RSS

Dragiša Milovanović: Andrija zoograf iz toca (O Andriji Raičeviću)

05 jul

DRAGIŠA MILOSAVLJEVIĆ

ANDRIJA ZOOGRAF IZ TOCA

(„Politika“, 18.03.2013.)

Sudbina stvaralaca ovde, vekovima je na margini i najčešće je smeštena u kolektivnu memoriju, a dela su ostajala kao nacionalni doprinos.

Kao po nepisanom pravilu velike stvaralačke epohe kod Srba obeležili su oni o kojima se danas veoma malo zna. Sudbina stvaralaca ovde, vekovima je na margini i najčešće je smeštena u kolektivnu memoriju, a dela su ostajala kao nacionalni doprinos. Fragmentarni podaci ili slučajni zapisi imena na zidu, fresci ili tavanici, pretstavljaju ponekad čudesna otkrića. Ostavljali su ih oni koji su omeđili naš srednji vek i sve najbolje tada stvoreno. Sa njihovim delima tako se uporno dičimo a njihove ličnosti još uvek traju u istorijskoj zavetrini. Zašto? Jednostavno zato, jer u pseudomodernoj epohi vrednovanja bez priče o delu nema ni dela, bez dopunske pompe malo šta opstaje, sve se dovodi u pitanje, pa i kreacija.

Našim arhajskim delatnicima, našim anonimusima iz udaljene epohe, bila su, iznad svega, važna dela a ne priča o delima. Njihova skrušena posvećenost poslu, zanetost i neizvesnost do kraja, tajanstveno skrivanje namere pre njene realizacije – izgubljeno je u vrednosnom kodeksu savremenu ere. Izgleda da kod njih nije bilo pakosti prema boljima ili je bar bila svedena na najmanju meru.

Naravno, bolji se uvek pojave, nagoveste, instiktivno osete ali ne kao opasnost, već kao sudbinski dar. Jer, znali su, samo pored boljih mogu se i sami uspinjati. Prosečnih je ionako bilo na sve strane, a dobrih u svakom poslu, uvek malo. Svesni da je i nesavršenstvo ljudska mera, nalazili su načina da ih gordost ne ponese. Gordost uspeha i završenog posla. Samo su retki među njima zapisivali imena na nekim skrivenim mestima, najčešće tajnim pismom. Za one koji umeju da čitaju i cene urađeno. I skrušenost ovozemaljsku ,,jer nije delao duh sveti nego človek smrtan“.

Četiri zagonetna slova

Sopoćanskim anonimusima nema traga u imenima ali oni traju u delima. Njihove neponovljive freske više je sačuvala sudbina nego čovek. Bila bi kosmička nepravda da se najlepše što je evropska umetnost ostavila u poslednjim decenijama XIII veka, izgubi. A takve primere istorija pamti. Međutim, njihovi nastavljači, zografi kraljevskih lavri na Jugu, beležili su svoja imena na mačevima svetih ratnika, svojih zaštitnika i duhovnih pomoćnika. Tako se zna da su zadužbine kralja Milutina slikali Mihajlo i Evtihije a ime trećeg majstora nije se održalo, jer izgleda da Astrapa i nije bio zograf, pa ni slavu nije mogao primiti na svoja pleća.

U udaljenom XVII veku, stvarao je jedan od najboljih srpskih zografa Jovan – Kozma, oko čijeg imena su stvarane brojne priče. Kao da je i sam, svesno, ostavio zagonetku potomcima, da se četiri slova koje je on napisao tajnom bukvicom – odgonetaju i kroz vreme tumače. Da je želeo o sebi progovoriti više, mogao je. Na sreću, iza sebe ostavio je dela.

U više crkava i manastira, primerice; Podvrhu, Pivi, Nikoljcu i ponajviše u Morači, sačuvane su njegove ikone. Pa i da ne postoje četiri zagonetna slova, koja pre upućuju na mudrost i tajanstvenost njegove ličnosti, on bi kroz vlastito delo trajao. Poput starih majstora iz Sopoćana, Studenice, Mileševe. A veština njegovog zanata koja je morala zaseniti druge, nije mu povisila gordost jer je znanje prenosio drugima. Ako je i dobijao pohvale one su bile duhovne prirode i od onih koji su njemu bili bliski.

Jedan od onih koje je majstor Jovan – Kozma, po svemu sudeći, učio slikarskom zanatu bio je Andrija Raičević iz Toca (sela kod Prijepolja). Za razliku od svog učitelja on je bio srećniji i o njemu se zna više od gotovo svih njegovih savremenika. I on o sebi nije ostavio pisanih podataka osim što je na poleđini ili ivici nekih ikona zapisao da ih je ,,izobrazio grešni Andrija“. Ali o Andriji pisali su više drugi, njegovi saradnici i savremenici. Znameniti prepisivač iz Svete Trojice pljevaljske, rasoder Gavril, ushićen uspešno završenim poslom na prepisivanju i ilustrovanju velike knjige Šestodnev Jovana Egzarha bugarskog i Hrišćanske topografije Kozme Indikoplova, pred Uskrs 1649. godine, na čitavoj stranici zabeležio je dragocene podatke. Na jednom mestu Gavril piše da je likove svetih u ovoj knjizi izobrazio „blagopodvižni blagočestivi i blagosloveni izugraf kir Andrija Raičević rođen u mestu Tolac, anepsej (sestrić) igumana manastira Svete Trojice, Mojseja“.

Epiteti koje je rasoder Gavril posvetio mlađem saradniku zografu Andriji iz Toca, nisu bili česti i dobijeni su zaslugama. Dakle, Raičević se do tog vremena dokazao kao uspešan majstor, a posao na ilustraciji velikog kodeksa bio je još jedna potvrda njegove umešnosti. Zato pohvale koje je dobio od duhovnog brata iz Svete Trojice pljevaljske nemaju isključivo karakter konvencionalnosti.

Na osnovu konzervatorskih radova na Velikom Raspeću iz manastira Blagoveštenja pod Rudnikom i krilu carskih dveri iz Stare sarajevske crkve, potvrđeno je da je slikar ove monumentalne celine bio Andrija Raičević. I više od toga. Dokazano je, da je prvobitno mesto za koje su ovi delovi ikonostasa slikani bio manastir Banja kod Priboja, sedište Dabrobosanskih mitropolita. Nekim neznanim povodima Raspeće je čuvano u Blagoveštenju rudničkom a dveri u Sarajevu.

Do ovih otkrića o Raićčeviću je pisano kao o prostom kopisti koji se dosledno držao uzora. Sa oko dvadeset ikona i nekoliko iluminiranih rukopisa on nije pripadao vodećim slikarima srpskog XVII veka. Međutim, Blagoveštenjsko Raspeće i carske dveri iz Sarajeva, prikazuju ga u drugom svetlu. Minuciozni iluminator sa osećanjem za plemeniti kolorit izrastao je u velikog majstora. Oni koji su ga učili, morali su biti znameniti slikari. Na osnovu savesne komparacije sačuvanih delova slikanih za manastir Banju kod Priboja, uočljivo je da su zografu Andriji bila poznata likovna iskustva Zapada. Još je bliže istini da je kopirao monumentalna Raspeća iz Dalmacije i Primorja, dela velikog majstora Paola Venecijana. Ovaj znameniti slikar bio je već odavno poznat kao jedan od retkih, koji je u umetnost Venecije uneo duh neohelenizma i vizantijske umetnosti ,,više od mozaičara u Svetom Marku u Veneciji“.

Kopiranje poznatih ikona

,,Grešnom“ Andriji zografu iz Toca ovaj veliki majstor morao je biti poznat kao što je znao za velika dela italo-kritske umetnosti. Neke kapitalne ikone Krićana, izgleda da je imao pred sobom. Tako se prepoznaje uticaj znamenite ikone Nikole Rica, Deizis sa praznicima i svetiteljima, koja je tada bila u manastiru Banji. Pred ovim velikim delom, zograf Andrija morao je ostati ushićen. On je učinio upravo onoliko koliko su njegove mogućnosti dozvoljavale. Kopirao je detalje, likove, scene i praznike, koristeći kopije i predloške za svoje kasnije radove. Nije imao iluziju da može dosegnuti Ricovo delo, kao što je nisu imali ni njegovi prethodnici: Longin, Mitrofanović i Jovan. I njima je bila poznata Ricova ikona. I nije im bilo poniženje da je kopiraju.

Kopiranje ili beskrajno ponavljanje teoloških scena po istovetnom obrascu bilo je vekovima prisutno u istočnoj varijanti hrišćanske umetnosti. Tim činom, stvarana je posredno čudesna originalnost ponavljanja, teško razumljiva savremenoj estetskoj misli. Majstori i zografi stvarali su dela na dostignućima prethodnika. To što su oni, njihovi nastavljači uspevali da u nekom segmentu, detalju slike ili ikone daju vlastiti doprinos, nisu smatrali velikim uspehom već samo težnjom, čiji je cilj mogao biti – duhovni uspon.

Najzad, retki pojedinci, stvaraoci iz različitih epoha, anonimni ili oni čija se imena znaju, ostali su upisani negde između iskustva i trajanja. Iskustva, jer su tajne zanata saopštavali posvećenima i retko su ih nosili sa sobom u grob. Imali su svest da je učenje zanata i njima nekad bilo povereno pa ga nisu smeli skrivati samo za sebe. Trajanja, jer se generacijsko znanje vekovima taložilo u neki čudesni kristal, memorijski kod naroda, dostupan nekima ali ne svima. Tako se iskustvo i trud predaka, na sreću, izgubilo. Zahvaljujući duhovnim čuvarima znanja su, u tankim ili debljim slojevima, ostajala privremeno sklonjena. A kad su nastupila druga vremena, čak i zlehuda, neki pronicljiviji umovi, naporom i dubinom vere, razgrtali su zarobljene tajne otkrivajući skriveno.

Advertisements
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na jul 5, 2013 in NEKATEGORISANO

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

 
%d bloggers like this: