RSS

Nagrada „Tipar“

1995- Radivoje BOJIČIĆ

SPONZOR NOĆAS MORA PASTI

(Odlomak)

Glava 1.

A kada sam završio ovu knjigu, krenuo sam da tražim sponzora!

Pismo 1.

Da bi čovek danas mogao da preživi, potrebni su vazduh, voda i hrana.

Da bi naš čovek mogao da preživi, potrebni su vazduh, voda, hrana, da ovi siđu s vlasti i – sponzor.

Bilo je to u ovo današnje vreme, kada se rašta imao roditn samo onaj koji je imao obezbeđenog sponzora.

Onaj koji ga nije imao, ukoliko nije ostao na nivou jednoćelijskog organizma, mogao je jedino da računa kako će dospeti u srednju klasu, dakle, u potpunu bedu, čemer i među takve jadnike, kakve ni Viktor Igo ne bi bio u stanju da opiše.

Onaj ko je, međutim, znao sa sponzornma, mogao je biti snguran da će imati sve što mu je potrebno.

U to, odnosno, ovo vreme, ljudi su se pomoću sponzora oblačili, jeli, pili, pušili…

Srećnik koji je našao sponzora mogao se oženiti, a oni koji su baš imali i sreće i pameti, uz dobrog sponzora mogli su da računaju da će bntp sahranjeni uz potpun hrišćanski i svojevrsni pravoslavni obred, uz poštovanje svih običaja naših, koji u izvesnoj meri mogu da se mere i sa načinom na koji su sahranjivani faraoni u Egiptu.

Uz sponzora naš čovek je sticao samopoštovanje, širio je vidike i delovao kao sasvim slovesno biće.

Uz dobrog sponzora i naš čovek je nzgledao kao oni ljudi u svetu koji žive od svog rada!

Bez sponzora, međutim, naš čovek je delovao kao neko ko nema nikakve veze sa nama.

Bez sponzora, za našeg čoveka se nikad ne bi moglo reći da je Srbin.

Takav jedan naš čovek bno je uplašen, potišten, mali, u svakom slučaju nikakav, i predstavljao je ruglo na sve što smo mn kao Srbi postigln kako na ovom, tako n na onom svetu.

S druge strane, sponzorn su bili ono što je predstavljalo sam vrh, ono najbolje što je ovaj narod dao od kada zna za sebe, do danas.

Bile su to najmudrije naše glave.

Ispod njih bila je ogromna praznina, a tek onda se mogao zapaziti po neki besmrtnik.

Bila su to najhumannja bića koja je, ovaj već u svetu poznati kao dobri, bezgrešni i gostoljubivi narod koji ni mrava ne bi zgazio, mogao da izrodi.

U takmičenju sa Crvenim krstom, naši sponzori su redovno pobeđivali.

S Crvenim polumesecom nisu ni hteli da se takmiče.

Naši sponzori biln su najleiši, čak i onda kada su bili debeli, kada su imali veliki nos, klempave uši, krive noge, izbuljene oči i oklembešena usta.

Prema toj lepoti uspostavljali smo sve druge predstave o lepom.

I dok bi se za takve ljude u drugim narodima, koji nisu bili skloni da zavire u ljudsku dušu, govorilo – ružni su, bre, ko akrepi, kod nas se s divljenjem i ushićenjem uzvikivalo – lepi su ko sponzori.

O bogatstvu naših sponzora besmisleno je trošiti ovo malo reči koje još imamo u fondu.

U odnosu na njih, Rotšildi su bili crkveni miševi, Diponi klošari, a Krupovi obični kokuzi.

Ako je naš čovek u ikoga mogao da se pouzda, onda su to bili sponzori.

Otac, majka, brat i pobratim mogli su uvek da te „zavrnu“, ali naš sponzor – nikad.

Biti sa sponzorom makar na pet minuta, predsedniku je činilo osobitu čast.

Stranački prvaci utrkivali su se da od njih dobiju neku misao koju bi ugradili u programe svojih partija.

Umetnici su ih toliko veličali u svojim delima, da su i omaleni sponzori predstavljali gigante, za glavu veće i od našeg dinarskog tipa.

San svake mlade i lepe devojke bio je da izgubi nevinost na zadnjem sedištu automobila nekog sponzora.

San svakog zdravog i stasitog mladića bio je da jednoga dana kao telohranitelj u cvetu mladosti pogine braneći dlaku s glave kakvom sponzoru.

U našem društvu i državi sponzoru ni dlaka nije smela da fali.

Kad je već reč o državi, mi danas – samo zahvaljujući sponzorima – svetu možemo da pokažemo da imamo državu, škole, bolnice, univerzntete, crkvu, vojsku, benzin, narodnu skupštinu i ostale tekovine.

Bez sponzora bi sve to odavno propalo.

Bez njih mi danas ne bismo bili ono što jesmo.

Sponzori su naše najveće bogatstvo.

(…)

Pismo 5.

Soba predsednice banke bila je veličine košarkaškog terena.

Ja se, međutim, nisam osećao kao da se nalazim na košarkaškom terenu, nego sam se osećao kao da se nalazim na jednom potpuno nepoznatom i nepristupačnom terenu.

Tepih u koji sam ubrzo upao toliko me je uplašio da mi ništa drugo nije preostalo nego da zovem u pomoć. Samo zahvaljujući ličnoj hrabrosti odoleo sam takvom iskušenju.

Na zidovima sobe predsednice banke bile su obešeni naši poznati slikari.

U postojećim okolnostima njima ne beše ni preostalo ništa drugo.

„Ako su slikari obešeni, mene će sigurno streljati“, pomislih i opet umalo ne vrisnuh: „Upomoć!“

Nameštaj je bio u takvom duborezu da bi mu pozavideo i najkitnjastiji ikonostas.

I po tome se videlo da ovde ne znaju za Boga.

Bog je ovde bila predsednica banke.

Za ogromnim pisaćim stolom, za kojim bi komotno mogao da se okupi Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, sedela je Ona.

–   Dobar dan! – nazvah, i odmah krenuh, jer me je čekao dug put od mesta na kome sam se u tom momentu nalazno, do mesta na koem je ona u tom trenutku sedela.

Da li mi je ona otpozdravila ili nije, ni sad ne znam. Mora da je zbog udaljenosti nisam čuo, a ona je zvučnike koristila samo na konferencijama za štampu.

Negde na pola sobe zastao sam da se odmorim. Kako nigde nije bilo klupe, zamalo da prilegnem na tepih, ali se setih da nisam u Hajd-parku, nego u službenoj prostornji, pa mi se učini neumesnim da tako nešto uradim, bez obzira što su me od duga pešačenja bolele noge, a moje proširene vene već su imale promer osrednje vodovodne cevi.

Sav zadihan, brišući znoj sa čela i mrtav žedan nekako sam, ipak, stpgao do Nje.

–   A, stigao si, brate! – reče ona srdačno, i ustade.

„Dobro je“, pomislih, „izgleda da me voli ko brata“.

Stisnuvši mi ruku, od čega me dva prsta i danas oči promene vremena bole, ona reče:

–   Sedi.

Seli smo.

–    Pa, kume, šta ima? Jebi ga. Bila sam juče kod onoga. Da vidim za ono. I znaš šta mi je taj uradio?

–    Šta? – upitah, kao da me je to zanimalo.

–    Ma, idi, bre. Posle odem kod onog. On, kreten, meni ovo i ono. Ja njemu, nemoj ti meni. A, on, hoću-neću. I znaš li ti šta je on meni uradio?

–    Šta? – ponovo upitah, iako, da budem iskren, uopšte nisam bio zainteresovan.

–    Ma, idi, bre! – podviknu ona tako, da meni nije preostalo ništa drugo nego da ustanem n da se uputim k vratima.

–     Sedi! – sledila je naredba. Posle su me vodnli kao mečku. Gledaju oni mene. Gledam ja njnh. Znam ja šta oni misle meni. Ali, kad bi znali šta ja njima mislim! I ja tako, kad oni – ovako treba. Oni da meni kažu kako treba! E, evo im ga. I znaš li ti šta su oni meni uradili?

–    Šta? – upitah, praveći se kao da me ništa drugo što se dešava kod nas i u svetu ne zanima.

–     Ma, idi, bre! Sedi. Ne kažem tebi da ideš. I zato, volim da sedim i da se družim sa vama umetnicima. Jeste da ste beda i kokuzi, ali, brate, ne zajebavate se. Samo se zezate. Zato vas obožavam. Dosta mi je zajebavanja. Daj ovo, daj ono. Nisam ja, bre, tu zato. Ko je meni nešto dao. Sve što imam, morala sam sama da otmem. Zato volim vas slikare.

–    Ja nisam slikar!

–    Nego!? Obezbeđenje! Ko si ti? Ako me ubiješ, živ odavde nećeš izaći! Roki! Džomba! Atentat!

–    Stanite, gospođo, smirnte se. Kakav džomba, koji atentat! Ja sam pisac.

–    A, pisac. Volim i pisce. A šta svirate: klavir ili violinu?

–    Ne sviram ni klavir, ni violinu!

–   Armonikaš, a! Pa, koji ćeš mi kurac ovde! Džomba! Džomba, izbaci ovog ciganina.

–    Nisam ciganin, nego pisac. Pišem knjigu. I ovu sam napisao.

–    Šta onda sereš tu, što ne kažeš.

Lncu koje kao da je upravo nspalo is studije „Svetli likovi ratnih zločinaca“, predsednica reče:

–    U redu je, Džomba. Kratak spoj.

–    A, a, u, e, a, u, a! – oglasi se Džomba.

–    Kurcšlus, kažem, u redu je, aport!

Džomba izađe, a gospođa čisteći nokat na domalom prstu, nastavi:

–     Što ne kažeš kljnževnnk, nego pisac, prostačino jedna. Što se, bre, oma- lovažavaš. A, volim ja i pisce. Prežihov Voranc je moj književnik. Od njega sam pročitala ono, ono… Kako beše, ma… Ne mogu da se setim, ali znam o čemu se radi. Volim ja vas, majke vam ga nabijem. Dobri ste, dobri. A što si došao? Hoćeš da pogodim, ili ćeš sam da kažeš kako bi ti činilo čast da ti ja budem sponzor.

–    Voleo bih da pogodite! – rekoh s uzdahom olakšanja.

–     Znači, voleo bn da te sponzorišem. Šta biste vi bez mene, nanu li vam umetničku. Izdržavam tri pozorišta, sedam muzeja, Kliničkn centar, pola srpskog slikarstva, platila sam izlaženje ne znam nn ja koliko kapitalnih izdanja. Je li, bre! Što je svako izdanje koje ja sponzorišem baš kapitalno?

–    Zato što vi ulažete svoj kapital! – odgovorih.

–    A, zato. Da si malo pre izvršio atentat na mene, to nikad ne bih znala. Na glavu su mi se popeli s tim kapitalnim izdanjnma. A koliko tebi treba?

–    Ako hoćemo da se brukamo, pa da ovo kapitalno izdanje bude u mekom povezu, na lošem papiru i u malom tiražu, onda ništa. Onda i ne treba vi da me sponzorišete. Ne želim da vam kvarim ugled.

–    Koža! Kožni povez ima da bude. Sa zlatnim slovima. Najfiniji, duvanski papir. Kakav, bre, meki povez! Što tvrđi, to bolji, a! – osmehnu se ona i gledajući me ispod pupka, namngnu šeretskn.

Namignuh i ja njoj, a ona nastavi:

–    Nego, brate, ovako. Ti sutra lepo da odeš kod gospodnna Fileta u Staru Pazovu. On mi duguje neke pare. Ti mu reci da sam te ja poslala, i neka tn da ono što mi duguje. Ne znam koliko je to, ali mislim da tu ima dosta love. Uzmi to i štampaj, brate!

–    O, hvala, dobrotvorko moja.

–    Ma, ne zajebavaj. Kažem ti je, volim vas glumce. Pa, javi se. Ne tamo, na ona vrata izađi! – naredi mi ona na kraju.

Tako propade moj pokušaj da do konca žnvota budem sa onom plavušom. Dok sam izlazio, začuh je još jednom iz daljine:

–    I javi mi šta si uradio!

1996. Matija BEĆKOVIĆ

ĆERAĆEMO SE JOŠ

(Odlomci)

Ćeraćemo se još
Bože zdravlja
Još kako ćerati
Vala ćerati
Beli ćerati
Bogme ćerati

(… )

Ćeraćemo se još
Jednako ćerati
To da smo načisto
Nema šta da krijemo
Neka niko ne misli da nećemo
Poštenije je reći da oćemo

Pa da se otvoreno ćeramo
Kad se već ćeramo
I da jasno kažemo
Ćeraćemo se još
Nego da upredamo i obećavamo
Kako više nećemo
A svak zna da oćemo
Pa da ispadne
Neka što smo se ćerali
Nego smo još i slagali
I u laž ućerani.

(… )

Ćeraćemo se još
Evo da se zarečemo
Da vidimo oćemo li
Pa ako ja slažem
Ćeraj ti mene
A ako ne slažem
Ćeraću ja tebe
Da se naćeravamo
Ko ćoravi
Pa koji nadćera
Ima pravo ponovo da se ćera.
Ćeraćemo se još
Nema od pomirenja ništa
Moramo se ćerati
Ne možemo se ne ćerati
Ni stati na ovome
Samo bi još trebalo
Da se i ne ćeramo
Đe ste se ćerali
Niđe
Šta ste išćerali Ništa.

(… )

Ćeraćemo se još Ćeranića poljem
Preko Ćeranića mosta
Niz Ćeranića glavice
Kroz Ćeranića goru
Uz Ćeranića vlake
Do Ćeranskoga vra
Ko je Ćeranić
I potomak Ćerkov
Što je dušu puštio ćerajući
A poslednje što je izustio
Bilo je ćeraćemo se još
Od njega je ostalo dvoje ćerančadi
Ćerana i Ćero
Od kojih su svi Ćeranići
Ćerkovići i Ćerojevići
Ćerovići i Ćerići
(I Ćerimagići u Ćeristanu)
Svi koji slave Svetu Ćeranu
Koja pada
Između Male i Velnke Ćeranije.

(…)

Ćeraćemo se još
Što rekao Kralj Nikola Šukunđeda ste mi gađali
Đeda ubili Stričeve pojeli Oca ranjavali
Mene iz Crne Gore išćeravali E nećete
Da ću Rovca prodati
E platićete
Da ću krunu kalansati
I na nju vrijeslo udariti
I o rame je nositi
E ćeraćemo se
Da ću Francuze dovoditi.

(… )

Ćeraćemo se još
Ako nećeš sa svakim
Nemoj vala ni s kim
Ako nećeš svakoga
Nemoj vala nikoga
Ako nećeš budzašto
Nemoj vala ni za što
Ako nećeš nikad
Nemoj vala ni sad.

(… )

Ćeraćemo se još
Jedan nije hteo nikoga da ćera
Pa su svi ćerali njega

I kome se ćeralo najmanje
Morao ga je ćerati najviše
A ko se nije pridružio da ga ćera
On ga je pitao
Što me ti nećeraš i prijavljivao
Držite ovoga on neće da me ćera.

(…)

Ćeraćemo se još
Ćerali smo se kad smo manje mogli
Kad nemasmo ništa
Sem želje da se ćeramo
A da se ne ćeramo sad
Kad nema ništa lakše
Nego se ćerati
Kad se mala đeca ćeraju
Kad možeš da se ćeraš
A da nikud ne mrdaš
Sediš i ćeraš
Ležiš i ćeraš
Ne dižeš ništa teže od olovke
Sučeš brke i ćeraš
Ćeraš ga poštom
Ili preko žica
Nađeš nekoga
Da se za tebe ćera
Namigneš nekome
Da nekoga ćera
A ti se izmakneš
I činiš nevešt
Čudiš se što se ćeraju
I kao ne hteći pitaš
Šta im to treba
Da se ozbiljni ljudi ćeraju
Čašćavaju i grebenaju
Sve jedan drugoga
Po brnjicama i po brcima
A to je još mila majka
Dok ne krenu iz levora
Streljivom i koljivom
Dugim i kratkim cevima
Svim kalibrima
I svim raspoloživim sredstvima.

1997. Dušan KOVAČEVIĆ

LARI TOMPSON, TRAGEDIJA JEDNE MLADOSTI

(Odlomak)

DRUGI ČIN

će biti odigran kao Prvi čin ako dođu Upravnica i Stefan. A ako ne dođu, videćemo šta će biti

Vrativši se u salu, „dobra publika“ je zauzela mesta gledajući zavesu koja je mirovala kao i pre „zaslužene pauze“. Tek posle dva-tri minuta zavesa se pomerila,a na proscenijum je stupio Beli, osmehujući se i donoseći dobre vesti, osvetljen plamenom nove sveće.

BELI: Idu! Idu! Krenuli su! Upravnica vam lično zahvaljuje na pauzi! Rekao sam joj da ste bili strpljivi, da se niko nije bunio, da ste popili kafu i da ih čekate! Verujte mi, odigrao sam uloga ni sam ne znam koliko, odigrao sam nekoliko hiljada predstava što u našoj zemlji, što u inostranstvu, ali, mogu vam reći – ne zato što ste vi u pitanju – da ovakvu publiku, da ljude kao što ste vi, nikad nisam sreo. Sve te priče o publici po svetskim metropolama, koja je uglađena, dostojanstvena i beskrajno tolerantna, nisu ni blizu onoga što ste vi noćas pokazali.

Pamtiću ovu noć za sva vremena. Kad budem otišao u penziju, kad budem jednog dana svraćao u pozorišni bife kao stari glumac, pričaću o ovoj noći i o vama mladim glumcima, kao o jednom od najuzbudljivijih događaja u mojoj pozorišnoj karijeri. Jeste, bilo je i nagrada, bilo je i priznanja, bilo je i aplauza na otvorenoj sceni – stajali su ljudi i aplaudirali po pola sata, po sat vremena – bilo je radosti i sreće i ljubavi, ali ovu ljubav koju ste vi noćas nama podarili, to stvarno ne pamtim! Ne, ne i ne! Ovo, ja, jednostavno, nisam doživeo. Nisam!

Može sutra neko da mi kaže da pričam svašta, da izmišljam, ali, vi ste mi svedoci koliko ste čekali! Ako zatreba, na vas ću se pozvati. Jer naš narod ima običaj da samo odmahne rukom, ovako, i da kaže: „Ma, ajde, šta pričaš!“ A onda ću im ja reći: „Šta pričam?! Šta ja pričam?! Mislite da izmišljam?! Mislite da lažem?! Pitajte publiku, gospodo, koja te noći nije gledala predstavu dva sata, i niko nije izašao, vratio kartu i uzeo pare.“

Budite sigurni da ću to svakome reći od reči do reči, u lice…

(Beli se osvrnuo, jer ga je neko negde iz zgrade dozivao: „Beli! Beli! Beli!“ Osmehnuvši se publici, kao da se izvinjava zbog nekog tamo nevaspitanog čoveka, odazvao se, ne pomerajući se.)

BELI: Šta je, Miko?! Šta je bilo?! Šta se dereš?!

MIKIN GLAS: Gde si?! Šta radiš?!

BELI: Pričam sa ovim našim divnim ljudima! Razgovaramo! Sad imamo malo vremena! Sad i ko zna kad! Je l došao Stefan?!

MIKIN GLAS: Nije!

BELI: Pa zašto me onda zoveš?! Rekao sam ti da me pozoveš kad dođu! Ne mogu ljudi ovde da sede i da gledaju u zaveszu! Valjda u ovoj kući ima i neki domaćin! Je l ti ostaviš goste, kad ti dođu na slavu – a svaka predstava je, Miko, naša slava – da sede i čekaju domaćina?! Je l ostavljaš goste, Miko?!

MIKIN GLAS: Ne! Ne ostavljam!

BELI: Pa nemoj onda da se dereš! Pozovi me kad dođu, ali bez dernjave! Ovo je pozorište, Miko! „Kuća tišine uznemirena emocijama“, kao što sam rekao u intervjuu za „Indipendent“!

MIKIN GLAS: Neki glumci neće više da čekaju! Hoće da idu!

BELI: Šta hoće?! Šta hoće „neki glumci“?!

MIKIN GLAS: Da idu! Kažu neće više da čekaju! Dosta im je bilo čekanja!

BELI: Bože Gospode… Da se prekrstim sto puta… Evo, ako me sad infarkt ne udari, neće nikad… Miko! Čuješ li me?!

MIKIN GLAS: Čujem!

BELI: Da li ste vi normalni?! Da li ste normalni, čoveče?! Da nisam osedeo u detinjstvu, u 7-8. godini, sad bih osedeo! LJudi sede ovde i čekaju sat i po vremena, niko se ne buni, a glumci hoće da idu! Glumci će da napuste pozorište, a publika će ostati da gleda u zavesu! Posada beži, a putnici ostaju! Brod tone, posada se spasava, a žene i deca ostaju na palubi, jer u čamcima za spasavanje nema mesta! Izvinite, dragi gledaoci, moram ovako da mu pričam, jer on ne bi razumeo neko bolje objašnjenje… Miko! Ko krene iz pozorišta, neka ponese sva dokumenta koja je doneo kad se zapošljavao! Neće mu više trebati! Jesi li me čuo?!

MIKIN GLAS: Jesam!

BELI: I nemoj više da me zoveš dok Stefan i Upravnica ne dođu! Nikad više!

Znaš kako si primljen u pozorište?!

MIKIN GLAS: Dobro! Izvini, Beli! (Beli je za trenuitak pogledao u pod, kao da mu nije dobro, a onda je uzdahnuo duboko, „pridržavajući srce“. Podigavši glavu, pogledao je publiku nemoćno se osmehujući.)

BELI: Eto, da niste bili prisutni, da vam je ovo nnjeko ispričao, ne bi verovali. Eto! Šta da vam kažem… Sve ste čuli… „Umetnost se rađa iz pepela“ – nijenego! Umetnost se rađa kad se oduprete mediokritetima, polusvetu i budalama. Vi ovde sedite, vi se ne bunite što predstava malo kasni, vi čekate i gledate spuštenu zavesu, a oni tamo, „glumci neki“, hoće da odu jer više nemaju živaca! Da mi je ovo neko ispričao, da se u nekom pozorištu ovo dogodilo, ne bih mu verovao. Jednostavno, ne bih mogao da verujem. Mada, šta smo sve preživeli i kakvih smo se strahota nagledali poslednjih godina, ni ovo nije neko čudo. Rodimo se različiti, različito se vaspitavamo, ili se ne vaspitavamo uopšte, odrastemo sa različitim moralnim i ljudskim ubeđenjima, a onda, jednog dana, moramo da radimo zajedno.

Kako? Ovako! Kao da vi nemate kuće, pa ste ovde došli da proživite ostatak života!

Kao da niste ostavili familije, prijatelje, bolesne roditelje, decu koja mogu svakog trenutka sve da zapale, da vam izgori sva imovina sticana dugogodišnjim mukotrpnim radom! Kao da se vama ovde čeka ko zna koliko; glumci neće više da čekaju u svojoj kući! Glumci hoće da odu, a vi ćete da ostanete! Pa, dobro! Ajde da vidimo i to čudo!

Videli smo svašta poslednjih godina, ajde da vidimo i to kako glumci prvi izlaze iz pozorišta, a onda, dva-tri sata kasnije, možda u prvo svitanje, i publika! Ili, još bolje: neka glumci odu iz pozorišta, a vi se, dragi gledaoci, popnite u garderobe, obucite kostime, našminkajte se i izađite na scenu da sami sebi igrate.

Ne bih se smeo zakleti da među vama nema boljih glumaca od ovih koji hoće da odu i da vas ostave. Šta sve čovek može u životu da doživi, to je čudo jedno! Pišu pisci knjige, pišu romane debele – izvinjavam se ako među vama ima i neki pisac, jer, kao što mi je jednom rekao jedan moj prijatelj, književnik: „Beli, knjige ne mogu da budu „debele“, debele mogu da budu krave, ovce i svinje; knjige mogu da budu velike ili male“ – znači, pišu, pišu pisci, izmišljaju svašta, dovijaju se i lupaju glavu da smisle nešto što već nije napisano, a život, ovaj naš život ih obilazi kao formula 1 stara volovska kola. Ako među vama ima i neki pisac, možda će mu ova noć i ovaj događaj, da glumci napuštaju pozorište pre publike, poslužiti da napiše priču, knjigu ili dramu. Možda će, čim se vrati kući, sesti i početi da piše, a onda ćemo mi jednog dana gledati sebe u nekom pozorištu, kako smo sedeli i čekali da predstava počne. Sve je moguće u ovom ludom svetu…

1998. Milovan VITEZOVIĆ

SRPSKA PSOVKA

Njom su nam jedino usta puna
Do samog srca smo ih otvorili
Kad opsujemo tek se računa
Da smo srpski progovorili

Ona je naš pozdrav na putu
Naš nastavak za liku i oputu
Od nje i bog se stresa
Skidamo mu gaće i sve sa nebesa

Naša je prva i naša zadnja
Između kojih nižemo nisku
Sve što radimo – jebena radnja
Za koju nekom ređamo po spisku

S njom sve nam je jasnije
Od nje nemamo reči časnije
U pameti nam ključa, na jeziku vri
Spremni smo sve da pošaljemo u tri

Ali ni ujednu da odemo
U nju nas niko ne sme taći
Gde se psovkom pobodemo
Samo nas mrtve mogu pomaći

Sa psovkom ćemo sve oposliti, sve preduzeti
Njom će sve narod pozlatiti
Mogu nam oteti sve, mogu nam sve oduzeti
Samo nam nju ne smeju uskratiti

Rešava pitanje ponosa, časti
Bez psovke sve nas je stid
Naše je veliko poštovanje vlasti
A kad nas zatvore: Jebem ti zid!

TAMNICE I TAMNIČARI

Nepoznati čovek odnekud u meni,
Srećete li i vi nepoznata lica?
Naša je koža najveća tamnica,
A svi za nešto utamničeni!

Tamnice se druže. Tamnice se glože.
I ovako stoje tamničarske stvari:
Svi smo tamnice i svi tamničari.
Iz ove se tamnice u drugu ne može!

A tek grudi, a tek rebra jaka:
I srce je iza rešetaka!

DIKTATOR OTKRIVA SITNE RADOSTI

Što jest – jest
Meni je netaktičan
I jedan narodni gest
Dovoljan
Da budem danima zlovoljan

Narod je najbolji
Mio i bogu
Kad neprekidno radi
Na mojoj dobroj volji
Kliče mojoj vladi
Čak je i simpatičan
Kada se uživljava u ulogu
U kavezu ptice
Kad policijski čas
Čeka kao spas
Kad se raduje na svako secanje
I poveže bitne
(U omču) činjenice

Ništa neobično
Kad radosti sitne
Imaju i oni koji vladaju
Najviše volim lično
Onih vrpci presecanje
Posle čega narodu gaće padaju

BEOGRAD

Volimo ovaj grad koji nas ničim nije iznenadio
U koji dođosmo uvereni da ćemo sve prepišati
Koji se uz nas privio dok nam je glave ohladio
Koji je svojom bukom uspeo našu stišati

Volimo ovaj grad u koji smo kao u nevolju upali
(Od koga ni hvala za sve što mu date)
Volimo ovaj grad čiju smo kaldrmu prstima čupali
Ovde smo navikli na one koji nas prate

Volimo ovaj grad kojim za sobom tragamo
U koji smo ušli kao u busiju, kao u zbeg
Na čijim se Terazijama bar dvaput vagamo
Stavljajući srce s onu stranu kao teg

Batrgamo se na njegovom planu poput paukove mreže
Njegovim svetlima i mi smo lažno blistali
Odavde nikud drugde nismo pristali
Jer na drugom mestu bilo bi nam teže

Ovde su naši indeksi, prijave boravka, diplome, tapije
Ovde su nam snovi rastrzani, ideali pogaženi
I ma koliko u njemu bili poraženi
Trijumfalne su nam sve njegove kapije

Prekipi li ti što te zbunjenog usklađuje lud
Izađi na njegovu ulicu kad više nemaš kud
Duboko u slast udahni njegov smog
I njegovu buku opsuj vlast i ostićeš se kao mali bog

O LISIČJIM REŽIMIMA

Ljudi
Lisičjih ćudi
Izlisiče prava:
Prvo su narod zvali da se budi,
Potom naredili da spava!

1999. Žarko ĐUROVIĆ

BALADA O PENDREKU

Kiša lije. Neka lije.
Pandur svoga sužnja bije.
Ovaj trgom širi dreku.
Moć je vlasti u pendreku!

Pendrek šara po plećima.
Pleća krhka. Šara mnogo.
Pendrek zveran, pogibeljan.
A ja sasvim iznemogo!

Pendrek puca – nema fola.
Telom širi mapu bola.
Nema priča izokola.
Prebiše me izokola.

Pendrek, pendrek. Vražje iće.
Lomi rame i rebriće.
Po glavurdi seje kvrge.
Prodisaću i na škrge!

Crnu priču pendrek zbori.
Crn mu zamah, crno lice.
Zaobada nesanice.

Uvek neku nečast sprema.
Pandur svoga sužnja lema.
Pendrek sužnju tantijema!

NAROD NEBESKI

Pol severni i južni
Pol muški i ženski
Oduvek patnjama služi
Ovaj narod nebeski

Neće ko drugi da živi
Hoće za slavu da gine
Nešto slično burleski
Takav je narod nebeski

I prođe život u muci
Prođe život u treski
Zbog slave izgubi glavu
Ovaj narod nebeski

VREME

Prosu se vreme ko proso
Drhte mu drhte kolena
Podseća na starca bosog
I na miris suvog polena

Vreme se u memoriji krije
Zatvori za sobom vrata
Po njemu sablasnom rijem
Pomeram mu teška klatna

Vreme kroz vene kruži
Palaca ko zmija ljuta
Duva ko vetar južni
Svikao da uvek luta

Prosu se vreme ko proso
Jedva ga doziva um
Eno ga zamako kosom
Trči niz gladni drum!

TRAŽENJE IZLAZA

Najteže je smisliti izlaz
Iz kože ili sličnog tesnaca
Stavljaju zlo na ranu živu
Ugone sumrak u očne duplje
Da ne možeš ni časka odahnuti.

Izvučem iz straha vlastiti krik
Da oteram crne goste
Teram ih uz jarka svetla
Da se bolje vidi njihov beg
Da se vidi zabran gde se kriju.

Najteže je smisliti izlaz
Iz kože koja ljuto pišti
Kao da su je zasekli noževi
U svakom zadremao jauk
Kad se iz dremeža trgne
Aušvic iscrta na bodežu!

Iscrta gole vratove i zebnju
Mešaju se sa zemljom trudnom
Pamćenje im je jedini temelj!

2000. Dragan KOPRIVICA

BEZ KVORUMA

Požurite sa ulazom. Izlaz samo što nije počeo!

Kad god dignemo jedro, neko baci sidro!

Godo! Ništa ti, čoče, ne žuri.

Sigurno ima nešto trulo u državi Danskoj čim se i kod nas toliko osjeća!

Optimisti tvrde da i sa giljotine ima izlaza. Samo, ne treba gubiti glavu!

Tako iskusan političar, a dupla neznalica. Taj ne zna šta nema!

Mogu se pohvaliti da sam policijska avangarda. Prate me!

Optimizam u našim redovima ništa je prema pesimizmu između redova.

Oni nabaviše taj konac, koji krasi. Sad samo čekaju da i djelo odradi svoj dio posla.

Crnogorski kaubojski film bi se zvao „Za šleper dolara“!

Vođa je, s neskrivenim optimizmom, skrivao pesimizam!

Za šverc cigareta Jadran pruža more mogućnosti…

Izvještaj doušnika sa demonstracija: „Šefe, toliku masu moje uši dosad nijesu vidjele!“

Nije bilo loše ni to svečano otvaranje fabrike. Ali što je bilo tek svečano zatvaranje!..

Tako nam i treba, neka su nas prešli: jasno su nam rekli da nam nude prelazno rješenje!

Vođin lik svijetli u pomrčini, koju je stvorio njegov svijetli lik!

Znalo se da će postati političar: čim se rodio, sam je presekao pupčanu vrpcu!

On je bio jedan od današnjih slugu Jerneja, koji su, pri tom, uživali sva svoja prava.

Na večeri za dvoje on je jeo za troje, a ona pričala za četvoro!

Mnogi sinovi otadžbine nadrljali su od kćerki mjesne zajednice!

Brak je sklopljen dvotrećinskom većinom glasova. Mladoženja i mlada su rekli „da“,

a ljubavnik se uzdržao od glasanja.

On se odlikuje – medaljama!

Prvo smo se voljeli slijepo. Sad se mrzimo očigledno!

„Gladna sam kao vuk!“ – reče ovca.

Neko je kazao da je neko kazao, kako je neko kazao da je sve što je kazano – neko već kazao!

2001. Momo KAPOR

HUMORISTA NA GOSTOVANJU

Starog humoristu pozivaju na književno gostovanje u daleku palanku N. Nije više u godinama kada se odlazi na književne večeri, ali mladi melodični ljubazni  ženski glas preko telefona uverava ga da su njegove knjige apsolutno najčitanije u njihovoj biblioteci, i da se na njih čeka na red za čitanje i po mesec dana. To je, naravno, veoma laskavo za starog humoristu, koji je već odavno digao ruke i od humora  i od sebe i svoje književne karijere.

-Prevoz vam je obezbeđen… – kaže bibliotekarka, upravnica doma kulture ili  nečeg sličnog.

-Pa, naravno – odgovara humorista – niste valjda mislili da ću da pešačim do  vas!

-Posle književne večeri biće priređena svečana večera – nastavlja uzbudljivi  senzualni glas koji očigledno pripada nekoj pravoj lepotici.

– Organizuje je lično  predsednik opštine N. koji tvrdi da je odrastao na vašim knjigama.  Bunovni stari humorista pije jednu žutu tabletu protiv visokog pritiska,  drugu, mrku, protiv žute tablete, jednu roze protiv šećera i jednu svetlo plavu,  otrovnog izgleda, protiv gorušice. Ne zna se odakle potiče gorušica; da li od kiseline, od onih drugih tableta, ili od života uopšte.

Određenog jutra pred njegovu skromnu kuću stiže zlokobno crni automobil, sa vozačem u sivom, uvoštenog, nepomičnog lica. Voziće se do N-a punih pet sati, a  stari humorista odmah vidi da su pepeljare besprekorno čiste, bez trunke traga da je iko ikada pušio u ovim kolima. Uz to, obešen o retrovizor, visi zelen bor od kartona, čiji miris podseća više na zubarsku ambulantu, nego na šumu. Malo ga je strah vozača, koji, očigledno vozi predsednika opštine N. ali, ipak, posle izvesnog vremena, pita ga da li može da zapali, što ovaj odobri sa zgađenim izrazom lica.

Srbija mu se učini lepša nego ikada. Zar je sve to listalo, cvetalo, zelenilo se,  rađalo, dok je on sve te godine buljio u pisaću mašinu, ili u dno čaše?

Vozeći se, stari humorista razmišlja o književnim gostovanjima. Dolazi do  pravila da na njih odlaze najčešće ili pijani pesnici, da se napiju, ili ozbiljni  pisci, da pobegnu od svojih žena-veštica.

Kad je bio mlad i u snazi, nije bilo te zabiti čiji poziv za književno veče ne bi  prihvatao, samo da zbriše od kuće. I uvek bi se tu našla, da ga uteši, neka ljupka  bibliotekarka, ili dobrodržeća usamljena profesorka književnosti u gimnaziji,  da ne pominje pevačice po kafanama i mesne apotekarke…

Ali, već dugo, lekar mu je zabranio alkohol; dozvolio mu je samo po čašu crnog vina dnevno. Pitao ga je da li može da uštedi po čašu dnevno deset dana, pa da se  onda napije kao čovek, ali ovaj je to odbio kao neukusnu šalu. Uz to, zabranjeno mu  je da jede ono što najviše voli: masno, pečeno i ljuto, a što se tiče lepotica, one ga već odavno oslovljavaju sa čiko. Zabranjeno mu je i pušenje. Ukratko, zabranjeno mu je sve što voli, a i oni koje jhe izvrgavao ruglu i činio smešnim, stičući slavu disidenta, već su odavno sišli sa vlasti i, kao i on, piju svakog jutra po šaku raznobojnih tableta. Ovi, pak, novi, niti čitaju, niti bilo koga zabranjuju – kakav mi je to život?

U varošici N. on navlači svoj dobro poznati kezeći izraz čoveka od koga svi očekuju da bude duhovit, da ih zabavi svojim dosetkama. Gadi se samog sebe. Oseća se kao izlizana gramofonska ploča – uostalom, i ploče su već odavno nestale – danas vladaju kompakt diskovi i kasete.

Ispostavlja se da je vlasnica ovog uzbudljivog erotskog i mladalačkog glasa gojazna, vremešna dama, njegova ispisnica, i da joj iz mladeža na obrazu rastu dve  dlačice. I ona kaže da je odrasla na njegovim knjigama, i da zna sve o njemu.

-Vi sigurno znate kada sam se rodio, ali vam nisu rekli kada sam umro? Nisu to saopštili ni meni… – kaže jednu od svojih duhovitosti, koju je ponovio najmanje osamdeset puta.  Dvorana je sumorna, klupe su drvene, a po zidovima okačeni portreti mrtvih  pesnika i plakate koje pozivaju na dobrovoljno davanje krvi.

Upravnica biblioteke, zamuckujući, čita svoj referat o starom humoristi i njegovom delu, kao da je već odavno umro. Neka devojčica, koju predstavljaju kao buduću  nadu našeg glumišta, čita jednu njegovu humoresku u kojoj on ne nalazi ništa  smešno. Uvela je kao zelena salata od pre dva dana.

Posle toga, deca, kojima je nastavnica prethodno podelila pitanja za slavnog gosta na hartijicama, pitaju ga kako je počeo da se bavi pisanjem, koje svoje delo najviše voli (poslednje, naravno, koje još nije napisao), da li je bio dobar đak i na čemu sada trenutno radi.

Njegovi odgovori imaju ukus žvakaće gume, koju je odavno napustila svežina mentola, ali poslednjim ostacima snage on izigrava ležernog šoumena pod svetlom tri škiljeće sijalice od šezdeset sveća, bez abažura, umesto snopova televizijskih reflektora.

Poneo je sa sobom dvadeset svojih knjiga – te večeri, prodane su dve, ostale je velikodušno poklonio biblioteci, da ih ne tegli natrag. Neko mu je tutnuo u ruke plavi koverat koji je ležerno strpao u džep, da bi kasnije izbrojao novac u toaletu  što je bazdio na amonijak i neko raskužno sredstvo: petsto dinara!

Poklonili su mu i ulje mesnog slikara-amatera, na kome se videla tvrđava na vrhu brda, nalik na ostatke krnjavog zuba, a ispod, izvor reke po kojoj je grad N. dobio ime, magarac koji pase i obrisi fabrike za izradu kotrljajućih ležajeva u daljini, a takođe, i monografiju mesta, tešku oko četiri kilograma, iz koje je bila iscepana prva stranica sa fotografijom bivšeg predsednika. Ispostavilo se, takođe, da njegova domaćica, punačka gospođa sa mladežom, koja je na svečanoj večeri pojela pljeskavicu, petnaest ćevapčića i dva ražnjića, piše haiku poeziju, a da je žena predsednika opštine autor ogromne tapiserije u separeu mesnog hotela, po kojoj su, ne zna se zbog čega, plovile ribe nalik na ajkule, stilizovane na kubistički način. Pri tom, svi su govorili da se ovde najbolje jede u Srbiji, kao da Beograd gladuje, a vešalica, koju je žvakao s mukom, imala je ukus starog opanka. Usred leta, služili su sparušene krastavce iz zimnice, a masline su, očigledno, bile preostale sa nekog ranijeg banketa. Čemu putovati pet sati daleko, da bi se jelo gore nego u Beogradu?

Stari humorista, koji je celog života voleo da sedi u zadimljenim krčmama, strpan je u separe, zatvoren vratima koja su ga navodila na pomisao da je zarobljen u harmonici. Harmonika je, inače, bila izvrsna, a harmonikaš ga je pogađao tačno u skrivenu žicu. Zatakao mu je prvu stotinarku, posle dve rakije i pesme „Da znaeš mome, da znaeš…“ i drugu, za Mileta koji je išao lajkovačkom prugom. Tu se, naravno, našao i obavezno neshvaćeni lokalni pesnik, od čijeg je skandala zazirao čak i

predsednik opštine. Upao je nepozvan u separe i pojeo vinsku čašu, a zatim, zagrlivši starog humoristu, pričao nadugo i naširoko o njihovom bratstvu i druženju u Beogradu, šezdesetih, kada su pili sa legendarnim Liberom Markonijem u „Prešernovoj kleti“, čega se uvaženi gost nije nikako mogao da seti; sa koliko je samo njih pio u životu! Onda je lokalni pesnik zaurlikao svoju čuvenu poemu „Provincijo i Bogu si teška“, i detaljno ispričao humristi kako su mu sve podmetali nogu, i šta su mu sve radili, samo da ga ne prime u Akademiju nauka. „Jebe me visina!“ – ispovedao se. „Da sam samo pola metra viši, sigurno bi me primili!“

Na svečanoj večeri bilo je mnogo više prisutnih, nego na književnoj. Svako od pozvanih, poveo je, naravno, sem žene, i svastiku, a nekoliko njih i sekretarice, očigledno ljubavnice, koje su sa mržnjom gledale zvanične supruge. Naredne tri stotinarke odoše na pesmu koja ga je pogodila pravo u srce, i koju je smatrao svojom biografijom: „Skitnicom me napravila, rasturila dom, a ja naivan…“

Seti se poslednje rečenice iz „Martina Idna“ DŽeka Londona: „Kada je to shvatio, prestao je da zna.“

Ledenog i nepromenjenog izraza na sveže izbrijanom licu, kao da nije ni vozio, vozač u sivom probudio ga je pred vratima njegove kuće u Beogradu, i istovario na ulazu, zajedno sa slikom tvrđave, magarca i fabrike, i monografijom mesta N. na kojoj je pisalo:

„Bogatiji smo za jedno veliko hvala!“

2002. Dragan LAKIĆEVIĆ

TROVAČ

Imam jedan tefter. Davno sam ga popunio do kraja i više u njega da stane ne  može. Drugi da kupujem i da započinjem ne mogu. Takav notesić sad je muka dobavit,  a možda bi ispalo i da se falim.

U njega sam zapisiva žene s kojijama sam ima posla. Ne posla, no rabotu! Samo toliko da koju ne zaboravim kad se toga nakupi, da se o koju ne ogriješim. Da ne ispane: ona me voljela, a ja nju zaboravio.

Svaku za ime nijesam pita, no, kad joj pravo ime ne znam, zapišem je približno. Krstim je: Crna, ili Slovenka, ili Malena, ili Zmiče. Po nečemu se svakoj ženi može dat ime: Omladinka, Livada, Podstanarka, Frizerka…

Najviše, međutim, ima sam Rada. Sto i osamaest; đevojaka i žena i udovica koje  su se zvale Rada… Nekome Mira, nekome Tanja, mene dopade Rada. Svaka treća – Rada… Čim vidim Radu, čujem da se zove Rada, znam da je moja. Niti ja mogu pobjeć od nje, niti ona od mene.To je nafaka. Gotovo! Nema tu upoznavanja, udvaranja… Odma je vodim, ne gledam je je li starija ili mlađa, grdna ili lijepa… Ni ona mene ne pita – okle sam, jesam li oženjen, koliko mi je godina?

Sve su žene lijepe. Ako ona nije u lice lijepa, ima đe bit lijepa, a to valja otkrit! I onako se sa ženama više žmuri, no što se gleda. Što da je gledaš, kad je mrak. Ili, noge. Svi vole lijepe noge. Noge svakako idu preko ramena. Je li tako!

Ima sam, svojevremeno, jednu gazdaricu. Kod nje sam stanova kad sam radio u Omladinu. To je bilo ono vrijeme: bratstvo-jedinstvo, saradnja, susreti Titovija gradova – Veles, Užice, Korenica, Titograd. Putuje se, ide se na drugarske večeri. Svake večeri druga đevojka.

Zasebna soba, upotreba kupatila. Gazdarica, isto, Rada. Lijepa, razvedena,

držeća. Sve sa mnom na Vi. Munja živa… Jednog jutra, uskoči mi u krevet, ka u more…

Ko zna dokle bi to trajalo, bih li se ispod nje izkobelja, da mi jednog dana, kad ja bijah otiša na konferenciju, dok je pospremala po sobi, ne pronađe onu bilježnicu, onaj tefter sa ženskijama imenima: datumi, rođendani, neke njihove osobine (plače, smije se,onesviješćuje se, grebe noktima)… Kad sam se vratio, uveče, fino me dočekala:

-Napolje! – veli. – Napolje, prostitutko muška, trovaču pokvareni, lažove izopačeni!

Ne mogu da se sjetim najgorija riječi i psovki kojima me čašćavala, ka baljegama.  I gađala me onijem notesom…

To je, vi to znate, da vi ne pričam, nezahvalno zanimanje. Posa težak i opasan. Stalna neizvjesnos. Ima žena koje se zaljube, pa kad čuju da si ti još neđe, dok je nijesi ni poznava… – oće te ubit! Da te raskube… Ili sebe oće otrovat! Uh!

Ima žena što s tobom leže, a uveče kažu mužu. Plačući i prenemažući se. Nije to očekivala od sebe… Muž, tada, šta će, siroma, ščepa levor, pa ne zna koga će prije ubit: sebe, ili nju, ili mene.

Ili, otac! Kad sazna da mu se šćerka zabavlja s Trovačem! Najveći trovač Titograda!

Jednom sam taslačio neku Anku… Zgodna, građena, ali me nervira što ne zna da kaže „s“.(Imam je upisanu: Dorada). A njena sestra, Stanka, počela da mi se primiče, očimaprevrće, nudi se otvoreno. Sve se uvija oko mene. Nasrće, očito… Ja ženu nikadnijesam odbio… Onoliki spisak… I samo što sam joj da mali znak, ona to prijaviAnki, jer ju je ova moja bila podgovorila da me iskuša… Iz te sam zasjede jedvaživu glavu izvuka.

Stojim, tako, preko ljeta, kod pumpe. Gledam magistralu. Imam svoj suncobran. Prolaze turiskinje. Ja ih barim – za Budvu. Uzmem adresu, ime hotela, broj kola. Odem na more. Ostanem tamo dok se umorim. Vratim se vas oguljen. Ožule me one manite strankinje… Strankinje vole nepoznate muškarce, koje nikad više neće sresti. Kad ti ne zna ime i brata, žena je slobodnija – riče! Ja, međutim, svaku upišem.

Najbolje sam se proveo u Beograd, kod jedne Sanje. Beograđanka rođena, doktori ca, ima stan u glavnu ulicu, kod apoteke. Pa kad me uvede u sobu, spušti zavjese, pa veli:

-Sad odavle nema izlaska! Dvanaes dana i dvanaes noći! Sve po mraku. Sad da je sretnem, ne bi je pozna. Samo ponavlja:

-Umreću, umreću! Nema kraja, nema kraja!

Frižider veliki, ka u restoran. Najede me i napije, pa na mene!

Od nje sam se iskra i uteka dok se tuširala. Osta mi je mantil tamo, samo samonaj tefter izvuka. I sad me strah da me neđe ne stigne.

Juče sam vidio jednu Radu. Bila je sa mnom kad je imala devetnaes godina. Igrala folklor. A sad se pravi da me ne poznaje. Sjedi s nekim bokserima…

Ponekad me poneko nazove telefonom. Vikne:

-Ua, trovač!

Nije mi milo, ali to je cijena minulog rada.

Smirio sam se. Više ne mogu. I to dosadi. Ponekad, po pozivu – ali isključivo u inostranstvo! Odem, obavim, vratim se… Ne pričam đe sam bio, šta sam radio…

Nikad dinar za to uzeo nijesam, ni da Bog…

Tefter sam zaključio. Neću nikad reći koliko ih je bilo suma sumarum. Jer to je, s jedne strane, malo; s druge, mnogo. Kako god uzmeš, žališ. Prođem ulicom, a neka đeca za mnom viču:

-Trovač! Trovač!

Ja se nasmijem:

-Uh, majku ti poznajem.

Dobijam dosta pisama, ali na njih ne odgovaram.

2003. Petar PAJIĆ

KARNEVALSKA REVOLUCIJA

Kad je na ulici akademik
počeo da lupa u šerpu,
a profesor
da duva u pištaljku,
kad je sudija za prekršaje
stavio kantu na glavu,
kad su svi zatrubili, zalupali, zazvonili,
tek tada je Zapad rekao:
Srbi su ozbiljan narod.

Kad su svi zađipali na trgu,
udovica i student, baba i neženja,
pijanac i dama,
kad je raspuštenica podigla transparent
„Ja sam slobodna žena“,
kad je samac video šansu,
kad su svi počeli da skaču i podvriskuju,
tek tada je Zapad rekao:
Srbi su dostojanstven narod!

Kad su građani krenuli u protestnu šetnju,
kad su odlučili da šetaju celu noć,
da uopšte ne idu kućama,
kad su rešili da stanuju na ulici,
tek tada je Zapad rekao:
Srbi su normalan narod.

Kad je počela da pada kiša,
kad je počelo da se smrzava,
kad su se dogovorili da iz inata kisnu,
da se iz inata posmrzavaju,
tek tada je Zapad rekao:
Srbi su pametan narod!

Kad su svi izašli na ulicu,
bebe iz obdaništa,
a unutra ostala samo ministarka
za brigu o porodici,
đaci iz škola, studenti sa fakulteta,
a unutra ostao samo ministar prosvete,
radnici iz fabrika,
a unutra ostao samo ministar privrede,
bolesnici iz bolnica,
a unutra ostao samo ministar zdravlja,
poslanici iz Skupštine,
a unutra za govornicom ostao samo
predsednik Skupštine,
kad su svi, svi, svi, izašli iz kuća,
a u kući ostao samo vođa,
kad su svi krenuli
i počeli da se vrte u krug,
tek tada je Zapad rekao:
Srbi su, konačno, pronašli svoj put.

SRBIJA

Ja sam bio u Srbiji
Srbija je na robiji.

Leže Srbi u kafani
što pijani, što zaklani.
Leže Srbi ukraj druma
iz glava im nikla šuma.
A iz svake srpske glave
teku mutne tri Morave.

Srpskog vođu Karađorđa
ubio je drugi vođa.
Mesto gde je bilo klanje
Srbi zovu Radovanje.
Ubijenom i ubici
dignuti su spomenici.

Sad se svaki Srbin bije
sa dve svoje istorije.

Srbin samo iz inata
sekirčetom mlatne brata.
Dok na groblje brat se seli
Srbin sav se sneveseli:
Prazno mu u rodnoj kući
ne može se ni s kim tući.
Žao mu je brata, svega,
a dosada izjede ga.
Mučni Srbin doseti se,
uzme štranjku – obesi se.

Sve su srpske oranice
same kao udovice.
Nit se ore, nit se žanje,
Srbije je stalno manje.

Leti jato crnih ptica
preko srpskih oranica.
I grobovi nebom lete
Pošli Srbi da se svete.

2004. Šćepan VUKOVIĆ

GORDA GORA

(Odlomci)

OBRAZ

-Sertifikat za čast i poštenje. Dobro je, sa obrazom je! Osobina nad osobinama, dika i ponos – obrazitost. Najvažniji dio ljudskog tijela; sve za obraz, obraz ni za šta. Vjerodostojnost, štaka kojom se podupire riječ: obraza mi. Težak atak udario mu na obraz. Najgora zaštita – taj je davno pendžetirao obraz. … Sve se danas pozdravilo sa obrazom, bez Šogova šćer. Vala ga star-Đevojka i pridala, nema se kud više: tapneš je po stražnjici, a ona sikne i frkne – ne po obrazu, ne!..

MINISTAR

-Član vlade, zadužen za onaj resor za koji je ponajmanje stručan. Pogrešan čovjek na krivom mjestu; ginekolog kao ministar građevinarstva, veterinar na čelu finansija,inženjer hortikulture u ministarstvu kulture. Ministar bez portfelja, ali sa foteljom. Vrhunski znalac dođimiodimi poslova: umjetnik dočeka i ispraćaja, čarobnjak osmjeha, nosilac zabrinutog, namrštenog čela, majstor protokola. Privilegovano zvanje, funkcionalna pamet, poza i fraza. Etikecija, jednom mi nistar, uvijek bivši ministar.

AGENDA

Dnevnik, bilježnik, spisak stvari koje treba obaviti (Vujaklija). Tuđica koja se, zahvaljujući političkim mikrofonima i televizijskim kamerama, odomaćila u toj mjeri da je, bez agendiranja, nezamislivo poentiranje u iole ozbiljnijem razgovoru. Zbog čega bi ova dva prodavca, sa podgoričke Velike pijace, zaostajala za nekakvim pomoćnikom nezamjenljivog zamjenika nesmjenjivog ministra:

„Kako si nam jutros, Legendo?“

„Moglo bi i bolje… A šta je sa tobom, Agendo?“

GRANICA

Državni kamen. Plot koji dijeli dva imanja. Međa i biljeg. Jedinica za mjerenje tolerancije i trpnje, žica raspeta radi toga da se ne bi natezali živci. Krvava, vjekovna odbrana; oko za oko, a zuba baš i nemamo za razmjenu. Deseterac, podsticaj za oštrenje sablje i čišćenje puške. Crta koja spaja i razdvaja, pošalica iz putničkog voza.

„Kako ti znaš gdje je granica između Srbije i Crne Gore?“ – pitali nekog Valjevca te prodaje sir i kajmak na podgoričkoj pijaci.

„Lako, ovako: dok mi, zbog kaca u hodniku voza, putnici psuju majku, e, dotle je Srbija… Čim počnu da pominju oca, ušli smo u Crnu Goru…“

KAVALJER

Čovjek otvorenog srca i džepova koji pripadaju njegovom društvu. Rzlija.

Lafčina u svakom pogledu, na bilo kom mjestu.

U autobusu: „Komdukter, nu ni da još po dvije karte. Prve je platio Mitar, red je da se i ja za novčanik dohvatim.“

U apoteci: „Ja bih, đevojko, andola, midola, brufena, propranolola, a i ti popi nešto!“

POPIS

Statistika na izletu. Brojke, tabele, politika; stanovništvo, nacija, vjera, jezik… Život žive stoka i živina – da li je rikanje brojnije od blejanja? Napreduje li nam groktanje? Kakva je situacija sa meketanjem, kokodakanjem, gakanjem i kukurijekanjem?

… Osnovna škola u Rožajama, učionica osmog razreda. Profesor propitkuje đake na bošnjačkom, a oni, tečno, odgovaraju na bosanskom, crnogorskom i hrvatskom. Čas je srpskog jezika.

POSLUŠNIK

Podanik, ližisahan i cjelivač ruke. Unizno trčkaralo svakog doba, beskičmenjak. Takojević. Pljeskalo i glavoklimalo. Neistraženi fenomen Crne Gore, junak i jurišnik sa bojnog polja, a vjerni sluga vlasti. Ulizica i dodvorica, lojalnost veća od one koja se traži.

Skutonoša, hvatač tuđih rukava, obožavalac. Dio političke parade, član, „mitingaš“, učesnik promocija, potpisnik peticija. Igračka, plastelin, električni čovjek-zec: razumijem, shvatam, obaviću, učiniću… Kad nadvlada i zavlada novi „gospodar“ – potrčaću, pretrčaću.

DONACIJA

Osavremenjena prošnja. Iskanje para po svijetu na gord i dostojanstven način, uspravna pogurenost, ohola molećivost. Nestrpljivo iščekivanje, pregovaranje i prigovaranje: no, no, malo nam je to!

Udarna novinska i tv vijest. Ministarska hvala: „U posljednje vrijeme uspješno smo odradili tri donacije!“

Tradicionalna vještina kumljenja, moljenja i preklinjanja – majko Rusijo, pomozi Austrijo, pogledaj nas Italijo, zašto se premišljaš Ameriko… Planeta bez granica, ko će kome ako ne svoj svome: zdravstvo, školstvo, pčelarstvo, voćarstvo, sve će to bijeli svijet platiti i pozlatiti.

TJELOHRANITELJ

Silan momak u službi štićenja i zastrašivanja. Tijelo kao oruđe za rad: zategnut mišić, biceps, triceps, teretana, tegovi…

Ljevor! Šaržer, i kotigazna koliko metaka.

Uspravno držanje i gordi pogled. Odgonetajmo: otvaram vrata onome kome je svuda ulaz slobodan.

… Ja sam se ugledao na Marka Miljanova; on se opismenio u pedesetim, a ja, u tim godinama, počinjem da filozofiram. Objedinjujem čojstvo i junaštvo, onako kako ih je definisao slavni vojvoda. Pa, nešto mislim, ako je junaštvo kad braniš sebe od drugoga, a čojstvo kad braniš drugoga od sebe, onda su čojstvo i junaštvo… Moj slučaj! Lični primjer – četiri godine sam ono ništavilo od ministra, gorega od sebe, štitio od drugih!

2005. List „OŠIŠANI JEŽ“,

povodom 70 godina izlaženja

SMEH I JEŽ

„Smeh je zaključak svega i naša poslednja reč. To je najozbiljnije što je dao naš čovek“ – tako se, jedanput, o smehu izrazio jedan od naših najvećih tvoraca smeha u 20. veku, pesnik Matija Bećković. Po Čajkanoviću – stoji u „Srpskom mitološkom rečniku“ – magijski smeh „roditelja je najbolji utuk na smrt i demone da ne bi napali živu decu“. Šaljivi list „Jež“ izlazio je deceniju i po pre „Ošišanog“, kojem obeležavamo sedamdeset godina. Ošišan ili ne, jež je zaštitni znak našeg humora i satire. Setimo se poeme Branka Ćopića „Ježeva kuća“. Nije to samo virtuozna pesničko-muzička slikovnica za decu.

U „Ošišanom ježu“ pre Drugog svetskog rata, pisali su Nušić, Vinaver, Brana Cvetković i mnogi drugi, a u „Ježu“ posleratnom: Ćopić, Pekić, Dušan Radović, Alek Marjano, Vasa Popović, Vib, Minimaks i mnogi drugi.

Nije manje impozantan spisak karikaturista: Vušković, Pjer, Hodžić, Lučev, Glišićeva, DŽumhur, Dobrić, Krnjetin, Kušanić, Rudić i mnogi drugi.

Živih klasika uvek ima više nego besmrtnika. Neki su i ovde među nama.

„Jež“ je velika galerija slika i crteža, antologija književnih tekstova, a sve je to satirično-humoristički pogled na svet – vrsta filozofije. Igre i umetnosti. Uz to, društvena hronika gotovo celog stoleća, uključujući i ratove. I u vreme ratova potrebno je ime i zanimanje i duh „Ježa“.

„Jež“ je vrsta borbe, odbrana slobode. Jezik i način mišljenja.

„Jež“ je organ srpskog duha. Kakav nam je duh – takav je „Jež“. On postoji već 70 godina, da bismo se smejali i rugali – najpre sebi, potom celom svetu.

Kao što se u logotipu „Ošišanog ježa“ onaj ježić gleda u ogledalu, tako se mi već sedam decenija gledamo u „Ježu“. Vidimo se kao karikature – istinito.

U „Ježu“ je na visok književni glas izašao pljevaljski profesor Vuko Bezarević. Da nije bilo „Ježa“, ne bi bilo ovih susreta posvećenih uspomeni na Bezarevića. Ne bi bilo toliko srpske i jugoslovenske satire i humora, niti nagrade „Tipar“…

Zna to pljevaljski dobri i ošišani duh. Zato uzvraća „Ježu“ – najlepšim uzdarjem, a to uzdarje zaslužili su svi „Ježevci“ – od onih pre Drugog svetskog rata, koji se mahom nisu potpisivali, pa do savremenih autora i ovih koji danas čuvaju i uređuju naš veliki, lepi, hrabri, jedini satirični list – „Ošišani jež“.

Možda bi u zaglavlju „Ježa“, ili na diplomi „Tipar“ – trebalo da stoji ona Matijina misao s početka, koja se odnosi i na našu ukupnu sudbinu: „Smeh je zaključak svega i naša poslednja reč. To je naozbiljnije što je dao naš čovek“.

Dragan Lakićević, obrazlažući odluku žirija

2006. Ilija MARKOVIĆ

ZAVEDI PA VLADAJ

Aforizam je kap istine u kojoj se prelama more gluposti.

Bez drskosti nema satire. Bez vlasti nema drskosti.

Kakva nesebičnost! Više voli vlast nego sebe.

Ponavljanje je majka mudrosti. Satiričari pišu o drugoj vlasti koja pravi iste gluposti.

Kad bi satiričari registrovali sve gluposti, ne bi bili satiričari, već statističari.

Satiričari se hvataju u kolo sa budalama – da bi imali informacije iz prve ruke.

Dok se ne montira materijal, gledaćete zvaničnu verziju događaja.

Mnogima je lakše da veruju u ono što čuju, nego u ono što vide.

Dok je našla što je tražila, izgubila je što je imala.

Pamet u glavu. Glavu među noge.

Da je Sizif tucao kamen, lakše bi ga gurao.

Zid je najtvrđi u visini glave.

Narodu koji udara glavom u zid svaka je ulica slepa.

Grb je državni simbol. Grba – nacionalni.

Srbija uzvraća udarac. Busa se u prsa!

Stranke su postigle konsenzus. Ne slažu se ni u čemu.

Njegov zaokret bio bi i veći da je krug imao više stepeni.

Da ga je Otac Nacije pravio po sećanju, na nešto bi i ličio.

Ako ste nekoga napravili magarcem, vi ste mu otac.

Rodilo se. Valja ga ljuljati dok ne ispadne iz bešike.

Kad je rekao da je lagao, govorio je istinu.

U demokratskom društvu svako ima pavo da bude budala, ali o svom trošku.

Da alarmni uređaji nisu pokvareni, davno bi nam odzvonilo.

Kako verovati narodu koji jedanput glasa za jedne, drugi put – za iste?!

Mi nudimo najviše. Ukrašćemo najmanje.

Kad je osmatrač viknuo „Zemlja na vidiku“, mislio je na dno.

Srbi su nezavisni. Od njih ništa ne zavisi.

Napor nije bio uzaludan. Sada bar znamo šta ne možemo.

2007. Vladislav VLAHOVIĆ

NOĆNE MORE

Opet me citiraju. Zovu upomoć!

Da znaju šta čine lako bi im oprostili to što ne znaju šta rade!

Zaokružili smo sve institucje. Sad je to začarani krug!

Država, to sam ja – rsprodao!

Dok su me opamećivali, raspametili su me!

Mora da smo ponovo pobijedili, čim smo ovako ublijedili!

Pokazali su spremnost da razmotre i našu želju, pod uslovom da nam je poslednja!

Pobjeda je neizvesna, jer su i na protivničkoj strani naši!

Kako da se opredijelimo za najboljeg, kad su svi isti!?

Da bih ostvario svoje snove, ne smijem da zaspim!

Njega je nemoguće smijeniti, jer ni on ne zna šta radi!

U Evropi su nas dočekali sa hljebom i solju, koje smo sa sobom ponijeli!

Tek kad smo uzeli stvar u svoje ruke, do kraja smo se osramotili!

Stojički smo podnijeli prelazni period, ali smo se prešli tek na tranziciji!

Nas je nemoguće kupiti, jer ljudi ovdje cijene novac!

Poraze prikazujemo kao pobjede, samo zbog vjernih navijača!

Imidž je individualna stvar. Zato su se namnožili i kusi i repati!

To što su nam radili zbunjuje čak i ultrazvuk!

I razgovori su propali… Time je propast kompletirana!

Ovdje se odavno ništa ne dešava, a i kad se desi – ni na šta ne liči!

Ma kakva tajna večera! Ovi su izdali u podne!

Smijte se! Ovi nam određuju dijagnozu!

Žene je nemoguće shvatiti. Dok su obučene, ne znaju šta prije da pokažu; a kad se skinu, ne znaju šta prije da sakriju!

Još uvijek ima hrabrih ljudi. Recimo, moja dva žiranta!

Hvala im što su mi omogućili da preživim ovdje, gdje sam mogao da živim…

2008. Ilija LAKUŠIĆ

MRAV

Ma ne, budi siguran, nijesam ja ubio tu ženu. Olgu… Ne, ali moja kazna od petnaest godina zatvora i nije tako strašna ako se zna da me nijesu osudili za druga tri ubistva. Varaš se ako misliš da sam imao neku vezu, otkud meni veza. Nijesu znali, nije bilo ni logično da se sumnja na mene, otkud. Čuj, nije logično! Hahaha. Oni stalno traže neku logiku, a ja sam potpuno izvan toga.

No meni nije loše, bio sam srećan kad sam se otkačio one slobode. Oni je tako zovu. Misle ako im zuje muve, prolaze kamioni, tutnje vozovi, da se nešto dešava. Dešava moj kurac! Avion šmugne za sekundu, a kad meni ovdje naiđe mrav, no to se rijetko dešava… šta misliš? On obično izađe iz one rupe pored kante. Vidiš rupu? Ja ga i ne čekam toliko da vidim kad će izaći, briga mene. Ali ako ne pogledam za sat, pogledaću za dva. Ko te pita hoću li ga vidjeti na zidu ili na plafonu, pomišljaš – to je svejedno. Ti tako misliš na prvi pogled da je isto. Možda je tebi isto, ali nije njemu. Da ne razmišljam ni ja ne bih obratio pažnju: mrav došo, mrav pošo. Ali kad je čovjek ovako godinama sam, ako vidi trun – to je stvarno događaj: otkud on tu, je li ga vjetar donio ili je pao sa plafona, možda sam ga donio na cipelama, ovo je guma pa hoće da se zalijepi. Ali počeh ti pričati za mrava. On rijetko kad ide pravo gore. Najprije tumara desno-lijevo kao da ne zna gdje će. Ma i da mu propadne cilj nije koja nesreća. Što ga ja više gledam, on više vrda, hoće da zametne trag. Ali i ja imam vremena pa kažem sebi: e vala nećeš, znam i ja nešto. Dosadi i njemu da čeka, neću se ja brzo okrenuti. Znam biti tvrdoglav.

Gledao sam svašta, obišao Crnu Goru uzduž i poprijeko, ali to ne mogu da otključam: kako mrav ide preko plafona? Jeste mali, ali isto ima neku težinu. Kako ne oprzni na ovaj beton. Evo, ti si školovan pa reci. Ne znaš, naravno. Imam ja šta da posmatram nije mi dosadno. Poneki prijatelj me posjeti pa kaže: uzorao, uskopao, pokosio… misli da je nešto uradio.

Jes kurac! Više ja uradim ovdje posmatrajući mrava nego on što će izvaditi vreću krompira. Ili će pokositi sto kila sijena i zbrinuti kravu. Ma pusti.

A prije neku godinu, na predlog psihologa, došli da mi stavljaju tapete. Ja mislio tapeti, a ono posteri. Bolji su posteri. Ova, strana što vidiš da je malo opširnija, bila je sva u šumi i livadi. Ja nijesam takve livade vidio napolju. A preko nje potok samo što ne zažubori. Voda bistra, svaki kamen može da se izbroji. Zamalo htjedoh da tražim čašu da se napijem, ali se sjetih da to ne može. Pametan sam toliko. A ovaj zid što vidiš da je sad šaren od vlage, bio je sve pod posterima. Ovaj stražar što vidiš da je nekako četvrtast, nije, varaš se. On je svoja suprotnost. Mene voli pa donio sve gole žene. Štampa se toga za svaku novu godinu koliko hoćeš. A možda je nekoga i zakinuo u nekoj drugoj ćeliji. Ko zna…

E pa sad proste šume i livade, to je lijepo, ali šta šuma!? A ove gole žene, to je bio raj. Onako gole, ne da ja pravim neku metaforu, nego potpuno gole, čuješ li? A još oslonjena na fijata. Plavuša na fijata, a crnka, bogami, na mercedesa. Meni nekako milija ona plavuša, iako je mercedes bolji.

E pa slušaj, rekao sam tada ženi da mi ne dolazi u posjetu. Nije znala zašto, sretali smo se tamo u čekaonici. Ovamo nije mogla, zabranjeno je. A i da je moglo, ne bih je pustio, viđela bi koliko je sati. Prećerivao sam, brate, šta da ti pričam.

Znaš kako, ako to ne pereš redovno, usmrdi se kao đavo. Spermatozoid crkne isti dan. Ne snalazi se, šta li. Stane li dva tri dana, ne smije se prozor zatvorit. Mjesec, dva tako. Bogami, da te ne lažem, i tri. To nije smrad no bojni otrov. Tu bi svako crkao osim mene. Mora biti da sam se adaptirao.

Jednoga dana čujem odliježu koraci hodnikom. Čuje se zbrka ima ih više. Vazda prvi ulazi onaj brko, vidio si ga kad si dolazio prije mjesec dana. Veli: Dobar dan. Gledam ga pa i ja kažem: Dobar dan. To je u redu.

E da ostade na tome, ljepota. Ti si, veli, ubio nekoga. Osjeća se leš. On veli „leš“, a ustvari je lješ. Može i tako da se kaže dok zakon ne stupi. A smrdi ko da je prnula septička jama. Tim riječima nasrnu na mene. Ono stvarno smrdi, ali ja se, pravo da ti kažem, uvrijedih. Ne može se to poredit. Sad da nešto kažem, da protestvujem, ne ide. Ono mogu da se bunim, ali stražari imaju šake kao lopate. Zdriješe one postere da se zidovi provjetre, tako su rekli. Ne nađoše ništa, otkud. Ali, isto, nagrdiše me. Nema više ni fijata ni mercedesa; ni crnke ni plavuše. Ruke im utrnule. Te ti ja ponovo lezi na klupu i pogledaj ima li đe onoga mrava. Ne umijem ga odmah spazit, odvikao se. Kad izađeš pogledaj da nema koji kroz hodnik. Ubaci dva-tri, oni se odmah namnože.

2009. Aleksandar BALJAK

DEMOKRATIJADA

Aforizam je dribling duha na malom prostoru.

Naša najbolja satira

nastala je u ružnim vremenima,

a za savremenu dolaze bolji dani.

Bezbolno smo uveli demokratiju. Nismo je ni osetili.

Svaka je vlast od Boga, samo je naša plač Majke Božje.

Sve bi dali da sve zadrže.

Jedan čovek je za sve kriv! Slučaj je hteo da to bude baš onaj za koga smo svi glasali.

Diktator želi isto što i narod: hoće o svemu sam da odlučuje.

Kad Veliki Vođa piša uz vetar, njegovi sledbenici se ne bune Svi ćute kao zaliveni.

Koliko ulaznica treba da se proda na Crvenom trgu da bi se Rusima isplatio Lenjin?

Vladaru se mnogi uvlače pod kožu, a oni odvažniji i manje gadljivi iskazuju mu i dublje poštovanje.

Opkoljeni smo! Svuda oko nas je inostranstvo.

Osećam grižu savesti. Unutrašnji neprijatelj, dakle, ne miruje.

Demonstranti su leđima brutalno nasrtali na pendreke iznenađenih policajaca.

Mi smo bili pod Turcima još u ono vreme kada mnogi za Turke nisu ni znali.

U našoj tradiciji je da svaki čas raskidamo s prošlošću.

Do srpsko-srpskog dijaloga nikad neće doći. Nismo ludi da pričamo sami sa sobom.

Spremni smo da umremo za ono u šta verujemo. Srećom, mi ni u šta više ne verujemo.

Dželat je bio uz žrtvu kad joj je bilo najteže.

To je bio oslobodilački rat. Oslobađale su se najniže ljudske strasti.

Smešna je optužba da su Srbi planirali genocid. Kad su Srbi nešto planirali?

Svima koji su izvukli živu glavu

–  čestitamo, a ostalima želimo više sreće u narednom izvlačenju!

Štrajk glađu svaki građanin može da obavi u krugu porodice.

Narodu je bezbroj puta rečeno da je srećan, ali njemu ne vredi govoriti.

Sutra nas čeka naporan dan. E taj će se, vala, načekati.

Ja sam za dijalog, i tačka!

Ja sam veliki patriota.Ne znam nijedan strani jezik.

Radim za dvojicu, vredim za trojicu.

Sam činim kvorum, a pogodan sam i za masovna okupljanja.

Juče sam uhvatio sebe kako pričam sam sa sobom, a onda smo sva trojica otišli na pivo.

I ja znam da ništa ne znam, ali ne pravim od toga filozofiju.

Pročitao sam uzbudljiv postmodernistički roman. Sve vreme sam strepeo da će se nešto dogoditi.

Pisac koji ubija priču neće se na tome zaustaviti. Udaviće i čitaoca.

Da knjiga nije spaljena, ceo tiraž bi planuo.

–  Može li se živeti od pisanja?

–  Može, ali ne svaki dan!

2010. THE BOOKS OF KNJIGE

MOJA DOMOVINA

Moja domovina mene pazi
Da mi se što ne desi
Ona vazda širi ruke
Prema nama svojoj đeci

Moja domovina nije nikad
Prema meni gruba bila
Ja sam srećan u životu
Ona me je zadužila

Blago mene s njom
Blago mene stvarno
Blago mene s njom
Mojom domovinom

Moja domovina je mene dala
Ovu koru bijelog hleba
Srećne ljude, srećnu mladost
Velik komad vedrog neba

Kada god joj nešto treba
Moja domovina ima mene
Kad sam neđe u daljine
Mene stalno srce vene

Blago mene s njom
Blago mene stvarno
Blago mene s njom
Mojom domovinom

Moja domovina mene pazi
Da mi se što ne desi…
(onda je došla policija)

NEKA SI POŠLA

Dok te nijesam upoznao
ja sam s tobom srećan bijo
nijesam tuka familiju
nit sam pušio nit pijo

a sad evo u samoći
brojim dane brojim
noći brojim noći,
brojim dane
godine mi duplo traju

neka si pošla
znaš da sam te tuka
tuka sam te dok sam moga
sve dok ne zaboli noga

valjda si se naljutila
što si vazda modra bila

branila se nikad nisi
nit pričala ne po sisi
evropska si bila žena
kad je svuđ po mene pjena

neka si pošla znaš
da sam te tuka

što bez tebe sad da radim
dako sebe osakatim
odkad tebe ja ne bijem
prestao sam da se smijem

neka si pošla
znaš da sam te tuka

2011. Emir KUSTURICA

POKOJNIK JE BIO VELIKI PROTIVNIK ALKOHOLA

Odlomak iz knjige Emira Kusturnce “Smrt je neprovjerena glasina”

Sjećaš li se Doli Bel je poimao ulicu kao jedinu autentičnu scenu u Sarajevu. Tu se nalazila, kao na dlanu, netaknuta i do tada neotkrivena drama gradske periferije. Takođe je sarajevsko stanovništvo, prvi put, moglo da se poistovjeti sa što što vidi na ekranu, i da uživa u uvećanoj slici vlastitog života. Sarajlije su najviše uživale u saznanju da su njihovu dramu, portrete njihovih očeva, majki, sestara i njihove životne situacije, shvatali svuda u svijetu gdje je taj film već prikazivan.

Vrijeme je, kroz ovaj film, nepogrešivo, kao što more poslije bure izbacuje na plažu poznate stvari, eto, nekim čudom, pred oči građana isporučilo događaje i stvari osvjetljene oštrijom i potpuno novom svijetlošću.

Abdulah Sidran je u okvir moje životne slike stigao kao stradalnik. On je u priči Otac je kuća koja se ruši iscrtao svoju porodičnu dramu, a glavni lik bio je njegov otac, golootočki mučenik. Zbog njega Sidran nije bio omiljen u sarajevskim političkim krugovima. Sreli smo se u kantini Radio- televizije Sarajevo, na kojoj sam, u to vrijeme, bio zaposlen. Sidran je tada, kao i mnogo puta u njegovom životu, vezao neko- liko dana i noći uz piće i noćne razonode. Darovitost je ovog Sidrana izdvajala iz pejzaža kantine zasićene namrštenim televizijskim radnicima i mirisom pregorelog ulja. Sidranov pjesnički dar i vještina govorenja činili su da izgleda kao mali književni aristokrata. On je govorio kao da diktira daktilografkinji gotove dijaloge za svoju novu priču. Tu nikada nije bilo viška nijednog zareza, o viškovima riječi da i ne govorimo. Kasnije sam shvatio da on, u stvari, piše, a da se nama čini da govori. Na tom jeziku on mi je rekao:

“Ja sam bolji u pisan>u od drugih, pa i od Gordana Mihića, u to nemoj da sumnjaš. Imam scenario za tebe! ”

Mjesec dana kasnije napisao je kratku verziju scenarija u kome je glavni junak Dino, sarajevski pubertetlija, uhvaćen u trenutku kada život sa njim započinje važnu igru otvaranja duhovnih procesa. Sidran je vješto ukrstio porodičnu dramu koja kulminira očevom smrću i ličnu dramu mladića Dine koji se zaljubljuje u seljančicu, dovedenu sa sela na gradsku pripremu za prostituciju u Milanu. Veličanstvene su bile scene umiranja Dinovog oca Mahe, komuniste i zanesenjaka, koji odlazi na onaj svijet, dok mu sin iz “Politikinog zabavnika” čita o naučno mogućem vječnom životu. Autobiografska uvjerljivost i melodičnost Sidranovih dijaloga gradile su veliku snagu ove scene. J1ako sam došao do rješenja i odgovora na pitanje ko će igrati oca: sjetio sam se Slobodana Aligrudića, spektakularnog Crnogorca. Aliji nije trebalo mnogo da prihvati ulogu u mom prvom filmu. Svađao se sa produkcijom i Oljom Varagić oko honorara, a kasnije i zbog besmislica. Do kraja sššanja nije htio da potpiše ugovor. Volio je da se ruga neprijatnim ljudima, a filmskim organizatorima posebno. Nikada, ni prije ni kasnije, nisam sreo šarmantnog čovjeka sa tako naglašenom spremnošću na samouništenje. Pušio je pet kutija “marlbora” dnevno, štipao glumice za dupeta u toku kadra, sanjao da se bavi ozbiljnijim poslom nego što je gluma, recimo uzgojem lubenica; za vrijeme kadra ubadao kamermana Vilka Filača injekcijom, koja je kasnije upotrebljena u sceni njegovog umiranja…! Imao je spremne odgovore na sve, pa i na teška egzistencijalna pitanja. Čekajući da se Maja i Stribor vrate iz Tripolija, gdje su bili u posjeti Majinoj majci koja je tamo pečalbarila kao doktorica, rekao sam mu:

“Nešto mi se oko stomaka stvara toplina kada pomislim na njih dvoje. Šta je to, Alija?”

Čuknuo me po glavi i rekao:

“Ljubav, budalo!“

Između mojih pijanstava koja su bila, uglavnom, socijalne ekskurzije, a ne navika, ni pokrivanje mojih slabosti, pravljene su uvelike pauze. Nakon završetka snimanja, večeri sa Aligrudićem pretvarale su se u pijane noći i tada je probuđeno sve što sam mislio da je ostalo iza mene u ranoj mladosti i vremenima praškog studiranja: vratila se u moj život ekscentričnost, poetičnost, intelektualna agresivnost. Ponovo je povađeno sve iz kofera u koji sam, poslije praške zrelosti, pohranio svoje mladalačke grijehe. U ludostima koje su slijedile poslije pijanstava, Alija i ja smo se takmičili ko će bol»e i jače udarati glavom, i oštetiti oluke po trošnim baščaršijskim kućama. Alijina glava je bila tvrda, iako to na prvi pogled nije moglo da se pretpostavi. Literarna inspi- racija za Aligrudića i mene bio je Sidranov otac, a moj otac je iz života direktno u Doli Bel ubrizgavao ono što literatura ne može da učini za film. Murat je lik oca obogatio detaljima kao živi model, koji zaboravlja na krov koji prokišnjava i ne poduzima ništa da ga popravi, nego priča o svjetskoj nepravdi, vjeruje da će komunizam svuda vladati već dvijehiljadite godine. Podudarnost sudbina scena- riste i reditelja bila je odlučujuća stvar u popularnosti ovog filma. Otac je, na kraju, bio glavni lik u tom filmu, a ne Dino, iako je Slavko Štimac milimetarskom preciznošću igrao sarajevskog tinejdžera.

Kao i svi provincijalci koji se opuste poslije velikog uspjeha, pretjerivao sam u alkoholu. Osladilo mi se i ubrzo je to postalo opasno. To su bila manje pijanstva, a više velika želja da se prave skandali na javnim mjestima. Posebno me privlačilo da po kafanama opsujem Tita i državu. Ovo prvo sam psovao tiho, ali je psovanje države čuo svako ko se zaticao u prostoru u kojem se dešavao mali incident. Jednom, poslije neprospavane noći, Maja je telefonirala mom ocu i zabrinutim glasom javila da se od jučer nisam pojavljivao u kući. Rekla mu je da mi kako zna oduzme ključeve od auta, pod izgovorom da vozi Senku na Vrelo Bosne. Otac je tako učinio, ali je odlučio da se žrtvuje i više nego što se od njega traži. Odlučio je da pije umjesto mene. Našao me u “Šetalištu” i vidio da se “popravljam” pivom od pijane noći. Kada sam utolio žeđ, prešao sam na “vlahov” i umjesto nazdravljanja ustajao sam i sa čašom uzdignutom uvis psovao državu, pa tek onda ispijao piće. Konobarica Borka me prvo prekorno gledala i prstom pokazivala u stilu “ne smije se to govoriti” i pogledom, usput, upozoravala na prisutne goste koji slušaju skaredne riječi. Kada bih ponovo opsovao državu, ona je objema rukama pokrivala vlastite uši, samo da ne čuje i ne mora da dostavlja informacije tamo gdje treba, o načinu i sadržaju narušavanja javnog reda. Svaki novi “vlahov” značio je novo psovanje:

“Jebem ti državu!”, govorio sam, a otac je ustajao i dodavao:

“Lihtenštajn! ”, i brzo popio svoje piće.

Kada je vidio da ću se ja grdno napiti, lako je pristao na dodatnu žrtvu. Pravio se lud i sa Borkine tacne krao moje piće. Na kraju, otac se toliko napio da sam ja njega, a ne on mene, kako je bilo planirano, strpao u kola i povezao u Koševski stan da se otrijezni. Pošto je dao čvrsto obećanje Senki da više neće piti, nisam ga vodio Senki nego Maji. Kad smo stigli, on nije primjetio da je molovanje stana u završnoj fazi, pozdravio se sa Majom i požurio u kupatilo. Tamo su, pored vrata WC-a, na zidu hodnika, stajala skinuta tek ofarbana neka druga vrata. Otac se uhvatio za šteku, vrata su mu pala na glavu, udarac ga ošamutio, pa je od toga pao na tle, a tek ofarbana vrata su ga poklopila. Držeći se za glavu pogledom je pronašao Maju i rekao:

“Nešto kontam, snaho, kakva li će sudbina zadesiti češki čelik, ako se raspadne Sovjetski Savez?! Ko će sve to preuzeti, znaš li ti koja je to količina čelika?! ”

2012. Milan Todorov

 

LJUDI KOJI SE BACAJU

Verujem da ćete se složiti sa mnom bar u jednom: ne živimo u srećno vreme. Pa, kad je već tako, red je da mudro iskoristimo svoj trenutak nesreće. U početku, poput većine, ni ja nisam shvatao zašto nam dobri Boga šalje sve ove nesreće.

Pođimo od srpskih krađa i prekrađa. Svakog dana bih išao uobičajeno pogružen i pognute glave brojao ukradene poklopce sa šahtova. Tog spasonosnog dana, izbrojao sam da su  prethodne noći u našoj ulici šahtožderi ukrali ravno sedam teških tučanih rešetki sa kanalizacionih otvora. Verujem da to rade u dogovoru sa nekim iz vrha uprave Vodovoda i kanalizacije i da nam pokazuju smrdljivu utrobu grada, radeći za procenat. Novi šaht, novi procenat. Plus, lova od starog gvožđa. A onda, iznenada pade mi na pamet ono kad sam poslednji put prijavljivao da su mi ukrali šaht i još nadležnom tvrdio da neko može da upadne  u… razumete šta… on me je ushićeno pogledao i rekao:

– Joj, što to neće, kojim slučajem, meni da se desi? Prošli put smo jednoj babi od šezdeset godina platili sedamsto hiljadarki samo zato što je prilikom pada u neobezbeđeni kanalizacioni otvor slomila Ahilovu tetivu pri mekom doskoku. Šta će babi Ahilova tetiva, kažite… Kao da će na maraton!

Ali, ja ga već više nisam slušao. Odmah mi je sinulo! Što ja ne bih zaradio koju stotinu hiljada strmoglavljenjem u šahtove. I taman krenem prema jednom, kad primetim profesora iz moje zgrade kako se izvlači iz njega, kumeći me da mu pomognem da se još malo više ubogalji. Šta sam mogao, šutnem ga iz sve snage nogom u potiljak.

– Jače, komšija, udri jače. Ovo mi neće priznati!

– Ne mogu, profesore, tri dana nisam jeo – rekoh, ali ga ipak potkačim iz voleja još jednom, krvnički, iz poštovanja prema njegovoj sedoj pojavi.

Posle mi je bio beskrajno zahvalan. Uostalom, i ćerki je bila potrebna prelazna ocena iz hemije u njegovoj školi. Bila je to moja prva sreća u nesreći, a i njegova.

Poučen tim, ipak sam morao da promenim svoj poslovni plan. Jer i u ovom poslu, kao i u svakom drugom danas, konkurencija je nemilosrdna. I od tog dana počeh udarnički da se bacam pod automobile. Uopšte nisam birao. Zagazim na pešački prelaz i bacam se pod autobuse, hladnjačnje, kamione, džipove, putnička, vojna vozila, policijska, traktore, kombajne, motorbicikle… Međutim, dođoše neki mršavi  dani. Svi pažljivi. Čim vide da se bedni i na sve spremni pešak približava zebri, zaustavljaju se, koče manijački, otvaraju prozore i velikodušno predlažu pešaku da bezbedno pređe ulicu. Neki uključe sva četiri svetla, izađu i na rukama vas prenesu preko pešačkog. Ali, ja ne odustajem tako lako kad je egzistencija u pitanju. I dalje se bacam pod sva vozila, naročito službena. Više, uostalom, ne biram sredstva da ostvarim svoj cilj, a to je tako malo: normalan život dostojan čoveka. U skladu s tim, ne izbegavam ni otvorene šaht jame. Uvek mislim: možda mi ovaj spase goli život. Zato, ako vidim negde otvoren šaht, odmah pravim salto mortale na glavu. Ako ne uspe, nikom ništa. Izvinite, kažem lafu koji je pre mene uskočio u govna, i on, onako sav nikakav, ali srećan, kaže: ništa, ništa, pokušaj, brale, u nekom drugom šahtu…

 I u pravu je. Nikada ne treba gubiti nadu.  Dogodiće mi se možda već sutra da mi, može biti, padne crep, dimnjak, oluk ili gipsani kip sa neke kuće na glavu. Odlomiće se parče grba sa lepo propale barokne fasade Gradske kuće, fijuknuće žica sa dalekovoda kroz koju teče sto hiljada volti baš kad ja prolazim ispod njega. Optimista sam. Biće nešto! Nikad nije bilo da nekako nije bilo. Živeće ovaj narod! Ovde bar nesreća ima koliko hoćeš.

Advertisements
 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

 
%d bloggers like this: