RSS

Dobrilo Aranitović – Zavičajni zapisi Obrada Leovca

16 Nov

„Breznički zapisi“ br. 13-14, Pljevlja 2001, 144

PO  SANDžAKU

 Pljevlja

(Оbrad Leovac: Po Sandžaku.Pljevlja – Prosveta,Sarajevo, XVII/1933, 8, 192-196.)      

Ona visoka oblast koja čini sastavni deo dinarskih planina a nalazi se na njihovoj istočnoj strani, ograđena odasvuda visokim planinama (Ljubišna, Kovač, Vučevica na zapadu, Rogozna i Žljeb na istoku), užljebljena dolinama Ibra, Uvca i Tare uobičajeno je u novije vreme da se zove imenom Novopazarski Sandžak. Ova oblast je velika površ ispresecana često puta planinskim grebenima na manje površi sa mestimičnom visinom do 1400 m a nikada manjom od 700 m. Posmatrana s visokih pograničnih crnogorskih i srbijanskih planinskih oblasti, Sandžak nam ipak izgleda kao jedna spuštena oblast. Njene visoke pogranične planine činile su da je ova oblast uvek bila van domašaja modernih kulturnih uticaja, a doskora su i političke prilike bile uzrok da je Sandžak ostao usamljen. Polazeći od Rudog, najbliže željezničke stanice, za Pljevlja prolazi se preko Ustibra, čija je dolina pitoma i bogata šumom, prilično gusto naseljena, pa kroz klisuru Sućeske izbija se na planinu Čemerno. Levo od Čemerna pokazuje nam se nov kraj – Babine – sličan Hercegovini, jednolik po izgledu, stenovit bez dolina i ulegnuća, bogat u vrtačama, često u nizovima poređanim. Ova oblast izgleda skoro pusta, jer se niske drvene kuće, u većini slučajeva naročito starije pokrivene slamom, nalaze po većim i manjim vrtačama.

Pošto se ostavi ovi goli, stenoviti, krečnjački kraj, na jugu se ukazuje uska i stešnjena dolina koja u jednom svom delu prelazi u polje dugačko 8-9 km a široko 5-6 km. To je pljevaljsko polje najveće i najniže u oblasti zapadno od Lima. Dno polja nije ravno već talasasto, a na sredini njegovoj nalazi se brdo Pliješ visoko oko 150 m iznad dna polja. Polje je vrlo bogato tekućim vodama: Breznica, Tvrdaš, Vezičnica i sve idu prema glavnoj reci Ćotini, koje sa mnogo svojih krivina daju čaroban izgled samom polju. Planine oko polja, krečnjačkog sastava, gole i stenovite imaju dosta gusta naselja. Skoro na celom toku reke Breznice, i s jedne i s druge strane, prostiru se Pljevlja. Niže Pljevalja, na ušću Vezičnice u Ćotinu, nalaze se ostaci starorimskog naselja sa mnogo zavetnih i nadgrobnih spomenika, stubova i drugih građevinskih ukrasa, koji su velikim delom preneti u Pljevlja i uzidati u građevine. Po mnogobrojnosti ostataka rimske kulture zaključuje se da se ovde nalazilo veće rimsko naselje, čije se ime nije moglo utvrditi. Pljevlja nisu imala nikakvu značajniju ulogu u našem srednjem veku, već je bilo malo mesto-naselje pod imenom Vrhobreznice na putu od Novog Pazara za Dubrovnik. Pored Ćotine nalaze se zidine starog letovališta Hercega Stjepanova grada Kukanja, udaljenog od Pljevalja na zapad oko 10 km. U pljevaljskom polju, pored Vrhrbreznice stari je Herceg Stjepan delio i megdan s Turcima. Tu se odigrao i jedan od najvećih hercegovih bojeva protiv Turaka. Za vreme turske vladavine Pljevlja se počinju nazivati i Tašlidža, a kasnije postaje sedište hercegovačkih paša. I pored svog sredašnjeg položaja u oblasti zapadno od Lima, ipak Pljevlja nisu dobila neku značajniju važnost sve do XIX veka, iako su bila uvek u vrlo živim trgovačkim vezama s Dubrovnikom, pa čak i u novom veku, sve do pada ove naše malene primorske republike. Posle vojničke okupacije Pljevalja od strane Austrije (1878-1908) ona su dobila austrijsku vojsku što je ipak mnogo doprinelo življoj trgovini. Sa osnivanjem srpske gimnazije, početkom dvadesetog veka (jednom od vrlo retkih i najstarijih u našim krajevima pod Turcima), Pljevlja postaju neko manje kulturno središte za hrišćane.

Pljevlja se ne razlikuju od ostalih naših varoši u Sandžaku. Sastoje se u glavnom iz jedne glavne ulice – čaršije, kaldrmisane i vrlo široke, oivičene i s jedne i s druge strane nizom malih dućančića sa ćepencima, vrlo istaknutih i zbijenih streha što sve daje vrlo zanimljiv izgled. U čaršiji se može videti i poneka moderna kuća, koja svojim oblikom i veličinom čini pravu suprotnost okolini.

Oko čaršije, glavnog i najstarijeg začetka Pljevalja, razvijali su se ostali delovi grada ili m a h a l e, kojih ima više, a odvajaju se jedna od druge: ulicama, livadama i njivama ili tržištima. U blizini glavne ulice ili čaršije ranije su stanovale isključivo muslimanske porodice a hrišćani na kraju varoši. Danas se to izmenilo u toliko, što i u muslimanskim mahalama stanuju hrišćani. Kroz mahale se pružaju krivudave ulice, često puta između dva reda visokih taraba ili zidova od ćerpića iza kojih se kriju niske daščare ili kuće orientalnog tipa pokrivene ćeramidom. Retko je sada naći neku bogatiju muslimansku kuću koja je zadržala onaj svoj stari raspored zgrada selamluk (odeljenja gde su se nalazili i primali muškarci) i  haremluk (odeljenja gde su se nalazile žene), kako se to moglo ranije videti, niti onih visokih zidova između njih. To je vrlo brzo iščezlo, isto onako kao što brzo iščezava uopšte uticaj stare muhamedanske kulture. Sve se prepravilo i prepravlja prema stvarnim potrebama.

Do austriske vojne okupacije Pljevlja nisu imala neki naročiti blagotvorni uticaj na okolinu, već su služila samo kao mesto gde su se menjali zemljoradnički i stočarski proizvodi za stranu robu. Primicanjem crnogorske i srbijanske granice prema Sandžaku i okupacijom Bosne i Hercegovine do Metljike od strane Austrije učinilo je da su se osećali vrlo moćni uticaji ovih država kao i Turske koja je imala Pljevlja u svom posedu. Položaj Pljevlja između četiri različita politička uticaja pre oslobođenja uticao je često puta loše na međusobne odnose stanovnika. Inače je nacionalna svest i rodoljublje kod Pljevljaka vrlo razvijeno. Kako su Pljevlja bila naseljena skoro isključivo muslimanskim življem u njima doskora nije bilo nijedne hrišćanske crkve. Tek u najnovije vreme podigla se pravoslavna crkvica koja se svojom veličinom, bogatstvom i ukrasima ne može uporediti sa crkvama u okolini.

Na severoistočnoj strani Pljevalja nalazi se stari čuveni Vrhobreznički manastir u narodu poznat pod imenom Sv. Trojica, koji svojom bibliotekom starijih naših rukopisa istoriske sadržine dolazi posle Sv. Gore i Dubrovnika na prvo mesto. Stari naši rukopisi nisu sistematski proučeni, te se mogu često puta naći stvari dodanas nepoznate. Manastir je bio srećniji od svih naših većih starijih manastira, pa nije nikad rušen ni paljen.

Međutim, elementarne nesreće često su ga puta snalazile (slučajan požar i poplava). Imanja manastirska bila su i ranije kao i sada vrlo velika, jer su ih zaveštavali pobožni hrišćani; ali nasilno otimanje od strane Turaka pre oslobođenja i sprovođenja agrarne reforme posle oslobođenja manastir su prilično oštetili, no ipak je vrlo bogat i bogatstvo mu se sastoji u velikom broju zgrada u Pljevljima, Prijepolju i okolini. U manastiru se nalazi štap i ćivot sv. Save.

Putopisne beleške

(Оbrad Leovac: Po Sandžaku.Pljevlja – Prosveta,Sarajevo, XVII/1933, 10, 235-258.)    

 Ako se pođe od Pljevalja preko Ćotine na jugozapad i dalje preko Pljevaljskoga Polja, dolazi se u najviši predeo celoga Sandžaka, gde se nalaze planine: Ljubišnja, Kraljeva Gora i Lisac sa svojim pošumljenim vrhovima i bogatim pašnjacima. Ovaj je kraj vrlo visok, sa malim ulegnućima uglavljenim između viših delova, te obrazuju prilično velika, po prirodi karstna, često puta zatvorena polja, stepenasto poređana. Visoravan je prilično suva, jer se voda upija u krečne stene, a pojavljuje se u nižim predelima, često, u obliku vrlo jakih izvora. Nikakvih boljih puteva nema preko ove oblasti, te se može reći da njom ne struji trgovački, kulturni i prosvetni život. Jedna uska, vrlo rđava, skoro neupotrebljiva staza jedino je saobraćajno sredstvo koje prolazi preko ove visoravni i spaja Jezera sa Pljevljima i drugim kulturnim središtima. U ovoj visoravni pružaju se od severoistoka ka jugoistoku nekoliko polja i to: Ograđenica, Bobova, Bitine i Krupice. Ograđenica i Bobovo su najviše oblasti, sačinjavaju neke male celine, vrlo siromašne, upravo najsiromašnije vodom. Naročiti položaj, usamljenost i odvojenost od ostalog Sandžaka, a s druge strane blizina Crne Gore, učinila je da je ova visoravan naseljena samo hrišćanskim življem. Stanovništvo je u ovom kraju uvek bilo u izuzetnom i vrlo nezavisnom položaju prema truskim vlastima, čime se ponosilo i ljubomorno čuvalo svoja prava. Svaki pokret u Hrecegovini i Crnoj Gori imao je svoga odjeka u ovom kraju. Takvih je slučajeva dosta bilo u toku šesnaestog, sedamnaestog i osamnaestog veka, a naročito pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, za vreme ustanaka Luke Vukalovića, kada se mnogi ugledni ljudi iz ovih krajeva prebaciše preko Tare, te pod vođstvom Mića Gluščevića i drugih ranije poznatih ajdučkih arambaša razbiše 1862 god. na Šarancima Turke iz Pljevalja, gde i njihov osioni vođa Beg Drnda plati glavom. Poraz Pljevljaka bio je na Tari tako strašan da ih je više izgubilo glavu u vodi nego od oružja, a mnogi savremenici pričaju da se Tara tada mogla preći preko mrtvih lešina, a ”da se opanak ne pokvasi”. Najjačeg odjeka našao je veliki hercegovački ustanak 1875. g. kada je ceo Sandžak bio u plamenu, a događaj je poznat pod imenom ”babinske bune”.

Za razliku od Bobova i Ograđenice – Krupice i Bitine se nazivaju jednim imenom K r i č a k. Ime je stranog i vrlo starog porekla, jer dolazi do imena jednog ilirskog plemena koje je pre našeg doseljavanja živelo u ovom kraju. Krupice i Bitine su polja jajastog oblika, dosta dugačka i široka, okružena brdima punim vrtača. Na suprot Bobovu i Ograđenici ova je oblast ranije nosila čisto muslimansko obeležje, gde su se bile naselile muslimanske porodice prognane iz Crne Gore. Uopšte se može uzeti da je Sandžak kao stanica, gde se stanovništvo iz visokih dinarskih predela privremeno zadržava u svom seljenju u ravnije krajeve. Ovde se ne mogu naći starije porodice, izuzev Ograđenice, sa predanjem i spomenom o pojedinim događajima.

Ova je oblast pre svega oblast trava. Zime su vrlo duge i oštre; leta sveža. Iako je klima vrlo oštra, ipak i ono vodenog taloga što padne tako je raspoređeno da nema meseca bez kiša. Nadmorska visina i nedovoljna vlažnost, skoro ceo Sandžak, a naročito ovu oblast čine vrlo nezgodnom za uspevanje kulturnih biljaka, te se ovde ne mogu očekivati ni naročito velike šume, već više travne stepe. Trava i stoka jedino su bogatstvo ovoga kraja i sav privredni život u velikoj je zavisnosti od stoke. Različito od ostalih naših susednih krajeva ovde su retke ”bačije”, i stoka se ne isteriva za vreme leta na visoke planine kao u Hrecegovini. Ovakav način stočarstva došao je zbog osobina samog zemljišta, visine i klime.

Nekada je Sandžak bio središnja oblast našeg političkog i kulturnog života; ali za vreme turske vladavine sve do oslobođenja, može se reći, išlo se u kulturnom pogledu unazad. Jedan od glavnih uzroka su, pored geografske usamljenosti, i političke prilike. Sa menjanjem političke vlasti i rešenjem agrarnog pitanja u korist seljaka, učinilo je da se prekinulo lutanje pojedinih porodica od čitluka do čitluka, te se može misliti i raditi da se podigne način života ovoga stanovništva.

Ranije su bile retke inokosne porodice, već zadružne, koje su imale po nekolike desetine članova, pokoravale se jednom starešini, stanovale u jednom selu, te u svakom pogledu sačinjavale jednu celinu. Vrlo često su i sela dobijala svoja imena po imenima takvih porodica. Sela su razbijenog oblika, veća ili manja po broju kuća. Nisu retki slučajevi da se i pojedine kuće, okružene svojim sporednim zgradama, nazivaju selom. Da se na jednom mestu osnuje novo naselje potrebno je da ima vode i trave. Naselja su razmaknuta po 200 i 300 metara.

Nesigurnost, da će se jedna porodica zadržati duže vremena na aginskom čitluku, bila je glavni razlog da su se ranije kuće pravile od naslaganih greda i sastojale se iz: k u ć e, sa dvoja vrata jedna prema drugim, bez prozora, sa badžom, nepatosane, sa ognjištem u sredini iskopanim u zemlji, više koga vise o gredi verige i, s o b e, vrlo niske sa jednim ili dva prozora, bez okana. Danas se više vodi računa o zdravlju, pa se i kuće prave udobnije sa više odeljenja, okrečene i patosane, u kojima se može naći i nešto nameštaja, istina primitivno načinjenog.

Hrana stanovništva je u velikoj zavisnosti od stočarstva. Glavni su stočarski proizvodi: vuna, kajmak – skorup, maslo i sir koji se dosta primitivno spravlja; od zemljoradničkih proizvoda: žito, pasulj, krompir i kupus. Na vrlo velikoj je ceni u ovim krajevima jelo c i c v a r a, spravljena, za naročito cenjene goste, na kajmaku od kukuruzna brašna.

Bogatstvo vune razlog je: da se stanovništvo odeva suknenim odelom. Konoplju seje svaka porodica i od nje se tka rublje. Uticaj limske doline i Crne Gore poslednjih godina na kraj odela sve je veći. Ranije žensko odelo vrlo se retko može videti, a sastojalo se od duge bele košulje sa nabranom oprežinom dugom 25 do 30 santimetara po ivici izvezenom narodnim vezom. Gornji deo odela: suknen gunj bez rukava ili s rukavima, izvezen čohom, svilenim i zlatnim gajtanima i sitnijim vezom. Na glavi se nosi bela marama. Sada se više kroje vunene suknje u zatvoreno plavoj boji sa nešto veza pri dnu i, kaput. U kraju bližem Crnoj Gori žensko se odelo kroji od fabrične pamučne materije i čohe (naročito zubuni ukrašeni po ivicama zlatnim gajtanom) a kao ukras od srebrne pafte i velika srebrna puceta na jelecima. Muško se odelo u glavnom sastoji kao kod Hercegovaca iz ”šalvara i tozluka”, koporana. Kod bogatijih seljaka može se videti o velikim praznicima (kao što su sv. Trojica u Plevljima) koporan i fermen od čohe ukrašen velikim srebrnim tokama, a u kožnom pasu revolver srebrom i zlatom ukrašen.

 Privreda

(Оbrad Leovac: Po Sandžaku. Pljevlja – Prosveta,Sarajevo, XVII/1934, 10, 82-85.)       

U privrednom pogledu Sandžak je jako zaostao iza drugih naših pokrajina. Zemljoradnja sa drugim privrednim granama nije zaostala samo zbog neracionalnog obrađivanja, već i u pogledu rasprostranjenosti oseća se velika zaostalost, čemu je opet uzrok doskorašnji feudalni poredak i nesigurne političke prilike. Nigde primitivna ralica nije našla svoju veću primenu nego u Sandžaku i to kako u brdskim – planinskim predelima tako i u ravnicama, kotlinama i rečnim dolinama. Plug je vrlo redak. On se često, a naročito oko Sjenice, pravi od drveta, a samo je raonik gvozden. Rastresitog zemljišta u Sandžaku ima vrlo malo i to ograničeno na uske rečne doline – dolinu Lima i dolinu reke Raške, a ostalo je polukarstno zemljište i smonica. Tradicija ima prilično uticaja i na razvitak privrede kao i uopšte na način života. A opet odvojenost Sandžaka, od ostalih u privrednom pogledu naprednijih krajeva, ne dozvoljava da se njegova privreda ugleda na druge. Poljoprivrednih ili ma kakvih drugih škola, u kojima bi se omladina poučavala da racionalnije obrađuje zemlju, ili da se poučava drugim privrednim granama, nema, te je zemljoradnja po načinu obrađivanja vrlo primitivna. Ali i u ovom malom kutu naše otadžbine, koji je ispunjen planinskim vencima, ispresecan dolinama reke Raške, Lima i Ćotine, zemljoradnja nije podjednako rasprostranjena. Rečne doline, naročito duga dolina Lima i reke Raške, sa svojom umerenom i blagom kotlinskom klimom, prava su suprotnost okolnom zemljištu, jer rečne ravnice sa plodnim nanosima su neobično podesne za zemljoradnju. Ali ovakvog je zemljišta malo, ograničeno je na mestimična proširenja Limske rečne doline i na Novopazarsku kotlinu, naročito onaj deo kotline koji se nalazi uza samu reku Rašku. Ostali i najveći deo je nepodesan za zemljoradnju, divljačan, obrastao šumom ili pod velikim pašnjacima i livadama, izložen hladnim strujama. No bogatstvo u lepim i bujnim pašnjacima čine Sandžak neobično podesnim za stočarstvo. Ove su dve privredne grane najvažnije, a ostale dve jedva da mogu doći u obzir. Sandžak nema nekih svojih naročitih odlika u privrednom pogledu velike zaostalosti u privrednom a tako isto i u kulturnom pogledu i neprosvećenosti. Zemljoradnički proizvodi jedva podmiruju domaće potrebe, a kad su godine najrodnije malo što pretekne da se proda. Po rečnim dolinama uspeva pšenica, kukuruz, raž, ječam, a isto tako uspevaju variva i povrtarstvo, a naročito oko Prije- polja i Novog Pazara. Povrtarstvo je vrlo razvijeno i rasprostranjeno oko Novog Pazara i odlično uspevaju: lubenice, kupus, luk, dinje, paprike i pasulj naročite vrste, a isti tako, samo u manjem obimu, uspevaju i oko Prijepolja. Iz Novog Pazara i Prijepolja se povrće i varivo nosi u više planinske predele, u kojima uspeva jedino ovas sa nešto malo ječma. Rečne su doline s obzirom na njihovu veličinu i plodnost prenaseljene. U njima se mogu videti lepi voćnjaci oko i izvan kuća.

Šljive su najrasprostranjenije u Novopazarskoj kotlini i Limskoj dolini oko Prijepolja, Brodareva i Bijelog Polja i upotrebljavaju se sirove ili suve, ili se od njih spravlja pekmez i rakija. Pored šljiva ima dosta jabuka ne naročitog kvaliteta, ali ih u okolini Novog Pazara ima vrlo dobrog kvaliteta. Od krušaka se naročito cene jerbasme. Doline su bogate i orasima, a od ostalog voća mogu se pomenuti trešnje i višnje.

Vinogradarstvo je u Sandžaku radi klime onemogućeno pa čak i u Novopazarskoj kotlini. Istina, nešto malo vinograda ima, ali oni vrlo slabo uspevaju zbog nedovoljne količine sunčeve toplote. Po Sandžaku ima vrlo dobrih šuma, pa svojim zelenilom liči na Bosnu. Ali od tih je šuma vrlo malo koristi, jer se drvo upotrebljava jedino za gorivo i građu za lokalne potrebe i nema ni jedne strugare pa i najmanjeg kapaciteta. U višim predelima, gde je manje kiše, preovlađuju četinari, ponajviše smrča i jela dok je bor vrlo redak, a u rečnim dolinama i mestima bogatijim kišom preovlađuje listopadna šuma: hrast, bukva, grab i lipa. Oko sela i varoši preovlađuje sitnogorica – hrastilak. Šume su ponajviše državne, a vrlo malo ima privatne svojine. Iako u Sandžaku ima nekoliko čuvenih manastira, ipak su oni svoje posede izgubili, pa i šumu. Gajeva ima vrlo lepih i oni su svojina pojedinih sela ili bogatijih ljudi.

Stočarstvo je vrlo razvijeno u celom Sandžaku, ali se od stoke po kvalitetu naročito ističu ovce sa sjeničke i pešterske površi. Ova je privredna grana neobično omiljena i ima za stanovništvo mnogo većeg značaja od ostalih privrednih grana, jer su stočarski proizvodi i stoka-ovce i danas na relativno visokoj ceni. Stoka i stočni proizvodi daju seljacima mogućnost da kolonijalnu robu i fabrikate u koliko im je to potrebno nabavljaju. Svake godine u Sandžaku se proda po nekoliko desetina hiljada jagnjadi, a ponekad se preko- rači stotina hiljada. Stoka se iz Sandžaka najviše izvozi u Solun, a glavna su mesta gde se stoka prodaje: Pljevlje, Sjenica i Novi Pazar. U ovim mestima naročito su veliki pazarni dani u jesen, kada se doteriva sa sela sve što je dobro hranjeno. Najveći se deo stanovništva bavi stočarstvom što mu omogućavaju odlični pašnjaci. I danas je broj stoke kod imućnijih ljudi znatan, a ranije se dešavalo da su veće seoske porodične zadruge imale preko hiljadu grla iako se viđaju velike ergele konja, oni nisu dobre pasmine, već obični bosanski mali konji. Goveda su isto tako sitna.

Domaća radinost je u Sandžaku vrlo razvijena i ogromna većina stanovništva podmiruje svoje potrebe ponajviše domaćom radinošću. Od domaće radinosti slabo se može što unovčiti, a od tih proizvoda retko koji da ima neko posebno sandžačko obeležje. Bogatstvo u stoci, naročito oko Sjenice, sa ovcama mekog i lepog runa uslovljavalo je da se razvije ćilimarstvo. Lepotom, postojanošću i slaganjem boja odavno su poznati sjenički ćilimovi, a ćilimarske škole postoje i u drugim većim sandžačkim mestima. Novopazarska ćilimarska škola odlikuje se time što, mesto uobičajenih šara, ima kao motive naše manastire ili njihove ruševine kao na pr. manastir Sopoćani, Đurđevi Stubovi i dr. Fabrikati se u mnogo manjoj količini troše nego u ma kojoj drugoj oblasti naše države. Svakako da Sandžaklije nisu u tolikoj meri konzervativne, te da lako ne napuštaju sve poljoprivredne sprave i alatke, nego je razlog i to što ova siromašna oblast ne može da dade mogućnosti da se modernije sprave nabave. U mnogim selima najobičniji plug nije poznat, već ga zamenjuje drvena ralica, a da ne govorimo o drugim spravama, kojih uopšte u Sandžaku nema. Pored stočarstva prilično je razvijeno živinarstvo, iako mu se ne poklanja naročita pažnja. Oko Novog Pazara ima mnogo gusaka odličnog i poznatog kvaliteta. Kokoške su obične, ne naročite pasmine, a jaja nisu krupna i u velikoj se količini izvoze u Srbiju, a iz zapadnog Sandžaka u Sarajevo.

Sandžak nije bogat rudama ili bolje reći nije dovoljno ispitan u tom pogledu. U Pljevaljskom Polju, koje je u ranijim vekovima bilo pokriveno vodom, ima dovoljno uglja ali mlađeg postanka. Oko Novog Pazara poznata su mesta Gluha Ves – Gluhovica, nedaleko od Staroga Rasa, i Janjevo gde se u starom i srednjem veku kopalo gvožđe i srebro. Novopazarska kotlina sa okolnim brdima puna je ostataka nekadašnjih vulkanskih erupcija, pa i danas ima pukotina u zemljinoj kori iz kojih izbija topla sumporovita voda. Takvih toplih izvora ima nekoliko na istočnoj strani od Novog Pazara, a samo se jedan iskorišćava. To je Novopazarska Banja, vrlo primitivno uređena, bez ikakvih udobnosti, ali zato vrlo lekovita za reumatičare. Takva banja nalazi se i blizu Priboja, gde se nalazi i čuveni manastir sv. Nikole – bolje poznat manastir Banja – sedište nekadašnjih dabarskih episkopa. Ova isto tako lekovita voda ima nešto udobnije stanove, više je posećena, bolje poznata, te na suprot Novopazarskoj Banji doprinosi više koristi okolnom stanovništvu za vreme leta – sezone kupanja.

Sandžački odmetnici

(Оbrad Leovac: Po Sandžaku. Pljevlja – Prosveta,Sarajevo, XVII/1934, 5, 106-109.)     

 U toku celoga XIX veka narod se u Sandžaku nije smirivao, već su šume uvek bile pune odmetnika – osvetnika i zaštitinika našeg življa protiv siledžija i zulumćara. Iako je reč 3 a t a r a c označavala Sandžakliju vrednog, mirnog koji vodi brigu samo o tome kako će ishraniti čeljad i platiti porez turskom caru, ipak se taj 3 a t a r a c često puta bunio protiv nepravde koja se svakog dana pričinjavala našem življu bilo u Sandžaku, Bosni ili Hercegovini. Nikada k nijedan narodni pokret u blizini Sandžaka nije se desio a da svoga jakog odjeka nije imao u Sandžaku. Čuveni sandžački junaci Mića Gluščević, Marinko Leovac i Ristan Šarac naročito se ističu za vreme hercegovačkog pokreta pod vođstvom proslavljenog junaka Luke Vukalovića, čija puška ima odjeka i na Tari prema Sandžaku, te Turci pretrpeše strašan poraz na Šarancima 1862 god. Narodni ustanak u Hercegovini 1875 god. takođe privlači Sandžaklije, a veliki ih broj ide na Javor u  dobrovoljački k o r čiji zapovednik bejaše arhimandrit Nikifor Dučić. A kada na berlinskom kongresu Austrija dobi mandat da u Bosni i Hercegovini zavede ”pravičniju” upravu i ”reši” socijalno pitanje, u Hadžilojinoj buni se vidno ističu i muslimani iz Pljevalja, a naročito pljevaljski muftija. Pa i ustanak u fočanskom kraju koji se dogodi krajem 1881 i početkom 1882 god. nije prošao bez učešća Sandžaklija. Od Sandžaklija, učesnika u fočanskoj buni, retko se koji nalazi u životu. O pokretu i učešću sandžačkih odmetnika i učešću ostalog našeg življa iz ovoga kraja dao mi je nekoliko podataka Petar Tošić, čiju glavu austrijske vlasti u ono vreme behu ucenile sa 150 dukata, a sa toliko isto novca beše ucenjena i glava Stojana Kovačevića kao i Drage Ćosovića rodom iz Kosenice. Kao i svake godine tako i 1881 u jesen odmetnici su se pripremali za zimnicu; ali pre nego što su doneli odluku gde će zimovati, oni se obrate za savet vojvodi Lazaru Sočici, šta da rade i gde da se smeste. Oni su uvek u vrlo prisnim vezama bili sa Sočicom. Vojvoda, uviđajući rovito stanje u Boki, Bosni i Hercegovini zbog odluke Beča da se iz ovih krajeva regrutuju mladići i očekujući svakog momenta da će planuti ustanak, preporučio je da se odmetnici sklone na tursko zemljište i da tamo prezime, ali u blizini austrijske granice. Kao najzgodnije mesto odmetnici su izabrali Vranovinu i TU U jednoj pećini zazimili. Obaveštene austrijske vlasti da se u blizini njene granice nalaze odmetnici, a verujući da će se u zgodnom momentu prebaciti u Bosnu i Hercegovinu, pođu jednog dana put Vranovine, napadnu odmetnike na turskom zemljištu, te se ovi delom prebace u Crnu Goru a delom dublje u Sandžak. Izvešteni o austrijskim optužbama protiv Crne Gore da ih potpomaže, odmetnici se sastanu u Sandžaku, a već pozvani na dogovor i pomoć od fočanskih pobunjenika preko brata Muhameda Hocića iz Grdijevića, napadnu na austrisku pograničnu karaulu na Meštrevcu, razagnaju austrijske pandure, a karaulu zapale. U toj borbi je poginuo Simo Davidović boreći se protiv pobunjenika, ali su ga odmetnici i pobunjenici jako žalili. U ovom narodnom pokretu protiv tuđinske vladavine nisu došli u pomoć pobunjenicima samo odmetnici-hajduci već su uza njih pristali i drugi ugledni ljudi obe vere iz Sancaka. I čudna stvar ali lep primer, da su i ti neprosvećeni ljudi iz našega kraja uviđali da su njihovi zajednički interesi ugroženi od tuđina. Vođe pravoslavnih behu Tošići: Mitar, Petar i Miladin, Drago Ćosović i Mališa Mršović iz Kalušića pored Pljevalja, dok je muslimane predvodio Derviš Ljuar. Bez nekog modernijeg naoružanja, bez potpore ekonomski jačih veliki deo stanovništva iz okoline Pljevalja predvođen odmetnicima od turskih vlasti i turskim pandurima, kao što je bio i Derviš Ljuar, pohitao je da goloruk pritekne pobunjenoj braći u pomoć. Nekog vrenja bilo je u okolini Foče još u jesen 1881 god., a sandžački odmetnici su prešli u Bosnu još pre Božića. Oni su za svo vreme trajanja ustanka operisali oko Foče, dok je Stojan Kovačević došao ustanicima u pomoć tek oko Božića. Stojanov dolazak je okuražio mnoge ustanike i ustanak uzima sve većeg maha, a neznatna austrijska vojska se počela sve više povlačiti ispred ustanika. Ustanici su napredovali u svim pravcima naročito početkom 1882 god. pa su spalili mnogo austrijskih karaula, pa i na Čelebiću, koji od tada postade centar pobunjenika. Stojan se nije dugo zadržavao u fočanskom kraju, već je po celoj Hercegovini vodio četničko ratovanje i napadao austrijsku poštu, vojsku, a s vremena na vreme navraćao se u fočanski kraj. Žene i deca iz pobunjenih se la bili su sklonjeni u Borje kod Ostojića kuća, a jednim i to većim delom bili su prebegli u Sandžak. Po Veleniću i Borju vođene su i borbe s Austrijancima, a na Hisaru između Foče i Goražda zarobili su i nekoliko austrijskih vojnika.

Fočanska buna je naišla na vrlo lep prijem u Rusiji kod slavenofila, pa se tamo obrazovaše čak i čete koje su trebale da preko Srbije priteknu u pomoć pobunjenicima. Ove su čete bile organizovane inicijativom velikog i poznatog slovenofila, ruskog đenerala Skobeljeva. Ali kada su ruski dobrovoljci bili došli u Čačak, srpske ih vlasti razagnaju, ali ipak oko 30 ljudi pod vođstvom Stevana Ivanovića, sa dve ili tri puške preko ramena, jer su znali da ustaši nemaju oružja, tajno pređu preko Javora (tadašnje srpsko- truske granice), prevezu se u Bistrici preko ima na njegovu levu obalu, pa preko golih Babina i venaca Kovača i Ljubišnje dođu ustanicima u pomoć u toku meseca marta. Kasnije su, po pričanju Petrovu, pobunjenici bili potisnuti od Austrijanaca, a smrću đenerala Skobeljeva, ustanici su izgubili najveću potporu, pa je i pobunjenicima, a naročito odmetnicima preporučivao Stevan Ivanović, da se presele u Rusiju. Nikako im nije predlagao, pa ih je čak i savetovao da ne ostanu u Crnoj Gori, jer je računao da će odmetnici biti progonjeni od crnogorskih vlasti, a tu njegovu sumnju opravdalo je držanje tadašnjeg crnogorskog kneza Nikole, dok su opet od strane susednih crnogorskih plemena i vojvode Lazara Sočice bile u najvećoj meri potpomagani. Srbija je godinu dana ranije bila sklopila s Austrijom tajnu vojnu konvenciju i obavezala se jednim međunarodnim ugovorom, da na teritoriji Novopazarskog Sandžaka neće trpeti niti pomagati ma kakvo tajno udruženje ili pojedine ličnosti, koje će raditi protiv austrijskih interesa. Iako su sandžački odmetnici uviđali da se nalaze u vrlo teškom položaju, jer su istovremeno bili proganjani od turskih i austrijskih vlasti, a kod crnogorskih i srbijanskih vlasti nisu nalazili dovoljno potpore, ipak računajući na predusretljivost našeg življa s obe strane reke Tare, a svesni da porobljenom našem življu ne mogu iz Rusije toliko pomoći, niti se otud svetiti zulumćarima i ugnjetačima našeg naroda, odbiju predlog Ivanovića i ostanu u Sandžaku skrivani od pojedinih uglednijih ljudi preko zime, dok su preko leta sve do 1895 godine prelazili u Bosnu i svojim četovanjem uznemiravali austrijske vlasti. Ivanović je preko Crne Gore otišao u Rusiju, a mnogi pobunjenici, naročito muslimani, prebegli su u Sandžak, od turskih vlasti lepo primljeni, naseljeni po selima na dotada još nenaseljenom zemljištu, a njihove vođe kao Ibrahim Tanević i drugi dobili su čak i turske vojne činove. Tanević, koji je posle ugušenja bune dobio od Turaka čin juzbaše i dobio za komandira karaule u Kričaku prema Crnoj Gori, uvek je bio u odličnim vezama sa sandžačkim odmetnicima, cenio nekadašnju njihovu pomoć, a sa njima se sastajao. Petar se seća mnogih pobunjenika kao Salka Forte, Ibra Kutahije (kasnije preseljen u Novi Pazar), Jusa Vreva a iznad svih hvali Muhameda Hadžića, kome pripisuje najlepša svojstva moralnog čoveka; poštenje, nesebičnost, požrtvovanost, iskrenost i veliku nacionalnost.

 
1 komentar

Objavljeno od strane na novembar 16, 2013 in NEKATEGORISANO

 

Oznake: , , ,

One response to “Dobrilo Aranitović – Zavičajni zapisi Obrada Leovca

  1. Dragan

    novembar 16, 2013 at 11:57 pm

    Odličan i sveobuhvatan članak koji oslikava Pljevaljski kraj u obrađenom periodu vremena.

     

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

 
%d bloggers like this: