RSS

Vitomir Srbljanović: Husein pašina Džamija u Pljevljima („Mostovi“,1970. god)

23 Oct

„Mostovi“,br. 7, str.95, MRZ 1970. god. Pljevlja

Ležeći na prometnim drumovima Pljevlja (Taslidže) postaju u XVI veku važan saobraćajni čvor, bogato i prometno trgovačko središte, u kome se podiže nekoliko kulturnih-istorijskih spomenika. Među njima lepotom arhitekture izdvaja se Husein-pašina džamija. Neočuvani ktitorski natpis i nedovoljno poznata biografija osnivača, čine posebnu teškoću oko datovanja ovoga spomenika.

U arhivi Husein-pašine džamije nalazimo podatak da je podignuta 1569. godine, što se ranije uzimalo kao tačno. Pošto je knjiga u koju je ubeležen taj podatak novijeg datuma, to je pisar, verovatno, na osnovu pričanja upisao tu godinu koja ne odgovara vremenu podizanja datog spomenika. Prateći putopise francuskih putopisaca i putopis Evlije Čelebi, kao i oskudne biografske podatke o Husein-paši Boljaniću, datovanje ovoga spomenika moramo pomeriti koju deceniju u napred.

Husein-paša Boljanić je sin Bajram-age Boljanića iz sela Boljanića kod Pljevalja. Susrećemo ga od marta 1567. do marta 1569. godine kao sandžakbega hercegovačkog, zatim bosanskog. Poslije povratka iz Carigrada postavljen je za hercegovačkog sandžakbega 1583. godine. Zatim se u izvorima o njemu gubi trag, te ga tek srećemo 1594. godine kao beglerbega bosanskog, gde je sledeće godine, pretpostavlja se, umro. Visoki položaj omogućio mu je da u Pljevljima, koja su bila sedište hercegovačkog sandžaka od 1576. do 1830. godine, podigne nekoliko građevina, od kojih je džamija neobičnom i skladnom ahritekturom učinila da se njegovo ime izuzetno pominje.

Francuski putopisac Filip Difren Kane, koji je boravio u Pljevljima 1573. godine, beleži da je noćio u mračnom, olovom pokrivenom konaku, koji je podigao Mehmed-pašin sin. Pošto se u biografijama sinova Mehmed-paše Sokolovića, Gazi Hasan-paše i Ibrahim-paše ne pominje da su podigli neku zadužbinu u Pljevljima, to možemo pretpostaviti da je Difren-Kane mislio da je Husein-paša Boljanić sin Mehmed-paše Sokolovića. Do te je zabune, verovatno, došlo otuda što je Husein-paša bio odgajen pod okriljem Mehmed-paše Sokolovića u vičnog vojskovođu i državnika. Srodnički odnos je postojao tako, jer je njegov stariji brat Sinan-beg, bio oženjen sestrom Mehmed-paše Sokolovića. Taj momenat mu je omogućio da stekne visoko obrazovanje i bude uzet u državničku službu. Međutim Difren-Kane ne pominje da je Husein-paša podigao i džamiju, ma da kaže da u varoši postoji džamija u kojoj se nalazi umetnički rađena česma. Da je osnivač džamije i hana bio ista ličnost, verujemo da putopisac ne bi propustio da zabeleži. Dalo bi se na osnovu ovoga zapisa zaključiti da je džamija ranije postojala, a da je Husein-paša, u već prometnoj trgovačkoj čaršiji, u vreme svog prvog bavljenja sagradio samo han.

Drugi francuski putopisac koji je boravio u Pljevljima 1611. godine, pominje dve džamije od kamena. Lefevr kaže da u jednoj od njih ima česma, ali nažalost nije zapisao imena osnivača. Na podacima iz putopisa Evlije Čelebi naše interesovanje će se malo više zadržati. Evlija Čelebi se divio lepoti Husein-pašine džamije, mada greši u imenu osnivača, te umesto Husein-paša piše Hasan-paša. Mislimo da je Evlija Čelebi bio upoznat da je Mehmed-paša Sokolović bio vaspitač i duhovni otac Husein-paše, te je omaškom govorio o Hasan-paši, sinu Mehmed-pašinom. Teško bi se na drugi način mogla objasniti ova omaška i zamena imena.

Evlija Čelebi je opisujući Husein-pašinu džamiju zabeležio sve što je oko nje i u njoj bilo značajno, a što je vezano za ime ktitora, samo što je ispustio da zabeleži godinu građenja džamije. Međutim, u njegovom opisu ne nalazimo na česmu koju pominju Kane i Lefevr. Zanimljivo je da džamiju koju pominju ova dvojica Evlija ne pominje ili je ubrojao među ostale manje značajne objekte.

Mišljenja smo da je Husein-paša Boljanić sagradio najpre han u vreme kada je bio hercegovački, zatim bosanski namesnik 1567 – 69. godine. To je učinio da bi olakšao i podigao ugled već tada velikoj trgovačkoj varoši, a 1583. godine, kada je po drugi put postao hercegovački sandžakbeg, poželeo je da sazida i džamiju, jer je u Misiru i Carigradu za svog službovanja imao prilike da vidi dosta lepih džamija. Verovatno se tamo začela želja da je ukrasi, kako Evlija Čelebi kaže, kao kakvu carsku bogomolju, te zato otuda šalje pojedine ukrasne elemente koje pljevaljske kujundžije nisu mogle tako bogato izraditi.

Pošto se 1573. godine ne pominje džamija koju je podigao Husein-paša Boljanić, to smo u mogućnosti da predpostavimo da je ona podignuta posle 1583. godine, a da je završena 1594. godine. Ali osnivač za života nije uspeo da vidi potpuno završen ceo džamijski kompleks, jer je izgleda već sledeće godine umro. Za ovakvu tvrdnju mogu nam poslužiti reči Evlije Čelebi koji kaže: „ograda oko džamijskog dvorišta (harem) je od drvenih parmaka, jer je dobrotvor umro pre nego što je okolina harema bila dovršena“. Tarih na kome se ispisuju podaci o dobročinitelju i osnivaču nije ispisan, što još opravdava našu tvrdnju o vremenu nastanka ovoga spomenika. Verovatno rastrzan drugim poslovima, možda čak i podizanjem džamije u Prijepolju, osnivač nije uspeo da glavnom objektu posveti punu pažnju, te ga nije video završenog.

U isto vreme kada se podiže džamija u Pljevljima zida se priprata i vrše se opravke naosa u manastiru Svetoj trojici kod Pljevalja. Tu susrećemo u unutrašnjosti apside i priprate prelomljene lukove, što je vidan uticaj muslimanske arhitekture. Kao što se na manastiru Svetoj trojici pojavljuju neki muslimanski elementi, tako se i na džamiji pojavljuju neki hrišćanski. Na osnovu ovoga dalo bi se malo smelije zaključiti da su isti majstori radili i na jednom i na drugom spomeniku. Završivši pripratu manastira Svete trojice 1592. godine, oni intenzivno rade na zidanju Husein-pašine džamije. Zatim kada su završili 1594. godine sam objekat džamije prelaze na građenje glavne crkve u manastiru Svetoj trojici pljevaljskoj. Verujemo da se na taj način može objasniti srodnost nekih arhitektonskih detalja: prelomljeni lukovi, udvojeni trouglasti zupci i lozica na dovratnicima i manatiru Svetoj trojici kod Pljevalja.

Evlija Čelebi dao je najbolji opis spomenika u kome kaže: „Ona ima divan umetnički izrađen minaret i plavu i visoku kupolu. To je okrugla i visoka kupola, a (izgleda) tako kao da je istom izašla ispod tokareva točka. Oko ove kupole ima još šest polukupola (nim kubbe), a izvan jugoistočne kapije stoje opet još tri kupole sa po četiri mramorna stuba. U sva četiri ugla džamije nalaze se takođe četiri ukrasne kupole. Premda je ova džamija malena, njeni su alemi visoki kao čovekov uzrast. Kako je njen osnivač bio misirski vezir, on je dao da se ti alemi onamo naprave. Pozlatio ih je sa deset hiljada dukata i poslao mletačkim lađama iz Aleksandrije“.

U ovom opisu se pojavljuju nama danas nepoznati elementi. To su šest kupola, koje se malaze oko glavne kupole. Da li su one postojale i kada su uništene teško je saznati. Na osnovu današnjeg izgleda ne bi se dalo pretpostaviti gde su se ovih šest zaista mogle nalaziti. Na severozapadnoj strani (a ne jugoistočnoj, kako Evlija Čelebi beleži) nalaze se tri kupolice na stubovima, koje su i danas očuvane. Ali od četiri ukrasne kupole koje je Evlija video sačuvane su samo dve. Možda se izgled džamije izmenio 1818. godine kada je u pljevaljskoj čaršiji izbila barutna eksplozija, kad „izgore sva čaršija i tom prilikom mnogi ljudi izgiboše“. Možda se čak njen izgled izmenio oko 1880. godine kada je prvobitni trem sa obe strane zatvoren, i kad je ispod njega dozidana neka vrsta spoljnjeg zatvorenog trema.

U osnovi građevine leži kocka, nad kojom se iz kvadrata uzdiže dosta niska kupola, izvedena preko ugaonih trompi. Nad centralnim ulazom, na mermernim stubovima kružnog preseka, nalaze se tri kupolice, od kojih je srednja nešto povišena, a ispod njih se prostire trem. Između stubova su razapeti islamski prelomljeni luci na hrbat. Pored centralne kupole, na krovnim uglovima istočne i južne strane, leže dve slepe kupolice, uzdignute na kockasta postolja i sa visokim tamburima. Zidane od laporca one se ovde pojavljuju kao dekorativni elemenat uveden u igru naglašavanja vertikalne strukture građevine. Prozori na fasadama nalaze se jedan iznad drugog, u dva reda da bi se na njihovoj simetrali našla još dva, jedan iznad drugog. Nad prozorima su lukovi šiljasto završeni.

Visoki minaret, rađen od laporca, izgleda dosta nestabilan i nesiguran u konstrukciji, dobio je svoj današnji izgled 1912. godine, kada je posle udara groma bio prezidan u vitkiji i viši. Ukras na šerifi minareta rađen je po starim kalupima stalaktita koji su ga ranije krasili. Ceo minaret delo je graditelja iz Debra, a njima su uzeli učešća članovi graditeljske kuće Bojovića iz Pljevalja.

Neobična, skromnih dimenzija, skladnih proporcija, Husein-pašina džamija se izdvaja smelom i originalnom zamisli neimara od ostalih građevina islamske arhitekture XVI veka kod nas. Tu neobičnost podvlač i izrazita težnja za stepenastim modelovanjem, a naročito dekorativne kupolice na krovnim uglovima građevine. Taj elemenat čini ovaj spomenik osobito originalnim. Koliko je nama poznato ni na jednom spomeniku nastalom u to vreme kod nas nema sličnog rešenja. Tek skoro ceo vek kasnije takve kupolice će se pojaviti na nekim spomenicima.

Verovatno je darodavac zatražio da se one izvedu po ugledu na spomenike koje je on sretao za svog boravka u Carigradu. Unutrašnji prostor jedinstven, jednostavan i skladan dobija u lepoti ukrasima klesanim u kamenu i rezanim u drvetu na mihrabu, minberu i ćursu. Stalaktiti i turska perforacija po veštini izrade, lepoti i maštovitosti, spadaju u red najlepših dekorativnih celina u unutrašnjosti džamija kod nas. Još je Evlija bio zadivljen lepotom klesanih delova, te govoreći o njima kaže: „Ova džamija ima minber, koji je takođe umetnički izrađen. Majstor je mramor tako isklesao da mu se može čestitati na veštini. Iznad mihraba nalazi se slika Kabe na crnoj kadifi izvezena i ukrašena zlatom tako da izazi va zavist Manija i Behzada“. Islikani unutrašnji zidovi ne narušavaju jednostavnost i unutrašnje jedinstvo građevine, ma da je ova dekoracija izvedena u devetoj deceniji prošlog veka, verovatno preko ranije slikanih ornamenata.

Zidana je od kamena, koji noću kada se upali u njoj osvetljenje, poprima lakoću staklaste mase. Čini se da je neimar imao pred sobom srećnu okolnost prostora, materijala i učenog darodavca, koji je hteo da njegova džamija, skromna po dimenzijama, očara i najljepše carske bogomolje. Kao strela upućena nebu, vitko minare odvlači kamenu zemaljsku lepoticu nebu, kome je bila upućena zajednička molba dobročinitelja i anonimnog neimara za večno trajanje vanvremensko.


 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na oktobar 23, 2013 in NEKATEGORISANO

 

Oznake: ,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

 
%d bloggers like this: