RSS

Akademik Ljubomir Zuković: Kulturna panorama Pljevalja u romanu „Svitanje“ Milke Bajić Poderegin

16 Oct

“Glasnik Zavičajnog muzeja”, Knj. 6, str., Pljevlja, 2007, 73-79.

U romanu Svitanje Pljevlja su prikazana na razmeđu dva veka, devetnaestog i dvadesetog, i to u trenutku kad su se u tom kraju dramatično ukrstili interesi dva zavojevača, Turske i Austrije, dve nezavisne srpske države, Srbije i Crne Gore, i dve po mnogo čemu različite kulture. Sam kraj je bio lišen snage i mogućnosti da samostalno izabere put kojim će krenuti u budućnost. Strepeo je, nadao se i strpljivo čekao šta će ga snaći. Jedno vreme je neumitno odlazilo, a drugo se, puno neizvesnosti i čežnje, najavljivalo. Narod je živo čuvao sećanje na to da je i ovim krajevima nekada „vladao otac svetoga Save i njegovi našljednici“, a na tom se sećanju i temeljila neugasla nada srpskoga življa. Kao u svakom burnom i prevratničkom vremenu, interesi i želje narodne su se prilično oštro sukobljavale i razilazile. Jedni su više uvažavali glas srca, a drugi stomaka. Tako na pitanje svoga brata Janka: uz koga je, ako se i dalje bude moralo nekome robovati, Petko odgovara: „Ja, bogami, ni uz koga, nego gledam svoj cep. Nije mi lazum ko će vladati samo nek bidne sve mirno i nek niko ne dira u moje imuće“. Oni koji danas baštine ovu vrstu životne filozofije kazali bi: Neka vlada ko god hoće i kako god hoće, samo da živimo bolje.

Janko zastupa gotovo suprotno shvatanje: „E vidiš, ja sam drukčiji. Kad bi bilo da se bira turska ili austrijska vlast, ja bik bio za Austriju, za kulturu, za rad i prosvetiteljstvo, a ne za turski javašluk, divljinu i bašibozluk. Ali kad bik znao da bi nas Srbija i Crna Gora oslobodile, ne bik žalio da postanem go ko prst. Čini mi se život bi dao samo da dođe taj čas da nas niko više ne zove rajom“.

Prisustvo Austrijanaca u Pljevljimlj vršilo je primetan uticaj na život domaćeg stanovništva, pa su tako „sve Kojićeve kuće bile podignute po planovima austrijskih projektanata“, a  Janko je čak iznajmio „švapske baštovane… da mu urede cvetnjake pred jednom od kuća“. Sve su sobe „bile uređene na evropski način“, jedino je sećija u takozvanoj vizitnoj sobi podsećala na minula vremena. Kao neprevarljiv znak novih kulturnih prohteva, u Jankovu kuću jednoga dana stigao je čak i klavir.

Naravno da se nove stvari i shvatanja nisu prihvatali brzo i bez otpora, pa će novopečeni gazda Jankov otac Ratko na glasne priče o porođaju jed- ne od svojih snaha odbrusiti: „Porođaj! Porođaj! Prije se ta riječ nije ni izgovarala. Sramota je bilo reći da je žena rodila, no se govorilo da ima prinovu. A sad se naše žene ugledale na Švabice, pa samo što ne traže da ih spremamo u špitalj, da tamo pred doktorima i vekterima rađaju. Mene je moja mater rodila na njivi, pa turila u pregaču i donijela“. Kad mu se jednog dana istakao pred ocima jedan od sinova u građanskom odelu, on mu se podrugljivo obratio: „Bježi, grdarete, i obuci se naški … Ta ti moda priliči ko krmetu čaktar“. Ratko se u romanu javlja kao najtvrdokorniji čuvar patrijarhalnih običaja i shvatanja, pa pred njega i kućna čeljad tek pošto ih predhodno najavi majka i dobiju dozvolu za to. Kad se o to pravi- lo ogrešio Janko, jer mu se žurilo da povede razgovor o svojoj ženidbi, otac ga je dočekao rečima: „Zar si se usudio ući bez pitanja?“ Srećom, Janko nije prenebregao narednu patrijarhalnu obavezu, pa je, umesto odgovora na strogo pitanje, brzo prigiaoruci očevoj. A Ratko nije ni nameravao da ženi sinove pre nego što uda i poslednju kćerku, jer se držao prastarog zaveta: Da snahe zaove ne zastaju, da se dva zla u dom ne sastaju. O nepisanim pravi- lima porodičnog reda i ponašanja govore i reči autorke romana: „Mlađi ženski svijet je odgovarao jedino ako bi ga neko šta pitao, inače nije bio red da se mlađarija, još ženska, upliće u razgovor. Takav je bio običaj kako u trgovačkim kućama tako i u svim ostalim, čak i na selu“. Prema tome, Ratko u svojim shvatanjima nikako nije bio usamljen. Kad je njegov sin pokuša da sa taštom, koja je udovica, ugovori svadbu, ona mu je uzvratila: „Ne možemo nas dvoje to ukanatiti … Treba da se nađu tvoj otac i moji đeveri i da oni ugovore, tako je adet“. Dakle nisu se samo uvažavale godine nego, pre svega, muško prvenstvo. A da su takve adete mladi naraštaji sve teže prihvatali, svedoče i srdite reči Savkinog devera Jova: „Bilo je šta je bi- lo. Roditelji se više ne pitaju, nego mladež uzela uk i ćera svoje“. Čak će i najuporniji zagovornik onoga kako se radilo i postupalo otprije, Ratko Kojić, kad mu to zatreba u toku prosačkog nadmudrivanja, kazati: „Sad je drugi vakat došo, sad se i đevojke pitaju“.

Ljubav između momka i devojke svet je primećivao tako što bi ih više puta zaticao da stoje na avlijskim vratima, pa stoga Kojići, kad videše da momak njihove Petrije „i dalje dolazi ali je ne prosi … zabraniše joj da stoji sa njim pred kapijom“. Znatno je diskretnija i poetičnija bila manifestacija ljubavnih osećanja i želja kad devojka mladiću koga želi da ohrabri s prozora katmerom pošalje poruku. Neobični razgovor zaljubljenih se nastavljao mladićevom pesmom ispod prozora: „Vjetar puše, a katmer miriše, pa mi cvijet njenom dušom diše“. Nadam se da ni današnji mladi naraštaji nisu izgubili osećaj za lepotu i otmenost ovakvih razgovora i ljubavnih doziva i poruka. O tom posebnom govoru i značenju cveća u živo- tu mladih kazuje svome momku i devojka Jula: „I kod nas se prodaje cvijeće o Ilindanu na Ilinom brdu. Njime momci sa sela kite đevojke u koje su se zagledali. Dopušti li ona, to je znak da se i on njoj dopada i to je biljega. Niko više ne smije zakititi tu đevojku. Poslije se nađu njini roditelji, pa se nekadjoš istog dana obavi proševina, ponekad čak i vjenčanje“. Ovo svoje romantično kazivanje Jula će, za svaki slučaj, omeđiti jednim izrazito racionalnim zaključkom: „Nije dovoljno da se mladić đevojci dopadne, ja mislim. Mora se prvo znati ko je on, šta radi, šta ima, od kakve je kuće“.

Sve ono što je pratilo prosidbu, prstenovanje i svadbeni obred dovoljno jasno svedoči o tome da su u svadbenom veselju, pesmi i igri kao njegovim obaveznim pratiljama, nekada mnogo više i daleko neposrednije učestvovali oni kojih će taj čin ticao: mladenci, svatovi i svadbari, dakle, mladoženjina i mladina rodbina. Danas su u tome najagilniji izvođači bučnog muzičkog programa, koji je nadjačao i gotovo sasvim potisnuo sve ostale duhovne sadržaje ovoga, prevashodno porodičnog čina, pa, naravno, i pesme koje su, upravo za taj čin i smišljene. Već se prosidba Jule Žarković sestre glavne junakinje romana, „odvijala po ugledu na evropsku modu“, a autorka je kao uočljivu novinu u odnosu na tradiciju istakla to što je sve bilo ne samo odmereno nego „i pomalo ukočeno“.

Glavni junak romana, Janko Kojić, iako je „ostao poklonik austrijske kulture“, neguje i dokazuje svoje rodoljublje. Tako on zdušno pomaže „pro- svetiteljske pokrete u gradu“, sa robom za svoje dućane iz Rudog krijući prenosi udžbenike nacionalne istorije za učenike Pljevaljske gimnazije. No pošto je njegovo rodoljublje šire od zavičajnog, on šalje i „velike priloge u Srbiju za Književnu zadrugu“. Inače gimnazija je, svedoči autorka romana, „podigla ugled svim Pljevljacima, a naročito je uticala na mladež … još više razvila nacionalni ponos i želju za slobodom“. Ništa nije pomoglo ni to što je „bilo zabranjeno da se nacionalna istorija predaje javno“, što je to čak „bio jedan od uslova pod kojim je dobijeno odobre- nje za otvaranje nove škole“. Pošto se zabranom, najčešće, samo pojačava zanimanje za zabranjeno, đaci su, svedoči autor romana, „krišom učili“ nacionalnu istoriju „po uputstvima svojih nastavnika“. Ubrzo je u Gimnaziji „održana i prva proslava praznika svetog Save“, na kojoj se zaorila i svetosavska himna. Nisu izostali čak ni zabranjeni stihovi: Da se srpske sve zemlje skoro ujedine, sunce pravde, slobode jednom da nam sine. „Ove stihove su spontano prihvatili svi prisutni i stojeći otpjevali himnu do kraja“. Među prisutnima su bili, i do kraja svečanosti ostali, paša

Selimović, počasni paša Bajrović, kadija Čelebić, nekoliko uglednih trgovaca i Omer-beg Bajrović, koji je najviše i priložio za podizanje nove gimnazijske zgrade.

Srbija je i „moralno i materijalno podržavala svaki kulturni poduhvat“ u Pljevljima; slala i „tajno plaćala“ nastavnike i učitelje. Tek od neko doba njima su se u prosvetnim poslovima počeli pridruživati i Pljevljaci „koji su svršili više škole u Prizrenu i Skoplju“. U muslimanske škole „išla su samo muška djeca“, dok su u srpske škole „počeli primati i djevojčice“. Muslimanke su i dalje „malo izlazile, a kad su odlazile jedna drugoj u posjetu ili na sijela, išle su u zarovima i pokrivene pečama“. Srpske žene „nisu više oblačile dimije, a mladi muškarci su nosili pantalone i kapute umjesto šalvara i fermena“. Po srpskim kućama, od kojih većina više nije uređena po alaturko delile se pesmarice, „napamet se učila narodna poezija, osobito iz kosovskog ciklusa, i krišom su se pjevale nove rodoljubive pjesme: Ja sam kralj Petar, letim kao vjetar, nosim čašu vina da nazdravim svima“. Osim u školi, posela su se priređivala i po uglednim kućama, a kolo se vilo, najčešće, kod Manastira i na Čitluku.

Lirske narodne pesme su se često pevale i bez nekog vidnog povoda. S Golubinjskog brda obično se čula ona Poljem se vija, ej zor delija, a iz „turske male“, uz tiho praćenje tamburicom, dopirala je pesma Od sevdeha lopel jada nema. Zanimljivo je da se junačke pesme i gusle u romanu prvi put pominju tek nakon ulaska oslobodilaca u Pljevlja u Prvom balkanskom ratu. Čini se, ipak, ništa neobično. Lirska pesma izražava osećanja i raspoloženja, ona je verski i nacionalno, po pravilu, neutralna i zato je svi doživljavaju na približno isti način. U svakom slučaju, ona ne deli slušaoce. Junačka pesma je, pak, po pravilu, nacionalno opredeljena, a od toga je zavisilo kako će je slušaoci doživjeti i prihvatiti. To je najbolje zapazio i u svom romanu Na Drini ćuprija izrazio Ivo Andrić.

Kad guslar u Zarijinoj mehani otpeva uvodne stihove pesme koju ima nameru da kazuje: Procvilio sitan bosioče: tiha roso, što ne padagi na me? „sve redom“, veli pisac, „i Turke i hrišćane, prođe jedan isti drhtaj neodređene žudnje i žeđi za istom rosom, koja živi u pesmi kao i u svima njima bez razlike“. Ali kad je pevač stao „da nabraja turske i srpske stvarne želje i sudbine koje se kriju iza figure o rosi i bosioku, kod slušaoca se odmah dele osećanja i razilaze suprotnim pravcima, već prema tome što je ko i što u sebi nosi, želi i veruje“. Treba li se onda čuditi što se u vreme robovanja Turcima uz gusle pevalo bojažljivo i pod stražom, u svakom slučaju, „oprezno i skrovito, daleko od turskog uva, u zatvorenim kućama, po slavama ili po dalekim plandištima gde turska noga ne stupa ni jednom u godini“.

Autorkin pogled na život ovog kraja zaustavio se i na nekoliko seoskih prizora, a za ovu temu najzanimljivije su pesme kosaca, dirljive i setne „kao davnašnji bol“. Konkretno se pominje lirsko-epska pesma o ženi čijeg brata jedinca Turci, iz osvete, hoće da poseku, pa im ona, u zamenu za brata, nudi jednog od svoja četri sina. Pesma je lepa i bila je poznata na širem prostoru srpskog jezika. Naravno da su kosci još češće pevali vesele, pa i šaljive pesme, ali jedna od najmlađih junakinja romana kroz čiju se dušu sve to prelama, i u čijem se liku naslućuje autorka, više je volela one tužne i čežnjive, koje su izražavale neuzvraćenu ljubav, ili, pak, govorile o teškom položaju žene u brojnoj porodičnoj zadruzi. U celini je navedena pesma u kojoj osnovno osećanje izražavaju stihovi: Car ti bijah dok đevoj- ka bijah, a sad nisam ni car ni đevojka. Pa ipak, najveći doprinos autorke romana Svitanje, kad su u pitanju konkretni tekstovi pesama, predstavljaju tužbalice zaove i majke nad Pavinim odrom. Značajno je i njeno svedočenje o običaju, već se danas gotovo sasvim izgubio, da žene, koje su u velikoj i svežoj žalosti, za svojim pokojnicima tuže i na vašarima. Prethodno na svome krilu rašire crno platno i po njemu poređaju stvari koje ih podsećaju na njihove mrtve. Tako se, „uz svirku dvojnica“, sa bolnim zapevanjem ucviljenih žena, naporedo vilo kolo i razlegala pesma.

Pored razlika u kulturnim navikama i potrebama koje su se temeljile na verskim i etničkim opredelenjima, osećale su se i one u čijoj su osnovi bile porodično poreklo i imovinski status. Tako, primera radi, Kojići, koji su iz svojih Mrzovića nedavno stigli u varoš, obogatili su se, brzo, takoreći, prekonoć, ali im je trebalo još mnogo toga da ih nova sredina sasvim prihvati. Promene u navikama i shvatanjima dobile su ubrzanje kad im je u kuću ušla Jelka, odiva iz porodice koja je smatrana „za najstariju srpsku porodicu u Pljevljima“. Jelka je u kuću unela mnogo novine, pa, uz ostalo, i u načinu pripremanja i posluživanja jela. NJena majka je osećala koliko je za sve to potrebno veštine i napora, žalila je kćerku i jednom čak kroz zube procedila: „Bogati su, ali im iz svega viri opanak“. Druga snaha, koja je bila čak i pismena, „na Kojiće je gledala s visine kao na bezbožnike, jer niti su postili srijedu i petak, niti cijele velike postove, čak ni časne, niti su išli u crkvu osim o najvećim praznicima“. Držala ih je za skorojeviće i skorovečernjake.

Kad je u pitanju medicinska kultura treba naglasiti da se pre dolaska Austrijanaca lekari i bolnice u romanu i ne pominju. NJih su zamenjivale vračare, a lek se protiv bolesti nastojao izmoliti od Boga i njegovih ugodnika. Zato bolesnu Ratkovu ženu vode u hram čudotvorne Bogorodice Čajničke, jer se čvrsto veruje u priče da se svaki koji je tamo otišao, „i još ako je prenoćio pred oltarom đe se nalazi ikona Bogomajke“, iscelio. Čim je varoš zahvatila epidemija, svedoči autorka, „svijet nagrnu u manastir da se moli Bogu, poče dijeliti sirotinji i prosjacima namjenjujući za zdravlje. Popovi su svetili vodicu po kućama, njom prskali sobe, avlije, čak i sokak pred kućama, vračare se razmiljele, salijevale ugljevlje i olovo“. Neki su čak tražili lek u vodi „kojom je bila oprana ikona Bogomajke iz Čajniča“.

U najkraćem, ovo bi bila slika kulturnog života Pljevalja koju nudi roman Svitanje Milke Bajić – Poderegin, uz napomenu da je jezik pisca, a pogotovu govor junaka romana prezasićen turcizmima. Ima razloga da se poveruje u to kako ta slika u potpunosti odgovara onovremenoj stvarnosti. To što nam se ona danas može učiniti prenaglašenom, čak neverovatnom, posledica je okolnosti da se za poslednjih stotinak godina bitno izmenila. I na samom kraju, mada, možda, i najbitnije: iz ovog romana se jasno vidi da su Pljevlja u svojim duhovnim stremljenjima, pa i materijalnim potrebama znatno više bila usmjerena prema Srbiji i Bosni nego prema Crnoj Gori.

 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na oktobar 16, 2013 in NEKATEGORISANO

 

Oznake: , , ,

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

 
%d bloggers like this: