RSS

Mileta Vojinović: Ubistvo oficira u Adrovićima 1942.g.

16 Jul

Mileta VOJINOVIĆ

(Putevi i raskršća, drugo prošireno izdanje,Pljevlja 2003)

 Dolaskom Vojinovića u Pljevlja, u decembru 1941. godine, počela je življa politička aktivnost. Došlo je do okupljanja, kako je to Filip (Vojinović,MK) govorio: “srpskih patriotskih snaga za odbranu srpskog življa kako u Bosni od ustaša, tako i od Titovih egzekutora”. Tada je srpstvu zapretila dvostruka opasnost, s jedne strane od ustaša koji su koljući sve što je srpsko težili potpunom biološkom uništenju srpskog naroda, a druga je opasnost pretila od tobožnjih komunista, koji su hteli likvidirati sve one, kako su to četnici govorili, što misle svojom glavom, sve koji neće da ubijaju svoje rođake, kumove, prijatelje i komšije i koji neće da slušaju i sprovode direktive iz Vatikana, Zagreba i ko zna još odakle” .

U Pljevljima je, po odlasku odreda dobrovoljaca u Srbiju, ostalo nekoliko oficira i podoficira Vojske Kraljevine Jugoslavije. Nemajući i ne znajući šta da rade u selima oko Pljevalja krenuli su i oni 17. januara 1942. godine za Srbiju, po mogućnosti u Dražin štab. Vođa te grupe oficira i podoficira bio je Pero Vojinović, kapetan, kome je Draža Mihailović bio dao zvanje vojvode tarskog (područja oko rijeke Tare), Prvu noć su zanoćili u Bučju u kući popa Prijovića. Grupu su sačinjavali: Pero Vojinović, kapetan, Savo Damjanović, kapetan, Pero Jestrović, poručnik, Mirko Gogić, narednik, Bore Mitranović, kapetan, Dobrilo Jestrović, narednik, Dobrilo Đurović, podnarednik i Rajko Gogić. Kad su svratili kući popa Prijovića u Bučje da noće video ih je Mirko (Mihaila) Koldžija i odmak otišao u Adroviće kući Nićifora Lisičića (bio je načelnik kabineta nekog ministarstva u Beogradu). U njegovoj kući je bila Pljevaljska partizanska četa na čelu sa Velimirom Jakićem i Dobrilom Šiljak. Bilo je svega oko 50 oružnika. Koldžija je izvestio Jakića da su neki oficiri stigli iz Pljevalja i zanoćili u kući popa Prijovića.

Partizani su bili raskomoćeni po kućama Brašanaca i u kući Lisičića. Dana Rosić se kupala u kući Sima Brašanca kad je došla vest da su zanoćili neki oficiri u Bučju. Svi su odmah odjurili u Nićiforovu kuću gde im je bio štab.

Kad su oficiri ušli u kuću, popa nije bilo. Bio je sa slugom negde po parohiji. Oficiri su sedeli i čekali ga da dođe. Pop je došao oko 10 sati. Dozvolio je oficirima da noće kod njega, iako ih nije poznavao. Na gornjem spratu kuće bila je jedna velika spavaća soba za goste i u njoj su svi gosti spavali. Pop je spavao sa familijom u drugoj sobi.

Oko dva sata posle pola noći (sneg je bio visok) probudila se popadija i kroz prozor utledala ljude oko kuće. Probudila je popa. On je otvorio prozor i video da je kuća opkoljena. Probudio je i goste. Komunisti su počeli lupati u vrata pa je pop sišao sa sprata i otvorio kuću. Na vratima je bio Velimir Jakić. Pitao je hoće li se oni predati. Napisao je na ceduljicu da im je život siguran, da se ničega ne plaše, da izađu iz kuće da razgovaraju. Pop je gostima predao ceduljicu. Pregovori su trajali skoro dva sata, sve dok ih je Jakić ubedio da im je život siguran. Posle mnogih obećanja, oficiri se uveriše da im se ništa rđavo neće desiti. Ali, čim su izlazili iz kuće, komunisti su im oteli puške, pa uhvatili kolo oko njih. Igrali su i pevali:

„O Staljine diko naša,i ovo je vojska vaša „…

Nisu ih vezali, već izmešani u koloni, po velikom snegu, doterani su u Adroviće, u kuću Nićifora Lisičića. Kad stigoše, već je svitalo i odmah ih zatvoriše u jednu sobu.

Oko 10 sati počeli su ih saslušavati. Saslušavala ih je neka komi- sija koju su sačinjavali: Velimir Jakić, Dobrila Šiljak i neki Zećanin. Kakva je bila njegova uloga u toj četi ja ne znam. Sve su ih saslušavali po dva puta i kad je već sunce zalazilo ušla je trojka među zatvorene oficire i pročitala imena četvorice: Pera Vojinovića, kapetana, Sava Damjanovića, kapetana, Pera Jestrovića, poručnika i Mirka u Gogića, narednika. Rekli eu im da oni treba da idu u Kamenu Goru na Viši sud, a ostala četvorica da ostanu.

Napolje su ih izvela osmorica partizana na čelu sa Radojem Tošićem i Đorđijem Roćenom. Poveli su ih prtinom ispred kuće Sima Brašanca. Simo ih je pitao gde će te ljude, a sprovodnici mu rekoše da ih teraju u vrhovnu komandu. Oterali su ih u šumu zvanu Jasike i tu pobili. Prethodno su im svukli svu odeću i obuću osim donje gaće pa ih masakrirali noževima i nekim tupim predmetima. Posle sat vremena egzekutori se vratiše noseći oficirska odela. Neki Buran ili Bursać nosio je Perov oficirski šinjel.

Glišo Brašanac je čuo krikove oficira dok su ih komunisti mučili i ubijali. Pero je bio izboden nožem na više mesta, a slično su prošli i ostali. Mirku Gogiću je bila razbijena glava i donja vilica.

Zatvorenici koji nisu bili prozvani (pričao mi je Dobrilo Jestrović) znali su da će grupa odvedenih oficira biti odmah poubijana i plašili su se da će uskoro pobiti i njih. Među one što su ostali ušao je Vlade Stijepović i ohrabrio ih da se njima neće ništa desiti. Uskoro im je Jakić saopštio da ne smeju ići u Pljevlja, već da idu u pravcu Čajniča. Krenuli su na zapad i noćili u Jugovu. Ujutru su neki otišli Boljanićima, a Dobrilo je sišao u Pljevlja i doneo vest da su komunisti ubili tri oficira i jednog podoficira u Adrovićima.

Drugi dan no ubistvu komunisti narediše Luki Brašancu da ubijene oficire bace u jamu – krečanu koja je bila u blizini. To su seljaci i uradili. Strpali su četvoricu ubijenih na gomilu, stavili na njih malo zemlje i pokrili granjem.

Sutradan po ubistvu oficira poslaše komunisti tri partizana da opljačkaju popa Prijovića i da ga dovedu. Pop ih je primetio kad su ulazili na glavna vrata pa je izašao na druga i pobegao u selo. Oni nisu primetili da je pop pobegao. Pitali su gde je pop, pa su ga malo i tražili. Natovarili su tri konja mesa, kajmaka i uzeli svu mušku garderobu, na prvo mesto košulje. Drugo nisu ništa dirali. Kasnije su zapalili popovu kuću i sve opljačkali. Popa su uhvatili u Hergolešima sa jednim komšijom 27. januara 1945. godine, mučili ga 24 sata, jahali ga, (naročito Ignjat Popović) a zatim ubili.“Ovaj nečuveni zločin, kako je rekao Filip Vojinović pri povratku iz Srbije, koji napraviše Titovi egzekutori nad nevinim oficirima bolno je odjeknuo kod većine srpskog stanovništva naše opštine.

Ti oficiri koji ni metka nisu ispalili na komuniste, već su krenuli za Srbiju da potraže Dražin štab, izgubiše nevine živote ni krivi ni dužni. Onakvo masakriranje mogli su da urade samo sumanuti monstrumi, teški psihopatološki tipovi bez trunke svesti i savesti, A gde je njihova časna ljudska reč. Dva sata su se kleli svim i svačim, čašću, obrazom, ljudskim dostojanstvom, po čemu se ljudi i razlikuju od životinja, da im ni najmanju neprijatnost neće napraviti. Šta se potom desilo, čim im oficiri poverovaše oko njih ludačko kolo uhvatiše, a šta bi drugo i znali oni koji sve moralne ljudske postulate, podrediše svojim bolesnim ambicijama – dobijanju činova i položaja, odnosno sticanju materijalne koristi.

Govorio je kolegama Savo Damjanović da ne treba verovati komunistima, jer će oni lako pljunuti na časnu reč i sve ih poubijati, već je bolje da se odupru napadačima i pokušaju proboj iz kuće pa makar svi izginuli. Čak im je i pop govorio: “Ako mislite da će vas pobiti, vi se branite”. Međutim, oficiri nisu verovali da postoje ljudi koji mogu biti toliko licemerni da sve najlepše govore, a kobne zločine spremaju. Poverovali su lažnoj reči i dobili groznu smrt”.

 
2 komentara

Objavljeno od strane na jul 16, 2013 in NEKATEGORISANO

 

Oznake: , , , ,

2 responses to “Mileta Vojinović: Ubistvo oficira u Adrovićima 1942.g.

  1. milisav jestrovic

    jul 16, 2013 at 6:31 am

    Dobrila Jestrovica sa Radosavca je spasio neki ILINCIC jer je njegova kcerka Polka bila udata za rodjenog brata njegovog , Sava Jestrovica.Iza Pera Jestrovica je ostala kcerka Tatjana koja je poslije rata zivljela u Sloveniji .

     
  2. s mile

    januar 20, 2016 at 12:59 pm

    autor ocigledno izmislja Vatikan i druge gluposti da ih opravda. Autor je „zaboravio“ da opise zlodela tih „zrtava“ oficira koji su predhodno popalili i pobili muslimanski zivalj oko pljevalja. Zato su kaznjeni od strane partizana. streljani su i nikavog mucenja nije bilo.

     

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

 
%d bloggers like this: