RSS

Nagrada „Vuko Bezarević“

NAGRAĐENE SATIRIČNE PRIČE SA KONKURSA „VUKO BEZAREVIĆ“

1996. ILIJA LAKUŠIĆ

 MAUZOLEJSKA GORA

Evo sada da vam pričam kako sam proveo zimski odmor. Slobodna tema, ali ima o čemu da se priča. Imao sam nešto para, ne mnogo, ali imao sam. Dobijem i tih desetak slobodnih dana i smislim: idem na Lovćen, tamo postoji, čuo sam, neko odmaralište, a i oduvijek sam nekako želio da upoznam tu planinu. Znate, ono: Cetinje, Lovćen, Njegoš… Ko ne bi poželio…

I sve bi to bilo uobičajeno da mi se nije desio čudan slučaj. Jutro, zima, snijeg -planina je, znate! Naiđem na onu gomilu kamenja od koje je nekad bila napravljena NJegoševa kapela. Pored kamenja sio, ko bi drugi, Njegoš. Zaprepastih se.

-Otkud Vi? – rekoh. Ne rekoh, no mi u čudu samo izleće. – Zar nijeste gore u mauzoleju? – pitam, još ne vjerujući da je to on.

-Šta ću gore, nijesam turista – poče on. – Ono, da Vam pravo  kažem, jednom sam pokušao da se namolim, da vidim šta je to učinjeno, kad me na vratima mauzoleja uhvatiše dva stražara: „Đe ćeš“, vele, „znaš li ti ko si ti, znaš li ti da je ovo za Njegoša, đe ti je lična karta, đe ovo, đe ono…“ Tu lijepo vidim da su drugoga Njegoša načinjeli za svoje potrebe, te ti ja nazad, i evo me ka što vidiš. Da mi nijesu dali ovaj šator, ne znam šta bi od kiše i snijega. Mogu ti reć, ova vlast brine o piscu. Nijesam se mnogo pomijetao, mjesec-dva. Znaš, jedan moj Petrović molio predsjednika, ne znam kako se zove, i ovaj što mu je ime Ne Znam Kako Se Zove, koliko je sjutra – meni šator.

-E, da ste živi, molio bih Vas za intervju. Znate, ja sam novinar.

-Nemam đe da vas primim jadan, ne daju mi poslovni prostor, a mislio sam da nešto počnem privatno. U moje vrijeme to nije bilo, ali sad vidim, to može. Ne sjećam se da je tada u Cetinje bilo kakve slastičare, a sad – bureci, samo takvi, može se sa njima komotno u Jevropu. Nije bilo ni baklava. Sad vidim da nijesam umio da se otvorim u odnosu na te slatkiše. Vi danas, bogami, krkate halvu i zubi su vam postali potpuno autentični. Ne znam kako je kod vas, a mrtav čovjek danas teško živi. Moraću i ja da se snalazim.

-Nešto se teško i krećete!?!

-Pa, kad su me ono prenosili šesnaeste, pa opet sedamnaeste, neke kosti su mi  pogubili, neke. Jedva se držim. Vidi li se, ovako izdalje, da mi fali ključna kost? A, pokušavali su neprijatelji da mi ugrade svoje kosti, ali nikako mi se to nije primalo; a nekome, viđi, to odmah priraste.

-Hladno je zimi na ovoj planini!?!

-I ljeti, i zimi, ispod svake nule. Najprije nije bilo, no je to nešto ugrađeno.

-Kažu mi da mauzolej, kad je kiša, pušta vodu.

-A ko ne pušta vodu, jadan, ljudi smo!

-Bili su višestranački izbori. Sad će opet, to sigurno znate?!?

-Čujem o tome, ali niti sam gore odjavljen, niti dolje prijavljen. Muke mi udaraju, a sve citiraju Gorski vijenac. Njegoša slave, a mene proganjaju. Nemam ti mirna sna, a „i kad me san prevari, na um su mi bijeli bravi“, što bi reka tranzistor.

-A, kako Vam prolazi vrijeme, imate li šta za čitanje?

-Dobro je što me to pitaš. Juče sam dobio poštu. Otvorim, i čitam: „Gospodine Petroviću, Vaša knjiga Gorski vijenac naišla je na oštru osudu međunarodne javnosti. Ukoliko ne usvojite predložene amandmane, na ovaj svoj pamflet, bićete izručeni sudu koji sa ponosom nosi ime Haški sud. Vama se, gospodine Petroviću, skreće pažnja da motiv Gorskog vijenca ne može biti istraga poturica. Zahtijevamo da usvojite amandman, prema kojem ćete priznati da ste ovo djelo pisali u slavu okupatora. Dalje, zar „vuk na ovcu svoje pravo ima“, gospodine Petroviću?!? Molimo Vas da stihom „vuk i ovca su dva bliska entiteta“ obezbijedite pravo na blejanje, i pristup medijima. Zar u ovakvoj situaciji, gospodine Petroviću, može neko pjevati: „Navrtite pet šest ovnovah, da ručamo, da doma idemo“? Nije prilika da se toliko navrti! Treba smanjiti pokolj stoke, i preduzeti mrkanje na svim nivoima, kako bi za koju godinu ovca bila naše najveće bogatstvo. Bez dublje analize, i argumenata, ne možemo prihvatiti ni stihove: „Hvala bogu velike žalosti, što nas nađe danas iznenada“. Molimo da ove retke zamijenite stihovima koji govore o Vašoj sreći i zahvalnosti, što smo umjesto primitivne kapele podigli zdanje kojem ne bi bilo mane da je usred Berlina. Spremni smo da Vam pomognemo, da Vas ne prepustimo samom sebi, što bi bilo veoma opasno. Pokušajte da to riješite stihovima: „Na ramenu imam ticu, srećan sam u drugom licu“. Dobićete i dobar honorar, oslobodićemo vas daljeg haganja, a moći ćete da učestvujete i na izborima. Bez šansi, naravno.

                                                                                                                    Uprava mauzoleja

                                                                                                                        s. r. NJegoš

 Eto šta mi piše neki Njegoš iz mauzoleja. Nijesu ga džabe pravili. Blago tome što dovijek živi, imao se rašta i ubiti.

1997. Dragan RAJIČIĆ

DNEVNIK ODGOVORNOG BIRAČA

NEDELJA: „Danas sam imao uspešan dan. Prvo sam uspeo da pronađem polubeli hleb, a zatim sam na pijaci kupio dva jaja. Deca su sakupila koprive, tako da smo za ručak imali varivo. Kopriva je zdrava, i zato je svi volimo.

Posle sam gledao neku utakmicu. Naši su se dobro držali. U poluvremenu, žena mi reče da će opet biti izbori.

Zaspao sam lako, jer smo zbog stabilizacije ukinuli večeru“.

PONEDELJAK: „Danas sam opet morao da radim. Obrnuo sam nekoliko bokseva, što je bilo dovoljno da policajcima dam reket i da opet kupim deci polubeli hleb. Kažu da je i on zdrav.

Uveče sam gledao TV Dnevnik. Imali smo odličnu setvu, a izgleda da će se i izbori stvarno održati. Još ne znam za koga ću glasati“.

UTORAK: „Jutros mi je mafija otela moj polubeli hleb. U policiji su mi rekli da im je već preko glave takvih slučajeva.

Ni kod kuće nisam bolje prošao. Komunalci su mi isključili vodu i struju, zbog

neplaćenih računa. Ni televiziju nisam mogao da gledam. Komšija, koji je gledao Dnevnik, reče mi da se opozicija samo bori za vlast“.

SREDA: „Izbori su se opasno približili. Počeo sam ozbiljno da razmišljam kome da dam svoj glas. Konsultovao sam nekoliko penzionera. NJih, stare i prekaljene glasače, računao sam, niko ne može prevariti. Preporučili su mi one koji su nas doveli dovde jer su oni sve učinili da do ovoga ne dođe, ali se ja još dvoumim.

Priča se da će sutra biti isplata trećeg dela januarske penzije“.

ČETVRTAK: „Nalazim se u bolnici. Doktori tvrde da sam imao srčani udar, ali ne mogu da mi pomognu dok ne oprave aparat za merenje pritiska. Žena mi je od kuće donela posteljinu i hranu, jer je uverena da ću tako, možda, preživeti. Obećala mi je da će mi doneti i lekove, čim primi prošlogodišnju platu.

Ja se sada osećam mnogo bolje, i sve više razmišljam o izborima. Ne želim samo da moj glas ode u pogrešne ruke“.

PETAK: „Danas sam napustio bolnicu, na svoj zahtev, jer me umalo nije ubio malter sa plafona. Kažu da sam imao i sreće, jer petoro mojih prethodnika, iz istog razloga, zauvek je ostalo u krevetu na kome sam ležao.

Sutra su izbori. Priča se da će biti pošteniji nego ikad. To mi se sviđa, ali i moja dilema je veća nego ikad. Moraću još malo da razmislim. Duga je noć“.

SUBOTA: „Danas su izbori, a ja celu noć oka nisam sklopio. Ja ne želim da se istrčim pre nego sve dobro odmerim. Glasanje traje celi dan. Imam vremena do večeras da se odlučim. Razmišljanje mi pomalo otežava odnedavna restrikcija svežeg vazduha. Danas restrikcija kači baš moju grupu. Pet minuta ga imamo, pa ga pet minuta nemamo…

Nije lako, kažem, biti odgovoran birač.

Da je u ovoj zemlji nešto naopako, lako bih se odlučio. Ali, ovako…“

1998. Dragutin Karlo MINIĆ

DESET ZAPOVESTI NAJNOVIJEG ZAVETA

JA SAM GOSPOD BOG TVOJ, NEMOJ IMATI DRUGIH BOGOVA OSIM MENE. Svi drugi bogovi vode u destrukciju i u službi su, kako spoljašnjeg, tako i unutrašnjeg neprijatelja.

NE PRAVI SEBI IDOLA, NITI KAKVA LIKA, NEMOJ IM SE KLANJATI, NITI IM SLUŽITI. Iz ovog se izuzimaju popularni pevači folkmuzike i fudbaleri prve lige i reprezentacije.

NE UZIMAJ UZALUD IME GOSPODA BOGA SVOJEGA. Dovoljno je da ga zaokružiš na glasačkom listu.

ŠEST DANA RADI, A SEDMI DAN SE ODMARAJ. Ukoliko si na prinudnom odmoru, odmaraj se svih sedam. Ako si nezaposlen, ili penzioner, šest dana prevrći kontejnere, sedmi dan se uzdrži. Ne moraš svaki dan da jedeš.

POŠTUJ OCA SVOJEGA, I MATER SVOJU. Ukoliko ne zvocaju previše, i ukoliko su u mogućnosti da ti povremeno kupe „najke“, ili „ribok“. U protivnom, ne udarati ih prejako po glavi, jer to može da im ostavi ružne uspomene.

 NE UBIJ. Ukoliko nisi detaljno pripremio bekstvo, i ukoliko nemaš pri ruci hekler i koh, ili škorpion. U tom slučaju, mesto zločina je poželjno napustiti u ukradenom džipu, ili kakvom drugom vozilu.

NE ČINI PRELJUBE. Ukoliko nisi obezbedio sve uslove da to bude bezbedno. Obavezno je koristiti prezervativ. Posebno biti obazriv ako je u pitanju osoba istog pola.

NE KRADI. Samo neuk i naivan čovek može posegnuti za tim prevaziđenim načinom obezbeđivanja lične koristi. Sada se, otvaranjem privatnih banaka i štedionica, te učlanjivanjem u partije i grupacije na vlasti, mnogo bezbolnje prevazilazi štetna posledica ove zapovesti.

NE SVEDOČI LAŽNO. Već samo onako kako ti je naređeno, ili onako kako će ti doneti korist.

NE POŽELI NIŠTA ŠTO JE TUĐE. Iz ove tačke se izuzimaju samo privlačne žene i materijalna dobra.

P.S.

JEDANAESTA ZAPOVEST: Prethodne odredbe važe sve dok ih zvanični organi ne povuku, ili život ukine.

1999. Ratno izdanje „OŠIŠANOG JEŽA!

2000. Zoran BOŽOVIĆ

NEOBIČNO PISMO

Na redovnoj sednici Vlade, pod tačkom „Razno“, pročitano je pismo sledeće sadržine:

„Uvaženi gospodine Predsedniče! Javljam Vam se iz ustanove u kojoj upravo odrađujem kaznu za tramvajsko džeparenje. Ovde, u zatvorskoj tišini, kritički sam sagledao svoj život i odlučio da okrenem list, tj. da sve svoje fizičke i intelektualne sposobnosti stavim na raspolaganje svojoj Vladi. Evo, cimer mi se smeje, kaže: „Nemaš ti, brajko, šta da tražiš tamo, sve su to prevejani stručnjaci“, a ja mu odgovaram: „Pa šta ako su prevejani, nisam ni ja od juče, imaju oni šta da nauče od mene!“ Za početak, šaljem Vam detaljno obrazložen projekat za oporavak privrede, s posebnim akcentom na privatnim firmama u vlasništvu članova Vlade i njihovih užih i širih familija. Te firme treba da budu nosioci ubrzanog razvoja čitave zemlje. Samo bogata Vlada može da garantuje bogatu zemlju – to je ideja vodilja mog, a iskreno se nadam, i Vašeg programa. Evo, cimer mi se opet smeje, misli da sam lud, ali ja znam da ovo pismo neće biti pucanj u prazno i verujem da ćemo se kroz nedelju dana naći u mom stanu“.

U burnoj, i na momente dramatičnoj raspravi, pismo je ocenjeno kao gruba provokacija i zlonamerna insinuacija destruktivnih snaga koje ne žele dobra ni zemlji, ni narodu. Zatražene su energične mere, uključujući i krivično gonjenje, ali na kraju je preovladalo osećanje odgovornosti, pa je u opštenacionalnom interesu odlučeno da se odmah stupi u vezu sa pismopiscem, i da se njegovi predlozi pažljivo prouče.

Na žalost, Radna grupa, koja se poverenog posla prihvatila s velikim entuzijazmom, ubrzo se suočila s nepremostivim teškoćama. Ispostavilo se da u Kralja Petra br. 7 nema ni traga ni glasa od Miloša Jovanovića. Detaljnom proverom utvrđeno je da među žiteljima glavnog grada ima dvadeset osoba s tim imenom i prezimenom, ali nijedna od njih nije pisala Vladi, i nijedna od njih nije imala projekat za oporavak privrede.

Najteže i najzamršenije slučajeve, po pravilu, rešavaju amateri; tako je bilo i ovog puta. Prebirajući po pošti, i skidajući najlepše marke za svog šestogodišnjeg unuka, portir Raša nabasao je na požutelo Jovanovićevo pismo i, zapanjen, uzviknuo: „Pa, ovo je predato 20. marta 1940!“ Eto kako se život poigrava s ljudima, pa i vladama! Pismo upućeno Vladi 1940. nije stiglo do nje i nije uznemirilo njene mi ni s tre, nego je putujući šezdeset godina, dospelo do Vlade 2000. godine, i pokvarilo raspoloženje ministrima, koji su u toj stvari potpuno nevini.

Čim je prošlo kroz uobičajenu proceduru, pismo je predato Muzeju PTT-a, i Vlada se vratila svojim redovnim aktivnostima.

2001. Slobodan SIMIĆ

ŽIVOT

Šta da ti kažem, prijatelju.

Prvo je Hrvoje ubio Svetislava, pa je posle Miloš ubio Davora, onda je Stipe ubio Marka, pa je Radenko ubio Ivicu, i dalje nismo pamtili.

Zatim je Petar ubio Mirsada, pa je Alija ubio Gorana, onda je Vladan ubio Sulja, pa je Mehmed ubio Zorana, i dalje nismo pamtili.

Malo kasnije je Jure ubio Hasana, pa je Haris ubio Vinka, onda je Franjo ubio Rifata, a Nijaz je ubio Zdenka, i dalje nismo pamtili.

Onda je bila mala pauza, pa je Fadilj ubio Radovana; posle je Siniša ubio Fehmija, onda je Azem ubio Dragana a Milomir Redžepa, i dalje nismo pamtili.

Tako ti je to, prijatelju.

Kad već pitaš kako živimo.

2002. Ranko PIVLJANIN

AMNEZIJA

Živeo sam izgubljenim životom, kao i većina građana naše zemlje, pod još jednim u nizu naših nenarodnih režima i, za razliku od dnevnih obroka i posla, redovno sam imao samo demonstracije. Nijedan protest nisam propuštao. Demonstrirao sam, izvikivao i nosio parole, udarao u šerpe i lonce koje su odavno izgubile svoju osnovnu svrhu, šetao, trčao i bežao pred policijom…

E, prilikom jednog od tih bežanja nisam bio dovoljno hitar i čuvar reda pod punom ratnom spremom me je sustigao i opaučio onim dugačkim pendrekom po glavi. Izgubio sam svest, koja mi se kasnije vratila, ali pamćenje nije. Ničeg se, pod milim bogom, nisam sećao. Ni kako se zovem, ni zašto sam tu, ni šta radim (tu i nisam imao čega da se setim), ni u kojoj državi živim, (to, doduše, nisu znali ni oni kojima je glava bila u redu).

U međuvremenu se promenila vlast, ali ja to nisam primetio. Ubeđivali su me da to nije posledica moje amnezije, jer to ne primećuje ni većina stanovništva.

Naprezao sam moždanu masu, ili ono što je od nje ostalo, ne bih li se setio ko sam, šta sam, odakle dolazim, ali uzalud. Jedna žena je tvrdila da sam joj sin, ali me nije ubedila. Druga me je ubeđivala da mi je supruga, što sam sa indignacijom odbijao. Neki su mi se predstavljali kao najbliži rod; međutim, ja im nisam verovao.

Ljudi su mi govorili da sam, zapravo, imao sreće, jer bi to čega se ja ne sećam svi voleli da zaborave.

I kad sam izgubio i poslednju nadu da ću nekako povratiti prošlost, počela je priča o otvaranju policijskih dosijea. Rekli su mi da ću tamo naći sve što me bude interesovalo, i dosije sam video kao poslednju šansu da rekonstruišem svoj zaboravljeni život.

Danima sam strpljivo čekao, dok me najzad nisu uveli u neku prostoriju i ispred mene tresnuli ogromnu fasciklu sa požutelim papirima. Pun strepnje, počeo sam da iščitavam zabeleške revnosnih doušnika, i već na startu se zaprepastio. Normalan čovek bi od svega onoga što se nalazilo unutra mogao da prihvati samo ime i prezime, a i to s rezervom.

Bio sam neprijatelj države.
Protivnik partije.
Nenarodni element.
Remetilački faktor.
Mentalno neuravnotežen.
Sklon pijančenju i bludu.
Otpadnik od društva.
Loš roditelj, i još gori suprug.
Propagator sumnjivih vrednosti.
Buntovnik i siledžija!

Sledila su imena žena sa kojim sam bio, nazivi kafana u kojima sam „tad i tad“opsovao „toga i toga“, citati raznih budalaština koje sam izgovorio tu i tamo…

Jednu jedinu pozitivnu stvar o sebi nisam našao. Sudeći prema tim zabeleškama bio sam ološ poslednje vrste, i da je onaj policajac koji me je zveknuo znao ko mu je pao šaka on bi, umesto pendreka, lepo, potegao pištolj i oslobodio društvo jednog šljama. Nisam ni znao koje bede me je čovek spasao onda kad me raspalio po glavi i izbrisao mi sramotni teret moje prošlosti.

Ovako, otkako mi je dosije osvežio sećanje, samo jedna stvar mi je na pameti. Da ponovo sve zaboravim.

2003. Dragan RAJIČIĆ

JA – NA TENDERU

Proteklih nedelja malo sam duže stajao ispred ogledala i posmatrao skromne ostatke svoje ličnosti. Ono što sam video nalagalo mi je da i sam preduzmem izvesne reformske korake. Ženi, koja me je zabrinuto posmatrala, samo sam kratko saopštio:

-Ako misliš da preživimo, moram i ja da se rekonstruiram i dekomponujem! Stvarno, ovako dalje nije išlo. Ja, kao celina, predstavljao sam jednu dokazano promašenu investiciju, koja samo pravi gubitke. Stvar je došla dotle da, iako sam se prepolovio, nisam čak u stanju da zaradim ni za ono što pojedem. Danas je, međutim, tržište toliko osetljivo, prolazilo mi je kroz glavu dok sam se suočavao sa tom gorkom istinom, i traži zdrave celine. O strateškim partnerima da i ne govorim. Ko će mene da kupi ovako predimenzioniranog!?

Pre nego što sam stupio u akciju, naravno da sam proučio ono što se dešavalo na našem zahuktalom reformskom putu. Čak sam obišao i nekoliko firmi koje su tu najdalje otišle.

Kad sam temeljno ušao u tu materiju, svojim ukućanima sam, za svaki slučaj, ostavio pismo o namerama, u kome je, opet kratko, stajalo, da od sutra počinjem sa svojim dekomponovanjem.

Stvar je krenula prilično glatko. Raspisao sam tender za sve svoje parne organe. Nije prošlo ni dva dana, a biznismeni navalili kod mene kao mutavi. Uglavnom naši. Neko hoće uvo, neko oko, neko ovo, neko ono. Da rezervišu, vele, jer će im, možda, zatrebati, ako na ulici budu radili završni račun.

Najveći poslovni uspeh postigao sam ipak sa jednim bubregom, koji je postigao čak pet puta veću cenu od početne. Bacio na njega oko jedan fini momak koji je na aukciju stigao u blindiranom audiju. Zaboravio sam samo iz čijeg reče da je klana.

Moja strategija je, dakle, dala odlične rezultate i, ovako dekomponovan, već sam počeo da stajem na svoje noge. Tačnije, na jednu od njih, pošto mi je ona druga takođe

otišla na tender. Šta više, o velikom preporodu koji je zahvatio mene, a preko mene i moju familiju, već se nadaleko čulo. Evo, upravo su mi u goste dolazili neki strani stručnjaci koji su bili impresionirani rezultatima koje sam ostvario. Tom prilikom su mi uručili i jednu vrednu donaciju u obliku proteze za donje ekstre mitete, obećavši još konkretniju pomoć kad me bude još manje, tj. kad se sasvim restruktuiram.

Sve ovo, naravno, uliva mi novu snagu da nastavim sa reformskim kursom. Osećaj preporoda, koji me je zahvatio po svim delovima tela koji su mi pretekli, ne može se gotovo ni opisati. Rasterećeno suvišnih podsistema koji su mu pili krv, moje srce, na primer, sada je toliko ojačalo da s lakoćom izgura i svih trista otkucaja u minutu. Ako ovako nastavi, pašće mi neka para i od Ginisa.

E, to ću, pošto mi je ovo s tendera otišlo na struju i hranu, da poklonim ženi koja mi se baš istrošila. Otkako sam ja krenuo sa reformskim kursom, ona u kuću samo dovlači neku pogrebnu opremu i crninu.

Baksuz jedan, kao da nešto sluti…

2004. Veliša JOKSIMOVIĆ

KONTEJNERSKA MAFIJA

Sukobi su se ponavljali iz dana u dan. LJudi su se besomučno udarali štakama, kantama, cegerima, a bilo je i potezanja viljušaka. Prolaznici bi pomislili da se radi o borbi prosjaka za poslednju koru hleba iz kontejnera, ali nesporazum je bio mnogo dublji. Radilo se o nemilosrdnom obračunu kontejnerske mafije za prevlast.

Da bi se sprečili dalji razdori, šefovi tri najuticajnije kontejnerske porodice sazvali su hitan sastanak kraj kontejnera u centru grada.

Na sastanak su došli don Štaka, don Kljaka i don Kraka. Sastanku je predsedavao don Štaka, prvi među jednakim kumovima kontejnerske mafije.

Kako su stvari otišle tako predaleko, ne znam. To je bilo nepotrebno – reče don Štaka. smirenim glasom. – Prekršeni su svi moralni kodeksi odnosa između naših porodica. Pre svega, narušen je princip mesne nadležnosti…

– Hvala don Štaki što je organizovao ovaj skup – javi se za reč dok Kljaka. -Najveći problem je što ljudi don Krake svakodnevno pljačkaju kontejnere u mom delu grada. Eto, na primer, sinoć su preoteli mojim momcima sto sedam kora hleba…

Don Štaka zabrinuto pogleda don Kraku.

-Ne poričem da se desio taj nemio incident, smerni Done – prozbori don Kraka.

-Ali, to je samo zato što su momci don Kljake izvukli iz mojih kontejnera ostatke jedne pečene guske, i svinjsku glavu.

Don Štaka se zagleda u daljinu. NJegova vizija sveta kao velikog kontejnera, u koji bi svako stavljao onoliko koliko može, a uzimao koliko treba, bila je ugrožena. Za trenutak je zavladala mučna tišina. Potom don Štaka reče:

-Ovo mora odmah da prestane! Radi se o ugledu naših porodica. Hitno povucite ljude na svoje lokacije, a otetu robu vratite jedni drugima…

-Dogovor će biti ispoštovan, čestiti Done – reče don Kljaka. – Ali, ne baš u celini. Moji ljudi su pojeli svih sto sedam kora hleba…

-A moji gusku i svinjsku glavu! – reče don Kraka.

-Onda su dugovi prebijeni. Od sada – pamet u glavu! – reče don Štaka pretećim glasom. Don Kljaka i don Kraka poljubiše don Štaku u ruku, i time je sukob kontejnerske mafije okončan. Međutim, svi problemi još nisu bili rešeni. Don Kljaka i don Kraka požalili su se da njihove kontejnere sve više opsedaju penzioneri i prosvetni radnici.

-Rešićemo i to – reče odlučno don Štaka. – Prosvetni radnici su prilično neangažovani, pa iz dosade pljačkaju naše kontejnere. Moj čovek u vladi srediće da ministarstvo prosvete produži obavezno školovanje na devet godina. Time će se i prosvetarima povećati norma, pa neće imati vremena da besposličare po ulicama.

-Vrlo mudro, presvetli Done! – oduševio se don Kljaka. – A šta ćemo sa penzionerima?

-Moj čovek će udesiti da im vlada smanji penzije – reče don Štaka. – Tako će se brže preseliti na onaj svet! Don Kljaka i don Kraka nisu mogli da se načude ovolikoj pronicljivosti don Štake.

-Hvala vam za savete, pravedniče naš – reče don Kljaka. – A, koji je sledeći korak?

-Kandidovaću se za predsednika! – odgovori don Štaka. – Sve su familije već bile u rukovodstvu. Dosta su ovom zemljom vladale petrolejska, duvanska i državna mafija! Vreme je da i mi preuzmemo vlast!

-Ali, mudri Done – upitaše don Kljaka i don Kraka istovremeno – kako mislite da pridobijete glasačko telo?

-Vrlo jednostavno – reče don Štaka. – Obezbediću svakom građaninu po jedan kontejner!

2005. Ilija LAKUŠIĆ

PODIJELIĆEMO MI TO

Sigurno znate onu pjesmu: „Jer kad meni na um padne draga/ja ne gledam sunca ni mjeseca/nit moj doro mutne vode ladne“. Da u kritičkom pristupu ne govorimo o tome je doro, i kakav je kad se propne na zadnje noge. E, o tome će nešto više reći moja draga. Da ne improvizujem, citiraću doslovno šta ona kaže: „Doro je u tijelu osebujna životinja, a u duši nepretvorena živina. Kada se doro i ja sretnemo, teško je reći čiji je vrisak jači, i čije će rzanje duže trajati“. Tako je puna lijepih riječi o njemu.

No, to je samo lirski ambijent, dokaz da ja i moja draga imamo o čemu da razgovaramo. Ali nijesmo često skupa; ne onoliko koliko bi htjeli. Prosto je nesnošajno biti razdvojen, pomislih, i u tom trenutku odlučih da pozovem recepciju jednog hotela u Budvi. Hoću izlaz na more! Moram! „Treba mi jedan apartman. Došao bih sa ljubavnicom. Koliko to košta, i kad mogu da dođem?“ – pitam kratko, jer zovem s mobilnog. Mogao bih i sa fiksnog, ali supruga je nekako uvijek u blizini, i ovu moju ideju za sada ne smatra prioritetnom.

Sa druge strane recepcije, voma ljubaznom, javlja se žena čiji umilni glas prilikom izgovaranja cijene iznenada dobi na težini. Nemam taj novac, ali „kad meni na um padne draga…“ ja prihvatam.

I bi hotel, bi more, dan prvi.

Sada me evo na terasi i „talase brojim niz pučinu“, što bi rekao veliki pjesnik kojega veoma razumijem u ovoj situaciji. Moram se snaći za pare, da platim boravak u hotelu. Moram, jer nemam taj novac.

Nemam ja ono što me muči u ovom trenutku! A dok ovo pišem, ona stoji iznad mene i provlači prste krom moju kosu, koju – još malo pa nemam. I opet: nemam ja ono što me muči! Objašnjavam joj da pišem priču kako bih dobio nagradu, i njome platio ovaj jebeni hotel.

„Šta jebeni hotel, a ja!“, ljuti se ona.

„Polako“, kažem, „polako. Možda će mi ovo uspjeti“.

„Kad si me već ovamo doveo, mora ti se uspeti“, uzvraća ona. Uvijek tako, kad je u afektu, prelazi na ekavicu.

„Da, ako mi uspije, mora mi se uspeti“, kažem i ja, brkajući ekavicu i ijekavicu,jer smo sinoć pomiješali jezike.

Potom nastavljam priču, obraćajući se članovima žirija.

Predsjedniku žirija:

Gospodine predsjedniče, pošto ste Vi glavni, a zaslužili ste to svojim književnim radom i ugledom, učinite da ova priča dobije nagradu, jer nemam novca da platim troškove boravka u hotelu, što može dovesti do neželjenih posljedica za pisca i njegovo djelo. Vi, koji se (to znam pouzdano) borite za ljudska i stvaralačka prava, svakako ćete znati da donesete pravu odluku. Znam da je riječ tako uglednog pisca odlučujuća u radu žirija, naročito ako se zna da su ostali članovi obični diletatnti koji se ne mogu suprotstvaljati Vašim estetskim sudovima. Ako budete pametni (a ko je, ako nijeste Vi?!) podijelićemo MI TO. (MITO pišem odvojeno, da se ostali ne sjete o čemu se radi).

Drugom članu žirija:

Gospodine članu žirija, zaista za mene nema većeg čuda od toga da Vi nijeste predsjednik, jer Vam niko ne može biti ravan. Molim Vas da svojim ugledom i neprikosnovenom erudicijom presudno utičete da ova priča dobije nagradu. Znam da će se svi ravnati prema Vašoj suptilnoj ocjeni. Kao vrhunski intelektualac, valjda nećete dozvoliti da nekompetentni članovi žirija dezavuišu stavove zasnovane na vrhunskom teorijskom saznanju. Računam na Vašu intuiciju i recepciju djela, uz pomoć koje bih prevazišao tekuće probleme i sa recepcijom u ovdašnjem hotelu.

Trećem članu žirija:

Gospodine književniče, imam pjesničku slobodu da Vam se obratim za dodijeljivanje mi nagrade za satiričnu priču. Znam da je svaku nagradu bolje dobiti bez veze, ali cijenim Vašu pronicljivost kojom ćete zasjeniti tako inferiorne ljude koji su se, liše Vas, u žiriju našli samo sticajem okolnosti. Ne pričajte nikome da smo se dogovorili, imaćete i lične koristi od moje nagrade. Ne pričajte, kažem, „ne klepećite nanulama“, sve se brzo čuje.

Ona još stoji iznad mene, smiješeći se blago.

„Poliži ovo, da zalijepim“, kažem, smatrajući tekst završenim.

I bi zapečaćeno, i bi poslato, dan drugi.

Jutros sam poranio i otišao u MUP CG (Mitropoliju unutrašnjih poslova Crne Gore) da malo poguram stvar, da se pomolim, kako bi sve išlo po planu. Dočekaše me dva sveštenika u uniformama. Kao po dogovoru, odjednom rekoše: „Stoj!“ Tako nalažu kanoni. Prepriječiše pendreke – krst od žive gume napraviše. I ja se prekrstim. Svako bi se prekrstio u takvoj situaciji.

Odatle, opet u hotel.

Ona spava.

I bi probuđena, i bi pobuđena, dan treći.

2006. Velibor MIHIĆ

OPTIMISTA

Ako ćemo najintimnije, volim, brate, da osetim kako se u meni rađa optimista! Baš tako: kako se rađa, pa makar nekom to izgledalo kao kliše…

I, čim se u meni rodi optimista, osetim ga: zakmeči!

A ja se, tad, užasnem, precepim: zar optimista, pa da plače?!..

Uzmem ga i tetošim. Kažem mu: glavu gore, optimisto, prevazići ćemo mi teškoće, ti si, bre, optimista! Ne daj se! Itd.

On kmeči i dalje, ne razume me, još je mali…

Sačekam da moj optimista poraste. I, bogami, poraste on do optimizma.

Odvedem ga u školu, raspitam se kod nadležnog šta treba za upis… Kaže mi: prvo treba da ga testiramo…

Lecnem se: zar optimistu da testiraju?! Kako to nadležni odmah ne vidi?! Ja žalbu, jesmo li demokratsko društvo, ili nismo…

Ne vredi, zakon važi za sve. Istestiraju ga. Rezultat – zar ste sumnjali?! -optimista! Pa, naravno, kad se takav i rodio! Jesam li vam rekao, dru… pardon!.. gospodo?!

A oni meni: rekli ste, ali naša dužnost je da sve redom testiramo, pa i vaše optimističko čedo…

U redu…

Završi moj optimista sve škole… Pa podnese prvu molbu…

Kad je slao 2.226, izgubi, jadan, samopouzdanje…

Optimista, pa malodušan?!..

Nađem vezu, i smesta zaposlim svog optimistu…

Ne prođe mnogo vremena, opet mi se žali:

-Tata – veli – ja… ja…

Ma, ne mogu ni da ponovim! Samo što nisam iskočio iz kože! Sramotu i neračunam! Vidim, i on cepti, kao prut.

-Ništa ne valja. – kaže. – Mnogo se radi, a plata nikakva… Hoće optimista obrnuto.

-Tata, mani se forme, gledaj suštinu! Rastrči se, obnovi stare veze, pa i one pre 5. oktobra, aman, pomagaj! Nećeš, valjda, dozvoliti da ti sin, optimista… Nađem drugu vezu i smesta premestim svog optimistu. Zaposlim ga kako se samo poželeti može: malo rada, a bogata nagrada. Ukratko, plata ko vrata! Sinuo moj optimista, prosto leti, ponekad i bukvalno, u inostranstvo; dnevnice, devize, garderoba inostrana, a, bogami, nešto i prošvercuje preko grane!.. Kad, ne lezi vraže, moj optimista opet meni na… na… srce: kuc-kuc, tata, pomagaj!

Šta je sad, opet?!

Zlo, kaže sasvim pesimistički, stečaj!

Kako stečaj, pa niste ništa ni radili?!

Ne znam, svi se čude, ali je tako…

E, tu mi je prekipelo.

Dokle ta kuknjava?! Ako je i od optimiste, mnogo je! Šta on misli, ko je on?! Hm, i ko sam, onda, ja?!

Smesta ga opozovem!

Vraćaj se tamo odakle si i došao! – dreknem mu u uvo.

*

Sad je moj optimista ponovo u meni. Veliki je, ne kmeči, prošao je sito i rešeto, stekao iskustvo, promenio dve tri stranke, dobro mu je u meni, tu se ni za šta ne sekira…

Ja hodam za njega, jedem, varim, glasam, primam ordenje (poneki i podelim!… istorija nije voda)…

Oblačim i obuvam samo sebe (jedne cipele nosimo, dobro su razgažene)… Ponekad ga odvedem u bioskop, voli domaće filmove, najviše komendije. Gleda, iznutra, sve razume, iako ne vidi (a i šta ima da gleda, sve go Srbin!)…

Sad je moj optimista zadovoljan… Nema šta mu se ne sviđa! Ništa ne mrzi! Sve voli. Niko mu ne smeta! Nikom nije na putu! Sve mu ravno do… do… do Evrope! Ninašta mu nije krivo!.. Jedino što, ponekad, zažali što… hm! … shvatićete… on je unutra, a ja sam napolju.

Što se mene tiče, zadovoljan sam.

Divno je živeti sa optimistom…

2007. Vlajko ĆULAFIĆ

POSMRTNO SLOVO

 

Kad se približi čas da Mirunine posmrtne ostatke odnesu na seosko groblje i sahrane, njen sin, jedinac, sudski izvršitelj u Osnovnom sudu u K., gdje odavno živi i radi, odrođen od zavičaja i žalbenih običaja u njemu, podiže zdravicu i gromkim glasom, koji ga je, jedino, odavao da je je odnekud iz zabačenih brdskih sela, kakvo je i Urvine, poče svoje oproštajno slovo:

„Poštovani prijatelji,

Kao što znate, prije više nedjelja, nekoliko udruženih bolesti, nemilosrdno i organizovano, a bez ikakvih pravno utemeljenih činjenica i relevantnih dokaza o bilo kakvoj ovozemaljskoj krivici, napalo je moju majku Mirunu. I ne samo da su je napale i, prosto, podigle optužnicu protiv nje, kako bismo rekli mi, u pravosuđu no joj i strogi kućni pritor odredile, za krevet okovale, i na muke udarile, kao nekad, u nedemokratskim vremenima, Turci Malog Radojicu ili Starca Vujadina, čime su joj ovo prelijepo selo Urvine pretvorile u prokleto Lijevno.

Zahvaljujući mom stalnom radnom angažmanu na odgovornim pravosudnim poslovima u dalekom gradu na našem Primorju, moja majka je, kao što znate, ovdje živjela sama, te sam o nepravdi koja joj je nanesena telefonski obaviješten od strane anonimnog lica, jer se nije predstavilo, a umjesto njegovog telefonskog broja na ekranu mog mobilnog telefona marke Nokia pisalo je samo private nomer.

Ja sam se istoga časa, a pogotovo kad sam nakon mjesec dana ponovo obaviješten, na isti način, i takođe sa private nomera, da za moju majku nema nikakvih olakšavajućih okolnosti, krenuo na put, novim „pasatom“, u koji imam ugrađen i plin, obeo se ovdje da pomognem njenoj odbrani od teške nepravde koja joj je učinjena. Usput sam svratio u Dom zdravlja i o napadu na njen zdravstveni integritet, obavijestio nadležne koji su sa mnom uputili doktora Leševića da je, po službenoj dužnosti, brani pred strogim prirodnim zakonima koji nam, još uvijek, prijete smrtnom kaznom. No, bez obzira što je navedeni doktor bio zaista blagonaklon i dobronamjeran prema svom klijentu, nalazi su potvrdili da je odbrana bespredmetna, da pretres neće dugo trajati, da su dokazi neoborivi i činjenice neumitne, te da samo treba pričekati završnu riječ i presudu, bez prava žalbe višoj instanci. Pred svim tim, moja majka se branila ćutanjem. Nije ni jeknula. Na osnovu svega ovoga što sam maloprije rekao, smrt kao najveći neprijatelj čovječanstva, izrekla je, i izvršila presudu nad mojom najdražom od svih majki, preksinoć, pod okriljem mraka i za vrijeme restrikcije električne energije, tako da sam je ujutru, kad sam poranio oko deset časova, zatekao nepomičnu i otvorenih usta, otvorenih taman toliko koliko su mogli da joj stanu vještački zubi koje za života nije mogla da privikne i koristi, iako joj ih je pravio čuveni zubotehničar Abaz, zvani Vilica, iz Zadnjega kraja, te danas s njima, i izgleda kao nasmijana. No, bez obzira na njen osmjeh, ja sam ovaj dan, za mene i za moju porodicu, koja nije mogla da dođe i prisustvuje ovom činu iz emotivnih razloga, proglasio danom žalosti. Danom duge žalosti (jer vi znate da sad sviće skoro u četiri ujutru), ali i danom ponosa na moju majku Mirunu Aprcović, rođenu kao Palamar, na to divno stvorenje čiju ću jedinu fotografiju ponijeti sa sobom da moja supruga i djeca vide kakvog sam pretka imao.

Poštovani prijatelji i komšije,

Vi ste dobro poznavali moju majku i nema potrebe da se o njoj vodi javna rasprava, ali ja, kao njen sin, a da sam to potvrdila bi i DNK analiza, hoću, bez obzira što time oduzimam i sebi dragocjeno vrijeme, jer sam već mogao izvršiti desetak sudskih rješenja i time dati, kao i do sada, značajan doprinos efikasnosti i ažurnosti suda u kome radim, da dam kratku završnu riječ na kraju jednog višedecenijskog procesa koji se zove: život moje majke.

U tom smislu, uvažena Poroto (jer vi, dragi koji, u ovom času to i jeste), podsjećam da je moja majka sklopila brak na osnovu Zakona o bračnim odnosima sa mojim ocem, Mrdeljom Aprcovićem, koga su, po ujčevini, zvali Zatrijebač, da su se, živeći zajedno nekoliko decenija, sve dok on nije uginuo, u svemu pridržavali zakonskih članova, stavova i alineja, da sam se iz njihove ljubavi i bračne veze izrodio ja, i da su, poslije mog dolaska na svijet, na osnovu rodne ravnopravnosti koju su im i tada garantovale pravne norme, odlučili da pretanu sa daljim razmnožavanjem i produžavanjem ljudske vrste. U skladu sa Zakonom o radu, koji im je garantovao pravo na rad, radili su danonoćno, što znači i prekovremeno i praznikom, i kao samostalni preduzetnici i, kao napoličari i nadničari, kod drugih poslodavaca. U skladu sa strategijom održivog razvoja porodice, sve što su zarađivali u mene su ulagali. Ja sam bio njihova kapitalna investicija i nikada neću zaboraviti ni trasu životnog puta koji su mi projektovali, ni koliko sam ih koštao, niti njihove svijetle neimarske likove. Ja bih i sad, kad bi neko imao sliku moga oca, mogao da ga poznam, iako je umro prije nego mi se rodio unuk koji je ove godine krenuo u školu. I sada bih mogao da pogodim gdje je sahranjen kad bi me neko poveo na groblj.

Iako sama, poslije očeve smrti, moja majka je uspješno održavala porodični kontinuitet, prijateljske veze sa susjedima i bilateralnu saradnju sa svima koji su na nju bili spremni. Sve eventrualne konflikte je rješavala mirnim putem. Bila je o svemu dobro obaviještena, kao da joj je priroda ugradila nevidljivu satelitsku antenu i okrenula prema repetitoru na Plavnici, a svaka informacija koja je od nje potekla bila je provjerena i tačna te joj ne bi moglo biti zamjerke ni u smislu Zakona o medijima. Redovno je izmirivala poreske obaveze i druge dažbine. Trošila je porodični budžet racionalno i transparentno i vodila računa da uvijek bude solventna, pa i da pozajmi sredstva po kamatnoj stopi nižoj i od OPPORTUNITI banke, i nije se bavila pranjem novca. Njenom finansijskom poslovanju ne bi mogao da nađe nedostatka nijedan neza visni revizor.

Jednom riječju, u našem zakonodavstvu ne postoji norma o koju se ogriješila, te sa lica zemlje odlazi nevina. Što se mene tiče, mogla je još da živi i uživa plodove svoga rada, a da je imala i od čega svjedoči ostatak dohotka koji sam našao ispod slamarice jer sam je, onako nepokretnu, okrenuo k brvnima čim sam došao i preturio prostirku pod njom da vidim da joj, slučajno, nije tvrdo.

Na kraju, molim pogrebne izvršitelje da ponesu moju još neprežaljenu majku na groblje – vjerujem da nije daleko, a ja moram ostati ovdje da zaključam kuću i idem u mjesto stalnog prebivališta da za njom vječno tugujem“.

Grupa pripitih seljaka podiže kovčeg na ramena i krenu preko sela. Nedugo potom zabruja motor automobila i nad makadamskim seoskim putem izvi se zmijugava traka prašine.

TOMISLAV DRVAR, 2008

JEDNAKOST

Nekada davno, živeli su u jednoj zemlji zajedno i složeno nepokretni,slepi i nemi. U neko doba poče priča o nejednakosti. Slepi ustvrdiše da su napokon progledali i počeše o ustavnom pravu.

Nemi konstatovaše da su došli do glasa i zatražiše slobodu govora. Nepokretni rekoše da su napokon stali na svoje noge i da žele slobodu kretanja. Nepokretni ustvrdiše da kao većinski moraju predvoditi. Nemi su zagovarali da kao konstitutivni elemenat imaju pravo govoriti o svojim interesima. Slepi istakoše da kao državotvorni imaju pravo na svoja gledišta. Nemi su na ovo odgovorili da je smešno i pomislili da ih mogu predvoditi nepokretni i slepi. Nepokretni, da je nečuveno da se o svojim pravima dogovaraju sa nemima i slepima. Slepi su tvrdili da je razgovor sa nemima nemoguć, a da se sa nepokretnima ne može napred. Kako su svi imali jake argumente, neki počeše podržavati nepokretne, drugi neme, a treći slepe. Slepima počeše prilaziti, kao prirodni saveznici, kratkovidi, nemima oni sa govornom manom, a nepokretnima ćopavi. Počele su prvo sitne čarke, a potom sve ozbiljniji sukobi. Nemi su optuživani za govor mržnje. Nepokretni da idu u propast, a slepi da nameću svoja vidjenja. Kada su slepi videli da je vrag odneo šalu, nepokretni da se zastalo u kretanju napred, nemi da se suzbija sloboda govora, poče naoružavanje. Dobronamjerni ljudi su se obratili gluvima celog sveta skrećući im pažnju na mogućnost krvavih sukoba. Ali ovi nisu imali dovoljno sluha za upozorenja.

Krene zlo. Udariše nemi na slepe, slepi na nepokretne, nepokretni na neme. Potom se slepi i nemi udružiše protiv nepokretnih pa nepokretni i nemi protiv slepih. Potom slepi i nepokretni protiv nemih. Puklo je i izmedju slepih I kratkovidih, kao i izmedju nemih I mucavih. Isto se dešavalo i izmedju nepokretnih i ćopavih. Pravi liga sistem, svako sa svakim, a potom i sa samim sobom. Strahote su trajale godinama sa ničim izazvanim i neopravdano nametnutim kratkim prekidima, da bi se nastavile još većom žestinom. Slepima su otkinute noge, nemima iskopaše oči, nepokretni ostadoše bez jezika. Formirana je medjunarodna komisija gluvih koji su trebali saslušati sukobljene i predložiti način za mirno rešavanje sukoba.

Nemi su pretili da još nisu rekli poslednju reč. Nepokretni su se kleli da će pregaziti svakog ko im se nadje na putu. Slepi su bili odlučni da će streljati pogledom svakoga ko ne prihvata njihova glediš ta. Rat se nastavio još većom žestinom. Slepi su pored nogu izgubili i jezik. Nepokretni su ostali i bez jezika i bez očiju. Nemi i bez očiju i bez nogu.

Pitate se gde su razumni?

Razumni se nisu naoružali niti su se hteli pridružiti sukobljenima. Za kaznu, nemi su im iščupali jezik, nepokretni otkinuli noge, a slepi iskopali oči.

Sporazumevanje medju sukobljenima je išlo jako teško. Pošto su bili bez jezika nisu se mogli dogovoriti, nepokretni nisu se mogli jedni drugima približiti, a kao slepi nisu mogli jedni druge očima videti. Gluvi su zaključili da je sve ovo nedopustivo i da su sve zahteve i argumente dobro čuli te će najbolje biti da se oni o svemu dogovore umesto zaraćenih.

Nakon potpisivanja mirovnog sporazuma svi su tvrdili da su ostvarili svoje životne interese zbog kojih su se borili i da podnete žrtve nisu uzaludne. Slepi su istakli da su iskazali dalekovidost, nemi da su zagovarali prave stvari, a nepokretni da su išli pravim putem. Zajedno su dokazali da se mnogi problemi koje je mir proizveo, mogu sasvim uspešno rešiti – ratom.

2009. Milan TODOROV

ODRŽIVI RAZVOJ

Imam pet sinova. Da mi je u mladosti bila ova pamet. imao bi ih bar tuce. Kao stari Jugović Bogdan. Vremena su takva. Čovek mora da bude proračunat ako misli da uspe u biznisu. Posao, u svakom slučaju, ne sme da trpi. Važno je da čovek održi glavu iznad vode i da gura napred. Sad to zovu održivi razvoj. Ima i ministarstvo za taj odrhivi razvoj. Kao poslovni čovek još u praksi nisam video neodrživi razvoj, ali ko zna…

Sinovi i ja se održivim razvojem bavimo od kad su stasali za biznis. To znači još od vremena kada su postali stariji maloletnici. Za njih su, zna se, predviđene blaže kazne, što je u biznisu vrlo važno. Ali, vreme čini svoje. Postali su i oni mlađi punoletnici, pa punoletni… i tad je kucnuo pravi čas za planiraše strategije održivog razvoja. Mi smo to razradili do detalja. I oni iz Ministarstva bi trebalo da uče od nas.

Prvo pravilo strategije održivog razvoja glasi: pravilno rasporediti ljude. Važno je ne dozvoliti da posao ostane bez ljudi. Bez ljudi nema posla. Znači, to u praksi ovako izgleda: ako jedan od nas, svejedno sin ili ja, dopadne zatvora, drugi nastavljaju da se bave društveno korisnim radom. U stvari, sistem je malo komplikovaniji. Ja sam to rešio kompjuterskim programom. Imam polja za slobodu, polja za suđenja, polja za pritvor, polja za prvostepene presude, polja za pomilovaša i tako dalje. Kao u velikom šahu života. Kompjuterski i plani- ramo biznis, zavisno od staša svakog od nas na konkretnim poljima. Ako je Vukoje u pritvoru, Sava na odsluženju, protiv Radivoja se vodi istraga, Stanoje čeka izricanje drugostepene, a Blagoje mora da se javlja svako jutro u stanicu lično komandiru, jasno je da održivi razvoj vodim ja. Planira se dugoročno. Ako meni, na primer, za tri meseca ističe pritvor, ja već planiram preuzimanje novog poslovnog poduhvata od starijeg sina. On uzima četkicu za zube, ćebe, cigare i pozdravi se sa sekretaricom. Odlazi na kondicione pripreme iza rešetaka i tamo smišlja nove poslovne uspehe.

Stanje u našoj ekonomiji je takvo da se najbolje poslovne veze i strateški dogovori ostvaruju u kaznenopopravnim zavodima. To su sada centri moći ove zemlje. I svako ko misli da se bavi biznisom mora to da ima u vidu. Za svakog čoveka postoji jedna cigla u zatvoru. Cigla po cigla i ljudi naprave palate. Održivi razvoj u nas nezadrživo napreduje.

2010. Radmila KNEŽEVIĆ

VOLIO BIH DA SAM JEEP

Moj tata je veliki čovek. On ima svoj veliki auto koji se zove Jeer. Mama kaže da je to naš auto, ali tata stalno govori – idem svojim autom. Kako je lep. Boja – metalik siva, veliki točkovi, ogroman gepek, crne felne, tamna stakla. Unutra je ceo od crne kože i sve je u njemu na dugmiće. Tata pritisne dugme i mi gledamo crtani na malom ekranu. Kako je udobno sedeti pozadi. Bolje nego kući na onom raspalom krevetu. Mama kaže da je taj krevet star koliko i ja i da je bilo pametnije da smo kupili nov nameštaj nego nov auto.

A onda tata kaže kako nameštaj gledamo samo mi a auto gleda cela država. Tada mi je postalo jasno da je u životu jako važno šta gleda država iako ništa od toga nisam razumeo pa sam pitao tatu: a da li država gleda crtane filmove? Tata kao i obično ništa nije odgovorio ali je mama rekla da država gleda tragikomediju. Ponovo ništa nisam razumeo, ali valjda će mi biti jasno kad porastem, tako kaže đed. Kako je Jeer predivan auto. Ima samo jednu manu. Kad putujemo njime uvek smo gladni jer tata ne dozvoljava da unutra jedemo smoki, čips i sendviče. Tako kad smo jednom putovali u neku drugu stranu zemlju na skijaše celim putem nismo ništa jeli a tata nije hteo čak ni da stane. Moj mlađi brat se tada upiškio po kožnom sedištu. Posle su se mama i tata svađali kao da je mama kriva što se brat upiškio. Šta će dete, imao je muku. U tom autu jedino smemo da žvaćemo ljute žvake kojih ima puno.

U školi na velikom odmoru neki dečaci koji su u 7 i 8 razredu kad prođem pored njih kažu: Evo ga ovaj mali čiji tata vozi Jeer. Već sam poznat. Zna me cela škola i niko ne sme da me dira. Ja kući svakoga dana donosim petice. Učiteljica kaže da sam najbolji matematičar u razredu. Ali shvatio sam da to uopšte nije važno jer to ne gleda država. Samo mama.

Jednoga jutra posmatrao sam tatu kako pere i čisti svoj Jeer. Otvorio je širom sva vrata, pustio muziku sa radija i trljao auto nekim krpama koje se zovu magične i jelenske. Kačio je razne viseće misrise, glancao volan, brisao sedišta i… .pevušio. Bože kako je bio srećan. Takvoga ga nikada nisam video. Kako je samo nežno brisao stakla. Počeo je da pada mrak a on je i dalje glancao i pevušio. Ja sam stajao sam, naslošen na ogradu terase i posmatrao. Sa mora je duvao jugo. Na nebu su počele da se migolje zvezde.Sa odližnjeg brda je dopirao miris čempresa.

Mama me je pozvala da idem u kupatilo na tuširanje. Bilo mi je žao da napustim ovaj predivan prizor, ali šta ću, morao sam. Mene tata nikada nije kupao. Ja se kupam sam. Ponekad poželim da sam JEEP.

2011. Dejan MILIČIĆ

VARLJIVA KAPLJA PONIZNOSTI

U dalekom Stakleniku, iza sedam gora i sedam mora, usavršen je sistem „kap-po-kap“.

Svaki stanovnik Staklenika dobijao je samo kap, kao jagode: minimalno za preživljavanje, dovoljno za iluziju sreće; kao u svakoj idealnoj državi, od Platona naovamo.

Za razliku od jagoda koje su uzgajane vertikalno, Stakleničani svoja sledovanja dobijaju horizontalno. Održivi sistem „kap po kap“ zahtijeva novog čovjeka – malo horizontalnijeg. Po stakleniku su se vukli tragovi puževa i ljudi, balavi tragovi poniznosti. Bujale su puzavice.

Pravila igre su kao u svakom uređenom društvu: što horizontalnije – to kapljivije: kap, kap, kap!

Priđe Stakleničanin, povije se, skromno zine i kap kapne elektronski; naučno odmjerena doza neophodnosti, srazmjerno uglu povijenosti kičme.

Život teče jednolično, kap – kap, bez primjedbi. Homo Sapiens je uspravljanjem napravio početničku grešku. Brižno rukovodstvo Staklenika, neće dozvoliti podaniku budućnosti da tu nesmotrenost obnovi.

I svi su, začudo, u snishodljivoj horizontalnosti bili zado- voljni. Pronašli su sebe, pronikli u ljudsko biće, potvrdili čovjekovu suštinu. pronašli novi identitet.

Staklenik je pronašao donatore.

Vegetiralo se, „kap-po-kap“.

„Kap-po-kap“ je postao ritam disanja, sistem održivog razvoja.

Ukorak sa svijetom: „kap-po-kap“. Moda: „kap-po-kap“.

„Kap-po-kap“ – to smo mi svi. Revolucija ne treba da teče, treba samo da kaplje.

Pjesnici su pjevali himne poniznosti, paparaci su vrebali povijene, novinari su intervjuisali snishodljive podanike.

Sa procvatom podaništva. u idealnu državu stigla su priznanja iz bijelog svijeta, a sa odlikovanjima i zavist.

Kad je shvatio savršenost Staklenika – Platon se odrekao idealne „Države“.

Utopija Tomasa Mora bila je sitnica za utopiju stakleničku.

Zbog kompleksa stakleničke savršenosti – i Mingova i Maova Kina češkala se iza uva. Dalaj Lama je mudro ćutao. Psiholozi su tumačili da se grize u sebi.

Pocrvenjeli su od muke staljinisti, lenjinisti, marksisti…

Golootočani su prionuli na posao.

Trocki je emigrirao. Revizionistima se osušilo grlo.

Nabujala su lijeva skretanja. Nadošla je i Lijeva rijeka.

Idealna „kap-kap država“ cvetala je nadmoćna u poniznoj savršenosti i miru, sve dok se jednog dana, nekom Stakleničaninu. učinje da onima gore, bližim izvoru, kaplje brže – kap, kap, kap, kap!

Da im žubori, klokoće, preljeva…

Obuzeše Stakleničanina revolucionarne misli uspravnih predaka.

Vođa je, dakle, bio rođen.

Za svaki slučaj, prvo je poskidao mangupe u sopstvenim redovima. Formirao je gerilu, jatake i kontraobavještajce. Znao je da će ustati kuka i motika. Bilo je toga u Stakleniku.

Zamišljao je sebe besmrtnog, u najmanju ruku balsamovanog.

U Savršenom Stakleniku, odmah je aktiviran sistem bezbjednosti. Upalile su se lampice svih boja, doušnici su, tog jutra preskočili svoje „kap sledovanje“, agencije za statistička istraživanja imale su spremne rezultate, a na informativni razgovor priveden je i direktor TV Staklenik, lično.

Iste večeri, Dnevnik je objavio statističke podatke o stakleničkom blagostanju i sreći, kao i o pogubnom uticaju viška vode na organizam.

Previše vode može da upali glasne žice. Može narod da se navikne na povelike gutljaje, da se zagrcne. Da mu poraste apetit, da oteža. Da dobije potrošačku groznicu. Da potroši neobnovljive resurse. Takvu pohotljivost idealna država ne bi smjela da dozvoli.

I gledaocima TV Staklenik, umirenim vedrim glasom spikerke, otme se poneka suza radosnica.

Muška podanička kap.

A ako nekom slučajno, kao onom umišljenom vođi, padne na pamet da ugasi televizor prije odjave programa, ili da samo posumnja u statistiku sreće – onda ga stvarno stigne kap: srčana, moždana, elektronska, sa prigušivačem…

Staklenik može da organizuje i balsamovanje, ako članovi porodice usaglase stavove oko mjesta sahrane, običaja, sofre i priloga. U Stakleniku svako ima jednake šanse za svemirsku obamrlost.

I tako Stakleničani nastave da žive dugo, srećno i zadovoljno, kap po kap.

2012. Ljiljana BRALOVIĆ

LAJEM NE PRESTAJEM

Zapođede se pre neko jutro pred mojom kućom bela limuzina! Ko je, mislim se ja, niko mi od Božića nije dolazio! I na Božić dođoše sin i snaja, uzeše pola pečanice i ko da ću da ih bijem, pobegoše u varoš. Malo se na preturih kad ugledah Bubicu, medicinsku sestru iz ove naše ambulante. Izlete iz one limuzine ko da je neko izbaci iz praćke! Dobro jutro Stanojka, veli onako u hodu, dobro me slušaj: sutra rano da poraniš i da dođeš u Mesnu kancelariju da mi potpišeš kandidaturu za izbore! Nemam vremena da ti objašnjavam, treba trideset ljudi da skupim. Evo donela sam ti novu maramu da povežeš da me ne sramotiš!

Ja je pitam đe će da skupi trideset ljudi kad nas je u celom selu dvadesetak, a ona poče da nabraja i neke što su proljetos pomrli, veli nisu ih još proknjižili, kod nje su im lične karte… Ja se zbunih kad mrtve pomenu, a ona mi tutnu onu maramu, a veze ko navijena. Veli, ništa se ti ne brini, nego ako misliš ako neko drugi dođe na vlast da nam neće zatvoriti Dom zdravlja u našoj varošici? I nemoj da laješ po selu da sam dolazola! To reče i uteče!

Ja jadna, ko da sam s uma sišla, ni da beknem! Ona će meni da preti slavu joj upišanu! Za svojih osamdeset devet godina jednom sam samo primala te inekcije, da ti opet dajem injekcije, da ne trčiš u grad moraš da potpišeš! Šta misliš, kad me ono olomlani ovan udario, da izvineš, u debelo meso… Jebala je marama… Ja da ne lajem… E što joj ne zinuh…

Još se iz auspuha pušilo kad komšija Jordan, presamitio se preko prošća, šajkaču nakrivio na ,,pola dvanest, i onako preko zuba veli, Stanojka, nemo da te guja peči da nekom drugom potpišeš kandidaturu! `bem ti pomadu, mi smo seljaci, mora da se pomažemo! Ja za seljačku stranku skupljam potpise. Ti ako kome drugom potpišeš, `bem ti pomadu, krmaču vodi da se bukari đe znaš!  Ja ti vepra puštati neću! Sutra se rano spremi, ja ću kultivatorom da te povozim sa ovim mojim! I, `bem ti pomadu, nemoj da laješ po selu da sam ti išta govorio!

Ma lanula bi mu u brk, jebo ga njegov azman, kilav ko i on, tri puta sam krmaču vodila pod njega i ništa, alo čuh zvoni mi telefon. Velim, bolje da se javim nego da se zameram s komšijom.

Uvela mi đeca ovo sokoćelo, kobejagi da čuju jesam li živa, a ponekad i tri meseca prođe da se ne jave… Kao da se umire tromesečno, ko što se porez plaća… Javim se, ono moj Milenko… Alo mama, vali kroz žicu, slušaj, sutra obavezno da siđeš u Mesnu kancelariju da mi potpišeš kandidaturu za Radničku stranku. Ja ću ti ostati bez posla ako ne skupim bar pedeset potpisa, a znaš da mi je još samo tri godine ostalo do penzije, e tako… dobro si, žurim… i nemoj… Znam, znam sine, da ne lajem, je li sine!? Lupim mu slušalicu i velim u bradu, jebo te ko te zaposlio! Kuću si i ¢voliku imovinu ostavio da služiš drugome, nesrećo moja…

Razmišljam, kud ću sad? Kako da potpišem na tri strane, pa velim da se s nekim posavetujem. Považem onu maramu što mi Bubica donela i taman na vrata kad zove neko ispred kuće. Pomolim se, kad ono Maroš veterinar. Začudih se, odkud on kad ga nisam zvala…Gde si baba, veli s kapije, sluša li te Belka? Kad ono beše treba da je osemenim? Neće još, a? Slušaj, biće džabe, časti moja stranka ,,Proleteri“, sami da skokneš do Mesne kancelarije da potpišeš za nas! Ne trepći! Ti Belku po selu pod bika da vodaš ne možeš, matora si. Mene slušaj, ja sam ti i otac i majka! Nemoj da kasniš! I … Znam, velim ja, znam! Da ne lajem ko bjesna kučka … Vidiš kako znaš, osmehnu se Maroš, potapša me po ramenu i ode.

Ma nije ni zamako za krivinu kad eto ti mog sestrića Hranomira. To je onaj što, Bože me oprosti, nije u vinklu. Tetka, veli, sutra da siđeš kod kmeta da mi potpišeš kandidaturu! Osnovao sam stranku Umno poremećenih. O nama bre niko ne brine! Videćemo čija nana crnu vunu prede! Slušaj, s nama nema zajebancije! Mi svi imamo uverenje da smo ludi. Crno na belo! Za postupke ne odgovaramo. Nemoj da te mrak proždere! Aj zdravo i ne laj o ovome! Za ludake! Naaapreeed!

E jadna ti sam, mislim se! Za koga god da potpišem, izgleda da je za ludake! Pa niko nizašta ne odgovara, znači da svi imaju uvernje, samo ćute. Ovaj moj nesrećnik priča… Ima li ko pametan da staru ženu pita treba li joj šta. Jok boli ih zadnjica za babu, samo da potpiše a posle neka crkne, da ne laje…

Vidim, odnio đavo šalu pa reko da se sklonim od kuće, ko zna kakva budala još može da mi bane. Ma samo da izađem iz avlije kad poštar Lujo na onom njegovom motorčiću. Kud ćeš Stanojka, veli on polako… Ja velim penzija, moj pokojni Ćivša pod zemljom na majdanu zaradio. On me mrtav izdržava, živi bi mi i to oteli. Joj mene joj, samo što razdrlji usta poče o politici!  Kaže ako njemu ne potpišem ništa od penzije, kao da mi on od svojih usta odvaja! A prevario me ko zna koliko puta do sad! Te ostavio kod đevera pa mi ovaj nije dao, te dao mom sinu, trevio ga u gradu, te ovaj mjesec ukinula država… Ako sam matora, nisam luda! Ne može biti da država samo mene ukine penziju! Ma izdrljijo se u me ko đavo, Bože me oprosti! Veli, moram da potpišem rano ujutru i da ne lajem! Slušaj, i da sam keruša, doklinčilo bi mi da mi više brane da lajem! Ja klečim polako, starački, pa počnem da režim ok poštarevih nogu! On uzja, krsteći se, na onog prdavca i zadimi niz put! Jebo te otac, sama mislim, ne znaš da se ušmrkneš, a ti mene da ne lajem. Pridignem se polako, i nako poluluda krenem uz sokak pa đe se ustavim! Ugledam Borku, moju drugu upremas. Ona je malko mlađa od mene, s njom mogu sve da podjelim, njoj ću da se izjadam. Ja ni zinula nisam, još hučem i uzdišem da bi me bolje shvatila, kad će moja Borka: Kod nas bio predsednik opštine, veli, ako potpišemo za njega asfaltiraće put do pred svaku kuću! Ja pošla da ti kažem…

Nisam joj ni reč rekla, samo sam joj okrenula leđa i vratila se kući. Ja na vrata, pop Krsta za mnom. Velim došao da sveti vodicu, Veliki je post. Pogledam on bez mantije, gologlav, u nekim uskim pantalonicama i džemperčiću okraćalih rukava. Veli, Stanojka, Božja je volja da se i ja dam u politiku. Došao sam prvo kod tebe jer si najstarija u selu i trebalo bi prva da umreš. Ti znaš da je na groblju ostalo malo lepih mesta. Ti si žena pobožna i zaslužuješ lepo mesto, blizu porte… Samo da potpišeš za mene, ako nećeš, zatrpaćemo te dole u trnje. Tako, sad nemam kad da svetim vodicu, doći ću posle izbora ako budeš živa…

Zaključam kuću, iščupam telefon iz zida i legnem da umrem! Velim, sad ili nikad! Prevari me san i zaspim. Samo što sklopih oči dođe mi sam Gospod na san, veli, e ne umire se tako lako Stanojka, prvo potpiši za mene…

2013. Bojan LJUBENOVIĆ

PRAVDA

E, neka smo i to dočekali! Konačno stiže zakon i u našu državu. Svaka čast novoj vlasti, ispunjava sve što je obećala. Ono, nisam očekivao da počne baš od nas privatnika, ali neka! Meni je samo važno da je sve po propisu, ni po babu ni po stričevima.

A baš tako je i bilo. Jednog jutra, kako je i red, u dnevnim novinama izađa konurs za lokacije u glavnom gradu. Sve jasno i transparentno!

Odmah odlučim da konkurišem. Godinama već merkam jednu lokaciju, ali do sad nisam mogao da je se domognem. A mesto ko bombona, sunčano, frekventno, ubilo se za posao.

Ne budem lenj odem pravo u opštinu. Tamo me primi jedan mlad, ljubazan momak, vidi se da je iz nove vlasti. Sve mi lepo objasni i uruči konkursnu dokumentaciju. Čitav dan sam ispunjavao formulare, obigravao oko šaltera, ali se ne kraju isplatilo, prijavu predam uredno i u roku.

Ali, đavo mi nije dao mira. Posle desetak dana ponovo zapucam u opštinu, opet kod onog mladog činovnika. Sačekam da ostanemo sami pa ga otvoreno pitam treba li da mu tutnem koji dinar u džep da bih dobio lokaciju. Objasnim da mi je to mesto jako važno za biznis, kad bih ga dobio i ja i moja porodica godinama bismo mogli da računamo na sigurne prihode.

Kad ti se on naljuti! Pa šta vi gospodine mislite o meni, o novoj vlasti, znate li vi da smo mi korupciju iskorenili! I sve tako povišenim tonom, zamalo me ne izbaci iz kancelarije.

Ja se vratim na posao ko popišan. Nit romorim, nit gomorim. Reko, od lokacije nema ništa, uprskao sam stvar! E, Miko, konjino jedna,što ne pratiš nove društvene trendove i vladine strategije razvoja!

Jedva dočekah kraj konkursa. Tog ponedeljka popijem dve tablete za smirenje i odem na kiosk po novine. A tamo iznenađenje! Moja ponuda najpovoljnija, dobio sam lokaciju! Ne mogu da verujem, dvaput protrljam oči pa opet pročitam, a ono isto – lepo piše moje ime i lokacija za koju sam konkurisao.

E, reko da i nas privatnike sunce ogreje, da i mi dočekamo pravdu! Bez mita, bez korupcije, bez protekcije! Otrčim da javim deci i ženi, oni radosni do neba. Kažu, Miko idi kupi flašu rakije i trči da častiš onog momka u opštini.

Tako i uradim. Malo me bilo strah da se opet ne naljuti, ali bezrazložno. Dočeka me sa širokim osmehom na licu, sasluša moje izraze zahvalnosti i na kraju reče:

– Nema na čemu, gospodine Miko, nova vlast je svima obećala jednake uslove poslovanja i evo ispunjavamo. Od sad ćete i vi prosjaci moći da radite ko ljudi!

Advertisements
 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

 
%d bloggers like this: