljima sreo u oficirskom mundiru jednog izumitelja. To je gospodin kapetan Novak Radosavljević, inače dobar i školovan naš ratni oficir.

        Poznat je nelak i neprivlačan život oficira po palankama. Kasarnna, vežbalište, oficirska kasina i za po neke čaša. Radosavljevića sam sretao po gradu često. Pravi naš srbijanski oficir, onaj predratni. Muški skroman, bez jordama u odevanju, umna pogleda, uljudan i pristupačan bez tegobe. Posle njegove dnevne službe prilazio sam mu i tražio obaveštenja o kraju. Poznavao je okrug i ljude kao retko ko i ljubazno mi pomogao da načinim plan za putovanja, davši mi čak i svoje karte na uslugu. Pošao je sa mnom do Boljanića da mi pokaže austro-ugarske utvrde i kako je ćesarovina držala Tromeđu. Dobar oficir, obrazovan sabesednik, ali nikad ni jednu reč o sebi. O svemu, o ratu, o kraju, samo ne o sebi. Dokle mi jednoga dana prijateljski ne povikaše:

                 –  Moramo te povesti da vidiš jedan izum g. kapetana Radosavljevića!

               Jedva ga nagnasmo da me povede. Branio se dugo i sramežljivo kao da je načinio kakvu igračku. A već uz put mi rekoše da je kapetan kao od šale nagradio bio svome zetu neki samokret kad je bio pao s nogu, i da ima i dara i sklonost za konstruisanje automata, reševajući uvek probleme na prost i jednostavan način. U dvorištu, pod naslonom beše uređena prava kovačnica i stolarnica. Ona savremenija i složenija. Po njoj razna oruđa, maljevi, klešta i ko bi još znao sve gvožđarske i drvodeljske nazive. Ali u jednom kraju pokriveno navoštenim platnom  nešto nalik na kakva kola. Štrči ruda sa verigama, vide se prednji manji železni točkovi. Kad platno podigoše, ukaza se sprava, model kakve vršalice za ravnu polovinu manji no što je zamišljena.

            – Eto to je moja poljoprivredna sprava-mašina, koja bi trebala po svojoj konstrukciji jednovremeno da žanje, vrše i presa slamu u pokretu, a u mestu da vrše samo požnjeveno žito – reče nam on pokazujući nam svoj izum.

             Na ovom poslu Radosavljević je ostavio pune dve godine svoga slobodnoga vremena i svojom rukom na osnovu izrađenoga i proračunatoga plana konstruisao ovu spravu. Sve je sam radio i drvo i železo, i točkove i zavornje. Izvršio je probe i one su mu sjajno ispale. Mašina je nešto manja od nezgrapne parne vršalice. NJu može da vuče stočna snaga (dva jača vola, ili dva konja) ili pogonska, po potrebi i kad je koja zgodnija. Za rad oko nje potrebne su svega tri osobe, pa da se još na njivi dobije čisto žito u vrećama i slama u vezanim bremenima. Nije potreban ni monter ni mašinist, niti kakvo gorivo za pogon samoga stroja, koji radi samo mehanički, a ne preko motora. I može lako da se prevuče na njivu svakom pojedincu da se kao za parnu vršalicu ne bi moralo koncentrisati ogromno snoplje.

             Tu spravu su videli i ljudi od stručnog razumevanja i posavetovali su kapetana da je patentira da ne bi tako ostala, jer je njena praktičnost, po svemu izgledu, van spora. A on je čovek vrlo skromnih sredstava.

BUNTOVNE BABINE (Politika, 30/1933, 8954 (15-18. april), 12.)

Banja na Limu, avgusta 1932.

              Krenuli bejasmo za Babine. Mladi kaluđer, manastirski nastojatelj, i učitelj hteli su da mi pokažu još ovu župu u pljevaljskom kraju, glasitu i po svojoj prošlosti i po ljudima. Jer Babine po svojem značaju za Tromeđu dolaze odmah posle Bobova i Premćana.

              Rano smo se obreli na Limu. Vodimo dobre konje, put je dalek, kose i hrbati gore visoko iznad reke, kamo ćemo udariti, žustre naše putničko nestrpljenje. Po proračunu samo ćemo u sedlu biti oko dvanaest časova. Po visovima sunce zapalilo vidik, a kroz kanjon Lima, krivudav i stravičan, polegao tanak sloj neguste, sasvim bele i prozračne magle. Pa vam je još i sveže, a nekako nas kao stid da se mašimo terćija i ogrnemo kabanice. Kao računamo da ćemo se ončas zagrejati kad stegnemo konje uz kosu. No zeleni Lim ljut, dubok i brz. Razgledujemo i gore i dole, samo broda nigde. A baciti se u njegove lukave valove na neoprobanim konjima – više je no “vlaško” mahnitanje, kako bi rekao kakav dobroćudni muslim iz kojega kućerka s one strane…

              Prema nama, preko reke, zario se u pesak polurazvaljen čun sa jednim krnjetkom od vesla i jednom motkom. Vičemo iz glasa limskoga lađara, koji jedino ovde prevozi. Napokon prilazi jedan starac, vidimo dobro, sasvim starac, koji bi trebalo pre da sedi uz preklad no da radi ovu rabotu. Kašljući kreće svoju “lađu” put nas, snažno se bori sa maticom pokazujući da je i veštak i “stara kost”, ali jedva pristaje jer ga vrtlog ispod jedne stene gde se jedino i pristaje, odbija tako nestašno, kao da na svežem letnjem jutru vaistinu zbija šalu sa dubokom starošću…

             –  A đe ti je sin – kaže mu učitelj: – no si se star zamučio?

             –  A dobro u gospode, podranio u Priboj i dobro je učinio. Da i ja, starac, dođem do svitka duvana…

             –  Pa čija je lađa?

             – Bila moja. Dokle mogao. No sad, u ove teške godine, moj sin voli da dinar spusti u svoj tobolac, e tobože ja mnogo trošim na “prokletnika” (na duvan)…

             Tri put je starac brodio rekom, jer je čun mogao da primi samo po jednoga konja i to da ga dobro držite za uzdu da ne bi ludo bućnuo u brzicu. Kad se tako srećno prevezosmo, platismo po utvrđenom redu neku sitnicu i pružismo bolju napojnicu. On zagleda u novce, zagleda, pa ih posebno gurnu negde:

              – Ovo što je njegovo, daću mu, a ovo što ste meni dali – ne. E biće starcu duvana i hvala!..

               Ujednačenim naponom uz dugu kosu, snosnim putem kroz neprekidne šume izbismo na goli Pobijenik, od Lima na 330 do na vrh, blizu 1500 metara nadmorske visine.

               Sa ovoga čudesnoga pomola pukoše nam pred oči Vrbovo s desna, bezbroj malih zaselaka iznad Sutjeske, kao ona gnijezda od sela po Maloj Reci na Radici; Toci, s leva, odakle jedna neprekidna udoljina vodi pravo na Lim iznad Prijepolja, i uz koju je nekada išao karavanski put za Pljevlja i za ovaj kraj, i na posletku Babine, još vrlo daleko kao u kakvoj izmaglici, koja je pokrivala vidik i činila ga neprekidnim. Babine su gotovo na sredini između Pljevalja, Čemerna, Pobijenika, Lima i Jabuke. Jedna na kršu visoravan, niža od okolnih planinskih veriga i prosečno 1200 metara nadmorske visine. Župa prilično ravna, zaokrugljena, pod krstatom gorom, travnih livada i dobre zemlje po okutnjicama i rodnih godina. Krčevina je to. Sela gotovo i nema, no su za kućišta izabrana odelita mesta, na ravni, obično u gaju od borja ili omorike. Starovlaška slika za slikom. Vidi se da je blizo Lim, nedaleko Stari Vlah. Jer kao da ovde nije Sandžak, onaj sa Tromeđe. Pomislite na pomolu da ulazite u zaselak. Na zaravni, maloj i ne može biti divnije za gradsko oko kad leti posmatra, lepo raspoređena čitava gromada zgrada, reći ćete da je u najmanju ruku zaselak, kad ono samo jedna domaćinska kuća sa stajama i kletima, vrljikama okružena i ograđena. U ogradi koje drvo, šljiva ili jasen obično, a unaokolo borje ili gaj iznad ograde kao bokorje. Zgrade sve pod klisom, a ograda svuda – oko njiva i livada – samo vrljika. Stari Vlah, ne drugo. Samo po Nevesinjskom Polju ovakva su staništa, ali babinska – za oko su najlepša što sam ih video u našoj zemlji.

            Začetak Nevesinjske Puške, volju da ona pukne, obim pobuda i njihovu bližu suštinu naša istoriografija još nije mogla da odgonetne. Ni Srbija, ni Crna Gora, ni Austro-Ugarska nije htela Nevesinjsku Bunu. To je danas gotovo jasno. Ali je hteo Srpski Narod. Ne samo u Hercegovini, na Grahovu i Čevu, no i Vasojevićima, po Sandžaku, pa tragove nalazimo po svoj Staroj Srbiji, i oni dopiru do Velesa i Porečja, do Kumanova i Kratova, odakle je, uhvaćen u toj zaveri, bežao kao učitelj pokojni Arhimandrit Metodije Milovanović sa svojim drugovima u Srbiju 1874. godine. Dakle, pokret za bunu na ovolikom prostranstvu nije mogao biti bez zdogovaranja, bez nekoga ko je bio u središtu ovakve propovedi, bez nekoga ko je ovim svesno rukovodio i po izvesnom osnovu. Eto to baš naša istoriografija ne objašnjava, ili ako pokušava – vrlo slabo govori. Ima tu nečega što još nije obelodanjeno i što nedostaje, a naročito posle memoara vojvode Gavra Vukovića, kad se zna još od živih ljudi da su Vasojevići uzeli bili u hercegovačkoj pobuni mnogo više učešća no što i on i drugi to pominju.

            Ova napomena učinjena je da bi bila jasnija Babinska Buna 1876. godine, koja bi i inače bila teško objašnjiva. Uz Crnu Goru i Hercegovinu 1875. pobunili se Premćani, Bobovo i druge župe po Tromeđi. Turska vojska i kolašinsko-pljevaljska posebica (bašibozluk) popalili su ove krajeve, porobili i razurili. Bilo je prirodno da se druge župe smire i ućute. Međutim Babine, bez veze sa Crnom Gorom, a u vezi sa Srbijom, same dižu bunu, stvaraju vezu sa Srbijom, prenose oružje i vode borbu. Nastavljaju ono što su Bobovo i Premćani, razgromljeni, napustili. Babine su tada osetile da je na njih red. I digoše ustanak. Na čelu su mu bili prota Kuveljić i vođ ustanka Milan Janjušević. Sa vojskom i posebicom su na Babine navalili Selmanovići i Hašimbegovići iz Pljevalja, age Boškovići i Kolašinci. Borba je trajala četiri dana. Milan Janjušević je slavno poginuo, vodeći ustanike na konju, svečano odeven kao pravi vojvoda. Ustanak je bio ugušen, prvaci su prebegli u Srbiju, a udovica Milanova Ikonija prenela svoja tri mala sina u Užice. Značaj ove bune je bio u tom da se Sandžak nije hteo da miri sa sudbinom i da je oružje položio tek po miru Srbije i Crne Gore sa Turskom.

             U Babinama su Pleskonje i Langovići starinačka bratstva, dok su drugi mahom doseljenici. Po Srbiji ima dosta Babinaca, kakvi su, na primer, Kuburovići.

              Projezdili smo kroz Babine, videli novu školu, videli starije ljude, razgovarali, pa se povratili na Šerbetovac, gde je žandarmerijska stanica i krčma. Jedno uređeno malo selo u Babinama: tu su nekadanji turski muhadžiri sa Gacka, Nevesinja i Bosne; turska im je vlada tu podigla lepe jednake kućice u red s obe strane puta, dala zemlju, pa su tu i ostali. Još se nose gatački, još im preko usta zvoni najlepši naš jezik i rekoše mi da su dobro.

              A na sunčevu zahodu, pri povratku, umorni od duga puta i lepih utisaka, ne potražismo ni skelu ni limskog lađara…

PRIBOJSKA BANJA (Politika, 30/1933, (30. avgust), 5.)

                    Priboj na Limu

                    Kad čovek dođe danas iz brda na Pribojsku Banju, a zna je iz ranijeg vremena, odista se prijatno iznenadi. Jer je to danas već prilično živa i vesela banja, glavno lečilište kraja i privlačna razonoda čak i za Bosnu. Iako je to banja, kao što rekoh za kraj, za mali svet, za okolna seljaka, ipak sam u njoj sreo gospodu iz Sarajeva i Srbije koja bi po svojim sredstvima i navikama mogla ići u mnogo skuplje i gromkije banje. Divan položaj, lekovitost toplih izvora i počeci uređenja privlače goste, željne planinskih lepota i svežine.

                     Na Limu, sasvim blizo do Priboja, u nekadašnjem starodrevnom Dabru, na jednoj uzvišenoj i čudesnoj zaravni, nahodi se Manastir Banja, zadužbina Uroša Hrapavoga. Po priči, a vrlo verovatno i po istini, kralj je tu podigao ovaj manastir naročito zbog ovih toplih izvora, koji izbijaju iz krša neposredno iznad manastirskih ograda. Ta umereno topla voda leči kostobolju, malokrvnost i kožne bolesti. Jer ima i joda i gvožđa. Hrapavi kralj možda se tu samo po priči lečio od krasta, ali je nesumnjivo i u stvari ovde našao najugodniju vodu za kupanje iz obične potrebe i uživanja. Imao je on u blizini još dve poznate terme: onu u Milutinovoj Banjsci kod Zvečana i onu u Deževi kod nekadanjega Rasa. Ali su obe te lekovite vode jako tople, te se u njima bez opasnosti ne može ostati više od pola časa. Naprotiv, ova ovde je sasvim umerena (na izvoru 36 stepeni), te se u njoj ugodno moglo ostajati i više kao nekada po rimskim kupalištima.

                   Rekao sam jednom pre nekoliko godina da su Nemanjići s ukusom izabirali mesta za svoje zadužbine. U ovom pogledu se naročito odlikovao Uroš Hrapavi. Može biti po urođenom ukusu, možda pod uticajem svoje neobično kulturne žene Kraljice Jelene. Drugi su obično tražili pitoma tiha mesta u šumi, na ravni, u zelenilu i zavetrini. Primeri: Žiča i Dečani, Mileševo i Studenica. Kralj Hrapavi, naprotiv, polagao je pažnju prvo na visine, na velike vidike, na dobre izglede. Bilo mu je mnogo stalo do teferiča i kada čovek posmatra mesta njegovih zadužbina ne može da se otme slici kako taj kralj, hrapav i krupan, u ondašnjoj skromnoj i možda gruboj sredini, latinski uživa u predvečernjim lepotama koje je sunčev zalazak raskošno pisao po šumovitim brdima na Limu ili surim krševima dinarskoga krasa, koji se na čudo završuje baš kod Sopoćana. Prostran je i lep vidik i Sopoćana, koji su takođe na uzvišenoj zaravni. Ali je banjski nesravnjiv, te čini da se smelo može ustvrditi da posle Dečana Manastir Banja ima najlepši položaj od svih naših srednjevekovnih manastira.

                  Nad Limom, u dubokom koritu izdiže se šumovita obala, prošarana livadama i proplancima. Pri vrhu je to ne sasvim  odvesno prisoje zasečeno gotovo pravim potezom, te se iza njega načinila ravna terasa, koju sa severa polukružno ograđuju zelena brda sa sitnogoricom. Ta je zaravan taman tolika koliko je mesta potrebno za jedan dobro uređen manastir i letovnik. Izgled prema jugu na brda i dolove ispod romantične župe Babina, koje se protežu onamo daleko do Čemerna iznad Pljevalja. Taj izgled daleko seže i uz Lim i niz njega koliko da bi slika bila punija: od kanjonskih neprekidnih poteza i sve drukčijih i drukčijih brdskih kupa i planinskih povijaraca oko se ne umara ni kad se veoma dugo posmatra. Ne znate kad je taj vidik čudesniji i igriviji: da li u zore, kad sunce počinje da igra sa gotovo svakidanjim lakim maglama limskim, da li kad ono zalazi tamo negde gde Lim svoju brzinu i prkos predaje drugoj plahovitoj reci, ili opet kad celu noć mutna mesečina šeretski, starovlaški, obasjava doline i reku. Takvih mesečnih noći, kroz koje se beli dvokubni manastir kao zaloga nepatvorene lepote, čovek ne može drugde po brdima videti.

                Crkva je gotovo na sredini zaravni. Po porti su mnoge lipe i nešto skromnih zgrada za školu i manastirske konake. Iznad ograde je gostionica, nekoliko dobro podignutih drvenih baraka za banjske posetioce i u uglu dva kupatila: staro sa jednim velikim basenom na šljunku i novo sa tri u betonu, sa posebnim potrebnim prostorijama za razdevanje. U starom kupatilu se kupa po grupama i u određene časove i za grupe i za muške i ženske posetioce. Vode ima dosta i ona se pažljivo menja posle svake smene, jer se basen puni do vrha za svega sedam minuta. Druga tri nova basena služe za pojedince, za porodice ili manje grupe bližih poznanika ili prijatelja. Naravno da bi bolje bilo kad bi se kupatilo uredilo, kad bi se ozidale kade, jer bi vode bilo dosta, ali se opet i pod ovakvim pogodbama uprava banje trudi da redom zadovolji i goste i pripazi na čistoću i higijenu.

                A teška je i čudna prošlost ovoga manastira. Podigao ga je, kao što se zna, Uroš Hrapavi. Carski kao i Sopoćane. Vizantijsko obličje slično Studenici ili Mileševu, izvodili su dalmatinski neimari. Ko zna koliko je to lepa građevina bila i sa kakvim živopisom, kad se imaju na umu lepote Sopoćana. No pretendent Vladislav Drugi hteo je da se osveti stricu-ktitoru, koji je sedeo na prestolu njegova oca: najmio je bosanskoga vladara, njegovu vojsku, možda Mađare i Tatare, udario na strica i srušio mu manastir. Izgleda do osnova. Jer ga je docnije obnovio Kralj Dečanski sa sinom Dušanom i da je to bila obična obnova, ne bi ovaj kralj na fresci u glavnoj crkvi sebe proglasio za ktitora, držeći sa sinom sliku crkve čija je glavnina i danas. Zatim manastir je ograbio i spalio Sinan-paša, kad i Mileševo. Obnovio ga je tek patrijarh Antonije, poslednik Makarijev, da opet docnije bude rušen i paljen. Šezdesetih godina (prošlog veka) obnovili su ga sa narodom Borisavljevići i ostali prvaci kraja, dokle ga Turci 1875. nisu opet pretvorili u razvaline, da bi se obnovio tek 1900. godine pod starateljstvom arhimandrita Gedeona Marića, koji je, večan mu spomen, vek proveo u obnavljanju starih zadužbina. Ali se ta obnova vodila na brzu ruku i nevično za starine: u crkvi je gotovo sve zamazano i u pod i zidove metnuti mnogi značajni nadgrobni spomenici i drugi zapisi na kamenu. Propao je, verovatno za svagda, čitav jedan i muzej i bezbroj zapisa…

                 Manastir se trudi da ostane živ i da njegova banja bude od koristi okolini, i dođe do većega značaja no što ga danas ima. Mladi i vredni sveštenik Jevđević čini sve što može. Ali su ti napori uzaludni dok crkva ne raščisti agrarne sukobe i ne obeleži tačno granice potrebne manastiru i banji, jer ovako kako je danas – nezgodno je i za banju i za manastir i za stare čipčije. A posle toga crkva treba da uloži novce iz svojih opštih ušteđevina kao zajam manastiru, da bi se ovde potpuno i savremeno uredila banja, toliko potrebna kraju, a naročito malom svetu i seljaku. Na ovaj način crkva bi povratila značaj i opravdanje manastiru. Pri pametnom uređenju banja bi bila vrlo dohodna, ne bi se izgubio ni dinar, a manastir bi mogao davati ili olakšana lečenja sirotinji i građanskoj i svešteničkoj kao i invalidima uopšte. Tako bi se najzgodine pružio od strane crkve razlog da se na manastire ne viče kao na preživelu ustanovu i da pravoslavac ne bude toliko pohlepan na njene proplanke i gajeve. U takvom slučaju i on bi se, valjda, ubio malo s obrazom…

               Inače, pored sve skromnosti, banja je ovoga leta bila vrlo živa i vesela. Manastirska uprava izlazila je malom čoveku i seljaku u susret do krajnjih mogućnosti. Ono skromnih sobica nije zatvarala ni ispred koga, podizala venjake i poljske kuhinjice, stavljala na raspolaganje svu svoju portu i voćnjake za šetnje i dnevni odmor. Opet zakupac banje Rajko Cuca nije žalio truda: on kao i svaki Starovlašanin ponosno gleda na ovu banju i ne misli samo o dinaru kao takvom. Uredio je u gostionici i barakama priličan i snosan hotel, sa skromnim pansionom: za pedeset dinara sve. Dobre jagnjetine, mleka, sira, jaja, piletine. Uslužan i pažljiv. Uredio je sam poštu i stara se za prevoz gostiju do željezničke stanice u Priboju.

             Tu se čovek može lepo odmoriti i polečiti ako je slab i umoran.

JOVAN ĆIRKOVIĆ (Politika, 21/1925, 6215 (14. avgust).)

             Danas u Bitolju proslavlja Jovan Ćirković, narodni poslanik, trideseto-godišnjicu svojega neprekidnoga rada u Maćedoniji i dvadesetpetogodišnjicu stanovanja u tom značajnom našem gradu. Južna Srbija, klasična kolevka našega državnoga i narodnoga života, nije nikada oskudevala u ljudima koji su neprekidnost starinskih zaveta prebacivali s kolena na koleno da bi se na kraju dočekalo Kumanovo i Bregalnica. Darujući Šumadiji i Prečanskim krajevima ono što je imala najbolje i najotpornije, ona je opet kroz knezove po brdskim nahijama, prote po gradovima, igumane po velikim manastirima, vidovite velike trgovce iz Skoplja, Prizrena, Velesa i Prilepa, velike kuće po Sandžaku, slične onima u Dubrovniku i Trstu i, najzad, kroz učitelje – sačuvala Srbiji najujemčeniju tapiju na Kosovo i Povardarje. To je ta prva i velika Zasluga tih znanih i zaboravljenih prvih ljudi i u takve zatočnike spada nesumnjivo i Jovan Ćirković. Savremenice se taru, ne slažu, često zavađaju. I nas dvojica smo sad politički protivnici. Ne mali i ne u običnim pitanjima. Ima stvari gde se isključujemo. Ali i kao zemljak i kao saradnik u prošlosti smatram za svoju dužnost da ne zatajim svoje uverenje o njegovim istinskim zaslugama i pravoj službi na narodnoj mobi.

               Zadnje desetina godina pred oslobođenje istakle su vrlo vidno u Južnoj Srbiji četiri čoveka: u Skoplju Bogdana Radenkovića, u Prizrenu Petra Kostića, u Pljevljima Filipa Đuraškovića i u Bitiolju Jovana Ćirkovića. Jedna slučajnost: po svršenoj učiteljskoj školi u Beogradu 1891. Ćirković je postao učitelj na Ilinom Brdu kod Pljevalja. Teško je prorokavti svojem zavičaju. Jedna po prevashodstvu politička priroda, jedna bujna temperamentnost i opravdana ambicija za dela i uspehe, dovela ga je u sukob sa njegovim temeljitim, konzervativnim i zadrtim zemljacima u Pljevljima. Avgusta 1. godine 1895. dobi on premeštaj za Kumanovo. Služeći potom u Tetovu, Skoplju, Velesu i Prilepu, Ćirković ubrzo pokaza sve svoje krupne odlike: polje je bilo široko i za njegove uzmahe vrlo pogodno – brzo se videlo da to nije običan učitelj i sitan intrigant (kako su površno sudili mali savremenici), no neobično snažan politički igrač i kombinator. To ga je 1. avgusta 1900. dovelo u Bitolj za sekretara Debarsko-Veleške Eparhije, upravo za referenta celokupnog rada narodnog u toj oblasti. Godine 1908. postao je predsednik Vilajetskog Odbora Otomanskih Srba, koje mu je bilo dodeljeno vođenje svih narodnih poslova u vijalejtu. 1911. postao je šef Narodne Kancelarije uz Carigradu, koja je imala da u sebi usredsredi sve poslove, da bude službena predstavnica pred Portom svih otomanskih Srba i most za ponovno otvaranje Pećske Patrijaršije. Po Balkanskom Ratu postao je okružni načelnik u Ohridu, a posle 1918. u Bitolju, dok nije izabran za narodnog poslanika u Privremeni Parlamenat, od kada ga Bitolj bez promene bira. Pljevljaci su dobro učinili: i ne sluteći pomogli da jedna snaga ne propadne u njihovoj zaostaloj sredini.

              Bez četničkoga pokreta mi bismo nesumnjivo izgubili Maćedoniju. Vazda srpska po osećanjima, ona je kao takva u početku ovoga stoleća počela da se guši u procepu između Turaka i Bugara. Ogromna je smelost bila doći na misao da se i oružjem odupremo. Slaba snaga, a Srbija se može kompromitovati. 1903. Ćirković je odlučno stao uz ovo delo: u njegovoj kući jedne noći prvi su se zakleli pokojni Savatije Milošević, on, Lazar Kujundžić, Rista Skakalević, Jovan Mihajlović, Aleksa Grdanović i Mihajlo Ocević. Prvu četu je u Maćedoniji ovaj komitet poslao u goru: vojvodu Micka Krstića, koji je u Poreču razbio i živa uhvatio Damjana Grujeva, čime je proslavljena srpska četnička puška i što je bio dobar znak da posle Bugari nikad više ne dobiju ni jedan boj i ni jedan uspeh. Četničkim radom mi smo zadobili Maćedoniju: u tom našem suparništvu sa Bugarima narod je imao oko da vidi i prilike da proceni ko je uopšte bolji – mi ili Bugari. Sve naše rasne odlike, hrabrost, čovečnost, ljubav prema zarobljenom seljaku, beskorisni podvig, obelodanile su se tih mučnih dana, da je Maćedonac brzo u nama video brata, a u Bugarinu krvoločnost i azijatsko divljaštvo. Ogromna je povorka zaslužnih ljudi za ovo delo, ali i Ćirković kao rukovođ ima veliki udeo. U ostalom on je sa profesorom Aleksom Jovanovićem prvi video tursku tamnicu baš zbog ove zasluge svoje.

            Krupnije ambicije teško uopšte mogu biti okolini i saradnicima simpatične. Pored svega toga Ćirković je brzo sebe zabeležio. Umeo je da vidi ljude, da se ne prvari u njima, da im dodeljuje samo shodne poslove i, što je  najglavnije u politici, da nikad ne bude niti nazarenski probirač, niti opet sentimentalni prijatelj. Kao svaki daroviti organizator on je za delo iskorišćavao do kraja ljude na koje je nailazio. To je vrlina za mučne narodne poslove. Radi uspeha angažuje se sve: grubo, bez milosti, bez mekoće i dvojenja, kad su ciljevi veliki i blagorodni. Tako je to u životu i na delu, pa makar kako mi lično shvatali i želeli. Ćirković je umeo da stvori čitavu plejadu valjanih radnika. Oko njega su bili i inteligentni Gvozden Grujić, i tihi Aleksa Grdanović, i delija Filip Đurašković, i legendarno hrabar i čestit Lazar Božović, i politički šeret Spasije Fišić, i mudri Marko Cerić, i numarumenstanski kombinator i nenadmašni intrigant prema Turcima i Bugarima Antonije Todorović. Sinteza svih tih snaga i rodoljubivih srdaca dala je uspehe. Ćirković je umeo da ih kombinuje i pušta u boj. Ne manji mu je uspeh bio i kod starešina. Umeo vazda da stvori dobra raspoloženja prema sebi. I veru. Ne samo naši konsuli, no i naši ministri spoljnih poslova na njega su mnogo polagali. Za misije koje mu je Pašić davao još se ne može govoriti. To su memoarske stvari.

          U celokupnu prošlost Južne Srbije za ovih poslednjih trideset godina utkao je sebe Jovan Ćirković. I to vrlo vidno i uspešno. Na prvom koraku uspeo je da od vladike Grka Polikarpa napravi našega nacionalnoga radnika. To je pod Turcima bio naš najbolji vladika. I pored svega toga dao mu je put za Carigrad sa nevelikom penziojom. On je sam sa protom Krstom Đorđevićem iz Poreča i drugim saradnicima pokrenuo pitanje debarsko-veleške mitropolije, mada je ranije radio na prizrenskom i skopljanskom. Srpska vlada je tek docnije prihvatila ovu stvar. Legendarna je igra Ćirkovićeva sa grešnim vladikom Partenijem, koji je došao posle Polikarpa. Taj besni fanariot grmeo je na “Cirka” anatemama, pa najzad došao u Bitolj na pokornu: u izlinjaloj rasi, gladan i bez eparhije i dohodaka taj Grekos prepokorno nuđaše usluge kakve samo želimo. Nikada ne mogu zaboraviti taj trenutak: Ćirko mu ljubljaše “svetu” desnicu, tuku ranata ne mu dade što bi reako dobri Daskal Mane… Naše crkveno pitanje pod Turcima on je ozbiljno shvatao. Videvši da carigradski kmet Josif čini u Stambolu čuda kao egzarh Josif I, Ćirković je oskolio Bogdana Radenkovića da se pokaluđeri i dođe za prizrenskoga mitropolita, davši i sam časnu reč da će se i sam pokaluđeriti za skopskoga. Samo brzi događaji koji izazvaše rat učinili su da se ovo ne zbude. Ćirkoviću sam pomogao da otmemo od Bugara manastire Zrze, Slepče i glasoviti Treskavac. Smatram za dužnost to podvući. Kad mi je Ćirković istakao prvi put tu ideju, ja sam se zgranuo i nazvao ga ludakom jer sam držao da ćemo pre oružjem osvojiti Makedoniju (ratom Srbije) nego Treskavac oteti od Bugara. Ta nečuvena smelost ostvarila se u početku 1911. te računam da je to bila jedna najteža kombinacija i ogroman uspeh njegov. Tom prilikom se Ćirković vrlo mudro približio Mlado-Turcima i tih naših najtežih dana u glavnom njegova je zasluga što smo mogli da tavorimo. Hilmi-paša, najmudriji čovek Turske na samrti, bio je kao očaran od Ćirkovića i učinio ne mala dobra našem narodu, a osobito da Srbija mogne bez opasnosti zapodenuti jednu igru, koja se svršila Londonskim Mirom. Neobično sretnoga igrača prema Turcima imali smo mi u Ćirkoviću, te je njegova zasluga na tom polju vrlo velika. Valja, najzad, napomenuti da je toga vremena Ćirković opet stizao da bude vrlo valjan i primećen dopisnik Politike i Štampe pod psevdonimima Nebojše i Dragorca.

            Po oslobođenju je Ćirković pokazao i druge sposobnosti. Bio je vrlo dobar načelnik okružni i kod naroda stekao priznanje. I ako dotle ljuti neprijatelj egzarhista, po oslobođenju je pokazao veliku širokogrudost, pazio na narodne interese i sretno pridobijao narod za našu nacionalnu državu. Na granici prema Albaniji umeo je da vodi stvar kao retko ko. Uostalom, da Bitoljski okrug njega neprestano bira, svakako nije toliko snaga Radikalne Stranke, koliko njegov lični uspeh: od svih južno-srbijanskih poslanika radikala on u najvišoj meri ne mora da vodi računa o izbornim vladama. Zaboga, parlamentarizam paradoksalno zahteva po nešto demagogije. No i za nju valja imati sposobnosti. Ćirković je veliki radikal i nosilac svih krupnih vrlina i mana te stranke. S toga gledišta on nam može biti i nesimpatičan, pa često i opasan, kao na primer u agrarnom pitanju, ali on nije običan radikal, ni običan redov poslanik.

           No van svake sumnje, njegova prošlost, osobito pod Turcima, beleži jedan naš nacionalni uspeh: Ćirković je nacionalno vrlo zaslužan Srbin. Zdravo da si Ćirkoviću Jovane, jer si vaistinu neimario na slemljenju današnje naše narodne kuće!

OMER-BEG BAJROVIĆ (Politika, 28/1931, 8301 (21. jun), 13.)

           Pravo je i potrebno je spomenuti i pokojnoga Omer-bega Bajrovića, majora crnogorske vojske iz Pljevalja. Jer on to zaslužuje pred savremenicima.

           Za vreme turske vladavine, od kada je Austro-Ugarska posela vojnički Pljevlja, u tom gradu pravoslavni Srbi su u Omer-begu stekli ne samo pravoga prijatelja nego i brata. Član velike i uticajne muslimanske porodice Bajrovića, kojoj je na čelu bio njegov brat Mehmed-paša Bajrović, bogat i viđen, Omer-beg je na čudo muslimanima i veliko iznenađenje pravoslavnima javno oglasio sebe za Srbina muslimanske vere.  Na ovu činjenicu odista iz današnjega doba valja ozbiljno zagledati. Jer je ona i čudna i značajna. NJegov brat kao zaslužan Turčin dobio je od sultana pašine znake. Cela njegova porodica osećala se turskom. Sav Sandžak, kao uostalom i celo carstvo, verovalo je da je svaki musliman Turčin. U to doba retko je koji bosanski musliman mislio da je Srbin. A Omer-beg je to ne samo saznao no i oglasio. To je bilo pravo junaštvo, podvig, jer je takva stvar bila javna sablazan za pljevaljske muslimane i turske vlasti, a za Austro-Mađare prkos i velika neprijatnost. Biti musliman i oglasiti se za Srbina – to je onda značilo sramnu stvar, versko i nacionalno otpadništvo, đaurstvo. Gotovo – đaurstvo. Svesno i hrabro, mirno i dostojanstveno je preko toga prelazio Omer-beg i umro kao Srbin muslimanske vere.

              Kad ga muslimanska okolina nije mogla usavetovati, niti austrijska vojna posada zastrašiti, onda su zajednički to počeli objašnjavati, da bi ga potcenili i omalovažili, da bi ga izložili potsmehu. Gde su stigli i gde su mogli stali su uveravati da je sve to begova besposlica, čudačenje, pijani inat i benavljenje: eto palo begu na pamet da, na svoju sramotu, bude originalan i bude mimo svet i zbilju, mimo istinu i pamet!… To su mu nabacili kad već nisu mogli reći da je potkupljen, pošto je bio vrlo bogat i veliki gospodin.

             Međutim, Omer-beg je bio spontani Srbin, jer je do toga saznanja došao bez ikakve želje za kakvu dobit ili da bude originalan. Video je da nije Turčin, znao je za svoje poreklo, osetio je da je jedno sa onima koji govore kao on a ne sa onima koji govore turski i drugčijeg su obličja. I čitao je. Pa kad je do toga uverenja došao, javno je to priznao i oglasio. Počeo se družiti više sa Srbima, ići sa učiteljima i docnije sa profesorima, pohoditi sabore srpske i škole o proslavama. Postao je ubrzo brat i prijatelj i, premda uvek lojalan turski građanin i dobar musliman, od njega pravoslavni nisu krili ni jednu svoju brigu niti koju nacionalnu tajnu ako je bilo. U svima narodnim manifestacijama uzimao je učešća ozbiljno i svesno.

             Godine 1907. izgorela je Skopska gimnazija. U Pljevljima kao i svuda po srpskim mestima otvoren je bio upis za dobrovoljne priloge. Prilagali su svi koliko je ko mogao. Ali najviše Omer-beg Bajrović. Došao je ondašnjem direktoru Pljevaljske gimnazije g. Petru Kosoviću i priložio dvanaest dukata za Skopsku gimnaziju da se objavi i – stotinu napoleona da se pošalju ali ne objavljuju!… Eto još je živ g. Kosović, a mislim da se i po arhivama nalazi trag.

            Osim priznanja i ljubavi Pljevljaka i cele Stare Srbije, Omer-beg je za života dobio “Svetoga Savu” i “Danila” o vratu i 1913. godine majorski čin od crnogorskog vladara. U onom prvom naletu u Sandžak 1914. Austrijanci su ga stigli u Prijepolju, gde ga je neko prokazao, odveli u Sarajevo gde je ubrzo umro, mučen pri sprovodu i u zatvoru.

            Pljevljaci su naročito zaduženi da lepo čuvaju spomen na Omer-bega Bajrovića.

 

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na septembar 10, 2013 in NEKATEGORISANO

 

Oznake: , , , , , , , , ,