RSS

Tanasije Pejatović – Ekonomske prilike (Fragment / Polimlje i potarje u Novopazarskom sandžaku)

19 Feb

Etnografsk izbornik, Kraljevska akademija nauka,knjiga IV,Beograd, 1902.god.

 Zabačenost od glavnih kulturnih centara u poslednjim vekovima, usled geografskih i političkih prilika, učinili su da je narod ovoga kraja u prosvetnom i kulturnom  pogledu  ostao  jako  unazađen. Život  se  njegov u tom pogledu jedva primetno pomicao i pomiče napred, i izgleda da je i danas onakav isti  —  u  svima njegovim granama — kakav  je  bio  pre  nekoliko  vekova.[1] Može se još tvrditi, da je relativno seljački život, u staroj srpskoj državi a i  prvih  dana  robovanja pod Turcima, bio čak na većem nivou prosvetnom i kulturnom. Onda je  ovim krajem bio življi saobraćaj a ovo je i danas glavni uzrok napretku i razvitku jednoga naroda.[2]

Polimlje naročito, a i Potarje bili su raskršće mnogih putova, koji su se razilazili po celom Balkanskom Poluostrvu, Pored tih putova su bila poređana znamenita trgovačka mesta, u kojima su obitavali i trgovali trgovci kotorski, dubrovački i mletački. Trgovci i ostali putnici vrlo su se često namanjivali ovim krajem, i kuda god su iz primorja k istoku kretali ovuda su — na srednje Polimlje — morali udariti.

Najvažniji između ovih putova bio je Dubrovački put, koji je vodio iz Čajniča preko Kovača, gde putnici iz 16-og veka pominju selo Braccha, (Ramberti, Kontarini) i u njemu karavan seraj. Ovo neće biti selo Vraže, kako tumači P. Matković[3],  jer selo sa tim imenom i ne postoji na Kovaču nego će pre biti selo Vraci, koje je i danas pored puta. Za tim je put išao preko sela Boljenića, koje i danas postoji i odatle u Pljevlje. Ramberti (1538. god.), od Kovača do Pljevalja pominje još dve stanice: Vuista i Pontravinicome, od kojih se za prvo P. Matković domišlja da će biti selo Glisnica kod Ćotine i da Ramberti nije išao uobičajenim putem preko Čajniča već od Foče udario južno pored Ćotine, ostavivši levo Čajniče. Ja bih Vuista radije čitao kao selo Vojtina — s desne strane Ćotine, ali onda, ako je Ramberti išao ovim putem, bilo mu je vrlo sputno navraćati se i preko planine Kovača. Svakojako da je morao postojati jedan put, koji je išao dolinom Ćotine od Foče, pa preko današnjih Čengića; to svedoče ostaci kaldrme i građevina i iz rimskog i docnijeg doba srpskog i turskog; tako u selu Rađenovićima nalavi se mesto koje se zove Trgovište i u njemu razvaline jedne velike građevine — verovatno kakvog karavanseraja — i više manjih građevina. Do ove razvaline nalaze se, u blizini druge razvaline od crkve zvane Kraljičina Zadužbina. Za Trgovište narod veli, da je to bila čitava trgovačka varošica, a ova joj je crkva bila kao parohijalna. U Glisnici na putu (kojim je i danas ići preče nego preko Čajniča), ima staro rimsko groblje sa ogromnim pločama, a ovakva groblja znamo da su obično bila pored putova. Osim toga u Glisnici se vide ruševine od zidina nekakve kule, koja je takođe mogla imati kakve veze sa putem koji je pored nje prolazio. Na ovome je putu bio i znameniti grad Kukanj jedna od boljih tvrđava hercega Stjepana Vukčića, od koje se i danas vide ruševine na uzvišenom bregu Kukanju odmah do Ćotine s leve strane. Po svemu izgleda da je ovaj grad igrao znamenitu ulogu svojim strategijskim položajem i docnije u tursko doba, jer se čitav kraj oko Kukanja — gde je dolazilo i Pljevlje sa okolinom — za dugo nazivao Kukanjska Nahija. Dalje je dubrovački put udarao na varoš Pljevlje ili Taslidžu. Ovo je bila jedna od važnijih stacija na putu. Putnici su iz 16 veka pominju ga kao maleno selo (Ramberti 1518; Šeper 1533). Katarin Zen (1550. g.) kaže da je selo (vilagio) i da je nastanjeno od hrišćanskih Srba. Ramberti veli da je Pljevaljsko Polje veoma pošumljeno i vrlo opasno mesto za putnike od hajduka. Na pet godina pre njegova prolaska, veli, da je jedan trgovački mletački karavan ovde bio razbijen i opljačkan. Sorancov, putnik s kraja 16. veka (1581), pominje Pljevlje kao poveće mesto razdeljeno na dva dela: u jednome, blizu reke, stanovahu Turci, a u drugom višem Srbi. Hajes putnik iz 17-og veka (1621. g.) kaže za Plevlje da je „velika varošica“ i da je većim delom  naseljena od Turaka. Po položaju je, veli, u ravnici veoma plodnoj, a okolne su planine sama golet. U opisu putovanja Francuskog poslanika He-a 1621. i 1626. god. od nepoznatog pisca, veli se za Pljevlje da je: „un grand bourg“ naseljen od samih Turaka, jer je sedište sandžak-bega hercegovačkog. Po pričanju jednih Pljevlje je zasnovao nekakav Osman paša došao iz Plevne iz Bugarske, pa je slično imenu Plevne ovo mesto prozvao Pljevlje. No svakojako je ovoj priči manje verovati. Po drugom istinitijem tumačenju: gde je danas varoš, bile su pljevare — pljevlja manastira Sv. Trojice, te je otuda i došlo ime varoši. Izgleda da su prvi stanovnici u Pljevljima bili Turci, kao što i beleže putnici iz 16. i 17. veka, pa su docnije Srbi postepeno počeli silaziti sa sela i u varoši se nastanjivati.

Za to danas svaka porodica pravoslavnih Srba u Pljevljima vodi poreklo iz okolnih sela, u kojima i danas imaju rođe. Tako je isto bilo i susednoj varoši Prijepolju.

Prema svima podacima putnika, a i prema ostalim istorijskim, današnja varoš Plevlje neće biti starija od kraja HV-og veka. Pre Pljevalja u Pljevaljskom Polju bilo je malo i beznačajno naselje Breznica ili Vrhbreznica kod reke Breznice, koja se i danas tako zove. Letopisac iz XVII veka kaže da je hram Sv. Trojice  „вь мѣсте эовомѣ Врxъобрезница блиэь мѣста Плѣвлга оу Xерцеговинi“. Danas se ovo ime više ne čuje u narodu, a prema gornjem zapisu vidi se da nije bila na istom mestu na kome je i Pljevlje, jer se pominje i posle osnivanja Pljevalja. Verovatno da ovo i nije bilo neko naročito naselje, nego se tako zvalo mesto gde je bio manastir. U jednom mineju pisanom 1538. god. naziva se reka Vrhobreznica, koja se danas zove samo Breznica. Letopisac vrhobrezničkog letopisa beleži kako Turci razbiše gospodina hercega Stjepana 1452. g. u Hercegovini na „ρѣцѣ Бρѣзници“ ne pominjući kakvo naselje tu, a da je bilo izvesno ga ne bi mogao obići, pošto se sva dužina ove reke proteže dužinom današnje varoši Pljevalja. Ima tragova od starog naselja na zapadnoj strani Pljevalja, između brda Velike Pliješi i Pauča u Babić Potoku, do reke Vezičnice. Ploče i zidine od građevina i danas se otkopavaju, ali po građi i zapisima latinskim na pločama ovo naselje datira iz rimskoga doba i zvalo se po Momzenu: Stanécli a po Tomašeku: Sapua (Klajić — Istorija Bosne). Po mišljenju LJ. Kovačevića i LJ. Jovanovića ovde je bio, u desetom veku grad Breznik — ako bi se tako moglo pročitati kod K. Porfirogenita naziv: ∆ϱεδνεηχ.[4]

Iz Pljevalja je put vodio otprilike onim istim putem kuda i danas vodi: preko visoravni Ranča (Grauze) za koje stari putnici vele da je veoma šumovito; za tim na selo Zvjezd) (Zviezdi) a odatle u varošicu Prijepolje na Limu. Ovo je mesto bilo u srednjem veku znatno tržište; ovde se zaustavljahu u XIV. veku dubrovački karavani putujući dublje u Rašku (Srbiju).

U dubrovačkim spomenicima pominje se i kao postojbina mnogih dubrovačkih trgovaca. Po narodnom pričanju Prijepolje najpre nije bilo gde je danas nego desno,uz Lim u poširoj limskoj korutini Ivanju. Ovde je njime za dugo gospodario nekakav Ivan-beg, pa se po njemu i zvalo Ivanje Polje. Posle njegove smrti varoš se izmestila na današnje mesto, valjda da bi bila bliže glavnom drumu. Pre je dakle bilo polje, pa je otud i došlo ime Prijepolje. Svakojako Prijepolje je mnogo starije naselje nego Pljevlje; ovo se vidi i po tome, što se u starijim Fermanima manastira Sv. Trojice spominje samo prepoljski kadiduk, koji je obuhvatao i ono što je danas u pljevaljskoj kazi.

Ovim istim putem, kuda smo obeležili da je išao dubrovački put, išao je i stari rimski drum, što pokazuju nađeni napisi, stećci i ostaci građevina — nesumnjivo rimskih, s jedne i s druge strane puta.

Prevoj na planini Mijajlovici, koja je na sredini puta između Pljevalja i Prijepolja, i danas se Kaštelj naziva, što dolazi izvesno od rimskog: castelum. Od Prijepolja je put dalje išao uz reku Miloševu na manastir Mileševo i pored impozantne tvrđavice Mileševca (castello Millesevatz) od koga danas ima ostataka na kupastom krečnjačkom visu više manastira Mileševa. Od manastira Mileševa put je dalje išao preko planine Molatscidi ili Montagna di Morlacco za koje P. Matković misli da znači Stari Vlah. Za tim je put udarao na Milošev Do i odatle u Sjenicu. Ramberti za pomenutu goru i nepoznati pisac opisa puta Francuskog poslanika He-a za Milošev Do kažu, da su granice do kojih dopire Hercegovina, te bi po P. Matkoviću odatle počinjao Stari Vlah; ali se u narodu radije uzima Lim za tu granicu. Svakojako ovaj splet planinski, koji stari putnici nazivaju Montagna di Morlaco, može ce uzeti kao prirodna granica južnog — hercegovačkoga govora od istočnog; pa i nošnja i akcenat znatno se menjaju iza ovih planina.

Pored ovoga glavnoga puta, kojim je tekla i najživlja komunikacija trgovačka, bilo je još i drugih sporednih putova, što su se od ovoga glavnog razilazili idi mu priticali. Tako bosanski drum išao je od varošice Dobruna na Bijela Brda, pa onda preko reke Uvca na grad Priboj do Lima, gde je u blizini bilo i trgovište, a za tim pored manastira Banje. Ovde kod Banje obično se zaustavljao i odmarao karavan u putu.[5]

Odavde verovatno da se odvajao jedan sporedan put, koji je išao Prijepolju levom obalom Lima. To nam svedoče ostaci kaldrme, tvrđava u selu Džurovu[6] i mnogi stećci i nadgrobne ploče u Džurovu, a naročito u Kučinu. Na levoj strani Lima, verovatno kao straža putu, bio je pod planinom Bićem grad Jagad. Docnije je, u početku prošloga veka, ova tvrđava imala još veći strategijski položaj, po tome što su iz nje Turci branili granice Bosne i Hercegovine od Srba, posle njihova prvog ustanka[7]. Od manastira Banje išao je bosanski put preko sela Kratova, preko planine Banjske i planine Kamenice u Skender-pašinu palanku — današnju Novu Varoš. Ovaj se put sastajao sa dubrovačkim drumom tek kod Sjenice.[8]

Od dubrovačkog druma i od bosanskoga, koji se granao od Banje ka Prijepolju, odvajao se uz Lim jedan put koji je vodio gornjem Polimlju a verovatno i znamenitom trgovačkom mestu u staroj srpskoj državi Brskovu, u današnjem Kolašinu kod Tare. Put je išao otprilike onuda kuda i danas ide za Bijelo Polje — sve uz Lim najpre levom obalom Lima pa desnom, na Kolovrat, Ratajsku, Miosku, Vinicku, Staro, Gračanicu, na Oštru Stijenu i Komaran. Na ovoj poslednjoj stacija zaustavljali su se trgovački karavani[9].  Ovde je u XV. veku bila krajnja granica na severu države despota Đurđa, a sa severa je dotle dopirala država Sandalja Hranića, docnije Hercegovina hercega Stepana. Prema ostacima od kaldrme i ruševinama od građevina i tvrđava, a i po narodnom pričanju, izgleda da su se od dubrovačkog druma za Brskovo, odvajala još dva puta s desne strane. Jedan se još od Foče odvajao i udarao na Čelebiće, a odatle u Podgoru ispod planine Ljubišnje na sela Višnjicu i Kakmuže, pa ispod Kraljeve Gore u Kričak i odatle u Kolašin u Brskovo. Drugi se put odvajao iz Pljevaljskog Polja i išao preko Otilovića, Ivovika, Mataruga, Kozice[10], preko planine Stožera u Vraneša i odatle Brskovu.

Jedno od najznamenitijih trgovačkih mesta, ne samo u ovom kraju nego u celoj staroj srpskoj državi, bilo je Brskovo u pominjatoj brskovskoj župi. Ono se pominje još za Stevana Prvovenčanog (1197 — 1228.) da je bilo naseljeno stranim trgovcima: Kotoranima, Dubrovčanima i Mlečanima. LJ. Kovačević u svojoj raspravi o Brskovu (Glas XXX, 15.) obeležava mesto Brskova i veli da je bilo 1 1/2 čas istočno od Tare i 4 časa od sadašnje granice crnogorske. U Brskovo se unosila strana manifakturska roba i vino, a iz Brskova se iznosilo: vosak, kože i srebro. Poznato je bilo: „argentum de Bresscoacc“ koje je po svoj prilici vađeno iz obližnje planine Bjelasice. Brskovski trgovci su kovali čak i naročite novce: „ grossi de Bresscoac“ (nalik na mletačke). Svi dubrovački trgovci koji su pronosili robu dublje u Srbiji i južno, za dugo morali su svraćati u Brskovo da plate carinu i tek onda put da produže.[11]

U Brskovu je bio najstariji dubrovački konzulat (1280. g.)[12] a god. 1399. poslednji se put pominje kao trgovačko mesto; god. 1433. bilo je i ono među napuštenim tržištima na koja nisu više navraćali dubrovački trgovci.[13]

Pošto je ovako rano Brskovo izgubilo značaj, to su i putovi prema njemu rano zapusteli. Međutim bosanski drum a naročito dubrovački rade vrlo živo i za tursko doba sve do okupacije Bosne i Hercegovine. Iz Novopazarskog Sandžaka izvozilo se ono isto što i ranije iz Brskova: koža, vuna, vosak, živi mal. Trgovci udruženi svaki čas su gonili čitava krda volova i stada ovaca na dubrovačku pijacu i pijace drugih većih primorskih varoši. Seljaci mnogih sela po visoravni oko putova isključivo su se zanimali prenošenjem trgovačke robe na konjima, to su tako zvani ponosnici, kako ih dubrovački spomenici nazivaju, a docnije nazvati: kiridžije. K. Jireček veli[14] da je u dubrovačkoj arhivi našao mnogo ugovora sa ponosnicima iz ovih krajeva a naročito iz Drobnjaka.

Danas je trgovački promet u ovim krajevima sveden na minimum. Dubrovački drum, a tako isto i bosanski može se reći da su zapusteli. Živi mal, najglavniji produkt ovih krajeva, više ne može nigde da se izvozi u okupirane krajeve i preko njih zbog đumruka. Nešto je malo živosti trgovačke putem Pljevlje — Čajniče — Goražde — Sarajevo i Trst, kuda se izvozi vuna i kože a uvozi kolonijalna roba, ali je živost današnje trgovine neznatna prema nekadašnjoj.

Što je najglavnije u njoj nije angažovan seljak. Živi mal se danas izvozi dublje u  Solunu i Carigradu, ali pošto je to skopčano sa velikim putnim teškoćama i taj se izvoz s godine na godinu zanemaruje. Pa ipak seljaku ovih krajeva glavno je zanimanje stočarstvo. Izuzetak je od ovoga limska, gde je zemljište plodno a klima blažija za zemljoradnju. Po visoravni niti ima dovoljno zemljišta za obdelavanje niti je klima podesna za zemljoradnju. Ovde malo kome seljaku da doteče žita preko cele godine; obično mu lanjsko žito ne stigne do ovogodišnjeg i onda, ili izgoni na pazar po nešto od živoga mala te prodaje, i od dobijenog novca prikupljuje žito, ili uzajima iz agina ambara ili uzima gotove pare od trgovca.

Stočarstvo je glavnije od zemljoradnje, zbog toga što je vrlo mali broj onih koji imaju svoje zemlje, već je sva u begovskim i aganskim rukama a seljak je na njoj čipčija. Njegov je usev i trud a agina zemlja, te od dobijenoga ploda — haka :— vaga da odvoji agi trećinu ili četvrtinu žita a polovinu ili trećinu sena.[15]

Na ovaj način uređeno agrarno stanje od prevelike je smetnje napretku seljačkoga življa. Mi smo to i ranije naglašavali kad je bio govor o kući. U vreme dolaska Turaka u ove zemlje oni su zatekli manje više slično agrarno stanje današnjemu: pronije – u zakup uzete državne zemlje ili date na uživanje za izvesne zasluge pojedinim ličnostima. U poslednjem slučaju ili je davato na izvesno vreme ili na ceo život ili je to prelazilo i na potomstvo pa se češće pretvarala pronija u ličnu svojinu baštinu. Ovo je drugi imovinski oblik stare srpske države; zemlja je sopstvenikova i on raspolaže sa njom kako hoće. I na baštini i na proniji seljak je imao obaveza prema vlasniku, ali su obaveze na baštinama bile mnogo teže. U obimu pronije moglo je biti više manjih sitnih baština.

Kad su došli Turci, oni su izdelili zauzetu zemlju na spahiluke i dali ih na uživanje — u Feud — za vojničke zasluge spahijama — vojnicima carevim. Prostrani spahiluci zvali su se: zijami i timari. Ove spahije postadoše ono isto što i pronijari; zemljište nije bilo njihova svojina a seljaci su plaćali spahiji desetak od zemnih proizvoda. Interesantno je da je bilo i pravoslavnih Srba spahija. Verovatno da su ovo bili baštenici sa većom baštinom. Tako je bio nekakav Vojin spahija[16] u Poblaću, za tim u jednom pisanom tetroevangeliju u crkvi prepoljskoj ima zapis u kome se veli da je evangelije obnovio nekakav: „Mato spahia zade od sela Beršića 1714.“

Godine 1839. kad je u Turskoj uvedena stalna regularna vojska takozvanim tenzimatom, ukinut je i ovaj spahijski sistem; od tada mesto spahija došle su čitluk sahibije, koji su ono isto što i baštinci u staroj srpskoj državi: zemljište je njihova svojina; imaju na njega tapiju i raspolažu njim po svojoj volji. Od tada se desetina plaća carskoj blagajni a čitluk sahabija uzima četvrtinu ili trećinu od zemnih proizvoda.

Izgleda da su do ovoga tenzimata spahije počele smatrati spahiluk kao svojinu i postepeno ih pretvarati u baštinu — čitluk. Pojedini baštenici seljaci koji su u njihovu spahiluku davali su im tapije od svojih baština ili su ih same spahije iznuđavale, naročito kad je objavljen tenzimat (ustav). Oni su kupili tapije pod izgovorom da ih potvrde pa ih više nisu ni vraćali. Koji se od seljaka — baštenika — umeo prikriti i da ne preda tapije, tome je baština i do danas ostala. Interesantne su priče o tome u narodu,kako su spahije otimale pojedinima baštine; za neznatnu štetu koju bi učinio baštenik, spahija bi se naplaćivao ili jednim delom baštine ili celom baštinom.

Obično se priča da je ovaj idi onaj nehotice ubio kera spahijinog ili su ga rastrgli njegovi psi, a spahija se za to naplaćivao baštinom. Kad nisu mogli naći nikakva uzroka za oduzimanje, oni su onda silom otimali zemlju, a proterivali ili ubijali sopstvenike. Dužnosti čipčije prema agi ili čitluk sahibiji su, sem davanja trećine ili četvrtine žita i polovine ili trećine sena, da mu drži na kesimu ovce ili krave a na izvoru goveda, jeftinije nego ostalima; da mu nadgleda i radi pod jeftiniji najam zemlju koju aga ispred sebe seje; da mu dolazi na mobu kad je saziva pri kopanju, oranju, kosidbi, žetvi, okopavanju kukuruza ili sečenju građe (japije). Od povrća i od lana i konoplja zasejanog, po pravilu čipčija ne daje ništa agi sem kad se čipčiji isprosi devojka, te momak kupi agi čizme ili mu da dukat „u žuto“; nu ako je aga siromašan i nema više sem jednog čitluka onda on gleda da se od svega što više naplati. Preko leta dužna je planinka odnese više puta agi mleka, kajmaka, meda i drugih ponuda koje imaju na selu. Češće kad čipčija ima i svoje zemlje, koja mu je ostala od starine ili je kupio od age, on je, ako je u blizini, priorava uz aginu zemlju da bi za nju imao dovoljno zaštite kao i za agansku. Čipčija ne može ostaviti agu i otići drugom bez jakih razloga.

Dužnosti age prema čipčiji su: da ga zaštićava svuda i na sudu i na putu; da mu priteče u pomoć kad mu ova bude zatrebala: bilo pomoć materijalna bilo moralna. Ako mu na pr. preprazni žita da mu pozajmi iz svoga ambara; ako mu treba para za miriju da mu uzajmi i t. d. Aga je dužan napraviti kuću čipčiji; ako li je čipčija sam napravi, aga treba da mu je isplati kad se slučajno čipčija iseli iz njegova čitluka. Aga ne može takođe krenuti čipčiju sa svoga čitluka bez jakih razloga, pa i ako ga krene mora mu za to ranije javiti, bar na pola godine.

Svaki je onaj čipčija obezbeđeniji i bolje živi koji je na čitluku bogatog i kod vlasti uglednog age — čitluk sahibije; jedno zbog toga što je svuda bolje zištićen a drugo što kod njega uvek može da nađe materijalne pomoći kad mu zatreba i što mu na čitluku ne cepidlači za svašta i ne dosađuje svaki čas. Kad li je aga siromašan i nema nikakva drugog prihoda sem onoga sa čitluka, pa još ako mu je to i jedini čitluk, on ne samo što nema ugleda, te ni njegova protekcija mnogo ne važi, već gleda da od svoga čipčije što više odere.

Vrlo malo ima čitluk sahibija od seoskih muhamedanaca; obično su to oni koji stanuju u varošima pa izlaze s vremena na vreme te nadgledaju čitluk.

Bogatiji imaju naročitu zgradu — čardak — na svojim čitlucima gde odsedaju kad izađu na čitluk, nu većina odseda kod svoga čipčije, a ovaj je dužan da ga dočeka i ugosti.

Age i begovi — čitluk sahibije, kojima su ovi čitluci jedini izvor za život, s dana na dan osiromašavaju. Oslanjajući se na prihode čitlučke oni se često odadu neradu i besposličenju, pa onda pijanstvu i rasipanju. Ako nastanu još i nerodne godine, a čipčije nemaju šta da donesu, aga onda počinje da prodaje komad po komad od svojih čitluka. U ovakom slučaju gledaju bogatiji seljaci — čipčije da se koriste, te po jeftinu cenu kupuju od age zemlju, ako se ijole mogu i obvezati da će u izvesnom roku pare isplatiti. Na taj način malo po malo prelazi zemlja iz ruku aga i begova u  seljačke ruke.

Može se reći da je stanovništvo ovoga kraja vrlo siromašno. I ako se nađe koji od bogatijih seljaka njegovo je bogastvo u živom malu, a novaca samo toliko ima koliko mu je potrebno da podmiri carsku miriju. Novac je u opšte u vrlo malom prometu kod seljaka; životne namirnice kojih nema u selu i koje valja nabaviti u varoši iz trgovine on uzima na veresiju. Ako je seljaku aga još i trgovac onda mu je on kreditor, nu obično za taj posao imaju naročiti trgovci — gazde, koji se češće samo o tome poslu bave.

Seljak se zadužuje preko cele godine uzimajući robu od gazde i gotove novce za isplatu mirije, a na proleće gazda zađe po selima te pokupi dug od mušterija u živom malu ili mu mušterije dogone u varoš: vunu, jarinu, kože i vosak. I kad seljak namiri dug gazdi on je dužan uvek, kad god što hoće da proda, prvo ponuditi gazdu pa tek kad ovaj ne htedne da kupi ili se sa njim ne može nikako da pogodi, može drugome ponuditi na prodaju. Ove gazde ne treba razumeti: kao zelenaše koji gule i globe seljaka velikim interesima; u tom pogledu poštenje i čestitost su još na tako visokom stupnju da se može uvek sa pohvalom pomenuti.

Vrlo ćete malo naći takih seljaka koji bi se tužili na svoje gazde da su ih ogulili i upropastili. Seljak uvek govori o svome gazdi sa poštovanjem; on od njega traži ne samo materijalne pomoći nego i savete u kakvom preduzeću ili kakvoj nevolji. Na slavu i na svadbu i inače na svaki godet on i gazdu poziva, a po jednu čašu, i kad nije gazda prisutan, u njegovo zdravlje ispija.

Mnogi od seljaka, sem svoje stoke, ako mu nije na velikom teretu, uzima pod kesim ili na čobaniju[17] i tuđu stoku, naročito stoku trgovaca i trgovčića varoških. Domaća je proizvodnja gotovo nikakva; platno, poljski i domaći alati i druge potrebne seljačke stvari izrađuju se na selu ali samo u toliko u koliko je dovoljno za domaću upotrebu. Sem ukupljenog mrsa: sira, kajmaka i masla, zatim živoga mala, drva i sena, seljak nema ništa drugo da iznese na čaršiju za prodaju.

U Polimlju se nešto više gaji voće i povrće te seljak može da otkine po koju paru što za ispečenu rakiju, što za sirovo i suvo voće; po Salname-u turskom šematizmu kosovskog vilajeta za ovu god. u pljevaljskoj kazi koja je veća od prepoljske ima voćnjaka svega 184 duluma[18] a u prepoljskoj 2652 duluma. Među tim ni ovde se ovome ne poklanja pažnja koliko bi trebalo. Seljaku se ne mili gajiti i saditi voćke na zemljištu koje nije njegovo; čitluk sahibije nisu u stanju sami to da nadgledaju.

I obrađivanje zemlje i obdelavanje njenih proizvoda i gajenje stoke kod seljaka u ovome kraju vrlo je primitivno. Životne potrebe su male, — upravo svedene na minimum; za to se seljak može proći sa malim troškom kad siđe u varoš u čaršiju; po negde iz jedne kuće jedva jedan put za mesec dana kogod siđe u čaršiju. Ima seljaka koji ceo svoj vek provedu na selu nikad ne sišavši u varoš.[19]

Zanatlija ima prilično po selima, za seoske potrebe, te seljak ni zbog toga ne mora se za svašta obraćati varoši. Ako se seljak bavi zanatom to my je sporedno zanimanje, pored onog običnog o stočarstvu i zemljoradnji. Najviše ima majstora — dunđera, zidara i drvodelja, za tim kovača, lončara i terzija. Ima zadružnih kuća u kojima su svi članovi muški obučeni jednom zanatu; zadruga može i da se izdeli te izdeljeni zadrugari odnesu i zanat sa sobom. I oni izdeljeni i oni zaostali u zadruzi gledaju da obuče i svoju decu u tom zanatu. I tako zanat prelazi s kolena na koleno, te se može naći i takvih porodica, čiji su se stari, dokle se god pamti, zanimali tim zanatom; na pr. jedna je taka zadruga u selu Židovićima: Goge, gde su svi odrasliji muškarci obučeni majstorskom zanatu; u Pod-Ožlju u zadruzi Srbljanovića zanimaju se takođe svi tim zanatom; u selu Kučinu — u dolini Lima i u selu Dragašima — u šumanskoj kotlini, svi se zanimaju lončarskim zanatom, i t. d. Majstora ima najviše ali nisu retki ni kovači, terzije i lončari.

Ima sela gde se svi seljaci isključivo bave kovačkim i lončarskim zanatom; tako u selu Krnjači do skora većina seljaka bavili su se kovačlukom: britve krnjačke čuvene su bile po celom Novopazarskom Sandžaku, pa i danas kod seljaka nisu na manjem glasu. Svima ovim zanatlijama zanat je sporedno zanimanje; ako su to majstori a ima ih više u kući, onda za vreme seoskog poljskog rada šalju samo jednog ili dvojicu u rad, a ostali sređuju letinu. Kad je letina sređena i ostali se razilaze po radu.

Ako nije dovoljna ni zemlja da prehrani, ni stoka da održi kućnu čeljad, onda se pojedini iz zadružnijih kuća otiskuju u rad ili u kiridžiluk. U rad obično idu u Srbiju i gotovo iz sviju sela između Ćotine i Lima. Po 10, negde po 20 pa i više njih krenu se s proleća iz jednog mesta sa konjima ili bez konja, pređu u Srbiju i tamo rade pod najam seoske poslove sve dok se ne zbere letina pa se onda vraćaju natrag.

U rad idu ili puki siromasi ili pojedinci iz većih zadruga, gde ostali što ostaju mogu i bez njega posvršavati domaće poslove. Svaki od ovih koji idu u rad, može prosečno da zaradi za vreme bavljenja 10—15 dukata.U kiridžiluk idu oni koji su iz sela pored puta i to idu najdalje do Novog Pazara i Mitrovice; donose i odnose trgovačku robu ili kupuju tamo so i kod kuće preprodaju.

[1] Škola po selima za sad ima vrlo malo, a  koliko ih  ima, daju slabe  rezultate.  Seljak  još  ne  može ni da  shvati  značaj  školovanja, te i  kad  pošlje  dete u  školu šalje  ga u  nameri  da  nauči  čitati,  pisati i računati; sve ostalo smatra kao luksuz i njemu kao seljaku nepotrebno. Mesto  vaspitanja  i kao  čoveka i kao Srbina  ograničeno  je  na  porodicu i na zadrugu — gde  je  ima.  Ovo  je  svuda  po  istom  tipu  i  planu  i onakvo  kakvo  je  bilo  i  pre  nekoliko  vekova,  bez  ikaka  progresa.

[2] Nemanjići, a i ostali  vladaoci  starih  srpskih  država, naročitu su  pažnju  obraćali na Polimlje.  Manastira, prosvetnih  rasadnika  u staroj  srpskoj   državi,  bilo  je  ponajviše  u  Polimlju  i  Potarju; od  njih   i  danas  nailazimo  tragove na svakom koraku;  ima ih i opravljenih i očuvanih,  ali  njihov  je  uticaj  danas  sveden  na  minimum.  Istina  je,  da  su u  staroj  srpskoj  državi  prosveta i kultura  imale  kastički  karakter i nisu  toliko   prodirale  u  masu  seljačku,  adi   ipak  moralo  je  i  na  njih imati  nekakva  uticaja  u  tom  pogledu.  Narod  se  češće   skupljao  i  zborovao   oko   svojih   crkava  i  manastira,   naročito  u  tursko   doba,  kada su  mu  crkve i manastiri  postali  jedini  branič  vere  i narodnosti.  Manastiri su bili ne samo  bogomolje  nego i škole;  oni su bili jedina utočišta  prosvete,  a ko se hteo  knjizi  učiti išao je u manastir.  Naročito je bilo  mnogo  manastira  u limskoj  dolini,   tako  da  danas  na  razdaljini svaka  dva sata, nailazimo  ili na ruševine, idi na još dobre ostatke, ili sasvim  dobro očuvane  bogomolje u  kojima  se  i  danas  služi.  Pa  i u Potarju nailazimo   ovih   ostataka  u  svakom   mestu   koje  je  bilo   naseljeno.  Interesantna je pojava:  od  kuda   ovolike   bogomolje  u  kraju,  koji nikad  nije  mogao   biti tako   gusto naseljen  —  što  smo  ranije  videli. Giljferding  u  svome radu „Bosnia i Hercegovina“  (st. 315.)  ističe,   kao obrazac  predanosti  veri, hrišćane  prepoljske  i  pljevaljske  nahije  i to ne  samo  kao   obrazac njihovim  suplemenicima  Srbima, nego  celom  pravoslavnom  svetu.  Ovo  se  ne  može  razumeti  kao  fanatizam, na  protiv  mi  znamo  da  su  Srbi  u  tom  pogledu  prilično  indiferentni, jer  i  danas  nije  retkost  naići  seljake  u ovim  krajevima  koji  nisu  za  20 — 30  god.  u  crkvu  otišli.  (Kolašinac veli za  crkvu  da  je  popova.)  I  same  građevine   manastira  i  crkava  pa i  one   najvećih  —  Banje  i  Mileševe  —   nisu   velikih   razmera  i  ako ih  ima  vrlo  lepe  arhitektonske  izrade,  te  izgdeda  da  narodu   nije  toliko   bilo  stalo do molitve  koliko  do  zbira i zajedničkog sastanka, koji su  se  obavljali  oko  crkava  i  manastira   prilikom  većih   praznika.  Mi znamo  da  se  na  ovakim  zborovima  rešavalo  i odlučivalo o svima našim krupnijim  poduzećima  i  nacionalnim  i  verskim, te  je  u  ovome  pogledu veoma  značajna  bila  kulturna   uloga  srpskih   bogomolja.  I  ako  je  danas od nekadanjih  crkava i manastira  vrlo  malo  ostalo  nezapuštenih i koji i  danas  sduže,  ipak  se  narod neprestano  okuplja i zboruje  na njihovim razvalinama  o  većim  praznicima  i  godetima.   Poštovanje  ovih   srpski svetilja nije samo  kod pravoslavnih  Srba nego  i kod muhamedanaca,  Ovi, i ako su napustili svoju pradedovsku veru, nisu prestali poštovati i ceniti zadužbine njihovih predaka, koje su ih nekad  privlačile i oko sebe okupljale. Nova vera kod njih nije nikako mogla izgladiti i lepe uspomene  iz  stare  vere  —  hrišćanske.

[3] Rad 56. str. 213, 215.

[4] Istorija Srba izdanje Sr. K. 3. st. 171. — LJ. Kovačevića i LJ. Jovanovića.

[5] Rad 5 6. str. 214.

[6] Narod priča da ju je zidao Đ. Smederevac pa joj otud u ime ostalo: Đurovo — Džurovo

[7] U jednom Fermanu manastira Sv, Trojice (br. 33.) od god. 1 827. ovaj se grad naziva Bišćanski grad i veli se da je u hercegovačkom sandžaku i da je blizu granice druge države, pa se onda nastavlja kako je potrebno da se dobro čuva taj grad s toga treba dnevno 2 885 jaspri koje će se uzimati od 6 jafti gde su i Pljevlje i manastir Sv.Trojica ulazila, za trošak na 150 ljudi određenih za čuvanje grada. Ovaj Ferman naređuje da se desetina koju su dotle caru davali preokrene u ovaj danak — te se tako, izgdeda duže vremena, plaćalo, sve dok je trajada posada u gradu.

[8] Kuripešić Rad 56, str. 171.

[9] Jireček — Spomenpk XI, str. 7.

[10] U Kozici izpad Kozičke Reke vide se na jednom oštrom kršu ruševine nekakve tvrđave koju narod  pripisuje prokletoj Jerini.

[11] Trg Brskovo i župe Brskovska i Ljubovnđska. Glas XXX, st. 4 -LJ.  Kovačeić

[12] Trgovački centri i putovi po srpskim zemljama u srednjem veku i u tursko doba, 48 — J. Erdeljanović p R. Nikolić.

[13] Ibid. st. 48.

[14] Spomenik XI. st. 7.

[15] Zavisi od toga: da di su livade dalje idi bliže od begove kuće. Može biti i ovakav slučaj: da aga da seljaku kakve livade za košenje a ovaj my za to svake godine daje izvestan broj ovaca. Međutim stoka je seljačka svojina i on može sa njom raspolagati kako hoće.

[16] U 16. veku dopravljao je manastir Sv. Trojice gde mu se i danas vidi slika u narodnom odelu na dovratnici

[17] Od pod kesim uzete stoke seljak daje sopstveninu izvesan deo ukupljenog mrca, a za čobaniju plaća se seljaku na svako grlo izvesna suma — koliko se pogode.

[18] Stara mera,

[19] Dva starca u selu Vrulji — četiri sata daleko od Pljevalja umrli su skoro u 90 god. svoga života ne pokrenuvši se nigde iz sela za celoga svoga života; u Kolašinu i Kričku nije retkost naći seljake koji nisu sišli u varoš za 20 ili 30 god

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na februar 19, 2015 in NEKATEGORISANO

 

Oznake: , , ,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

 
%d bloggers like this: