RSS

Dragiša Milosavljević: Minijature Andrije Raičevića

25 jun
(uvodne napomene, „Minajuture Andrije Raičevića“, Narodni Muzej, Užice, 2009)

Novim likovnim pravcima, po nepisanoj metodi savremene estetske misli, prećutno se osporava tradicionalno i rutinsko. U isto vreme, gubi se (ili je na putu da nestane) osećaj za lepotu drevne umetnosti u kojoj se stolećima kristalizovao neki drugi uzor, rutina i simbol.

Umetnost minijature zauzima posebno mesto u svetskoj istoriji umetnosti. Pre svega, to je veština, umešnost ukrašavanja rukopisnih knjiga u vremenima kada su knjige prepisivane i najčešće ostajale u unikatnim primercima. Kasnije, ti sačuvani uzorci postajali su dragocena i jedina građa drugim slikarima i prepisivačima. Oni su kopirajući prethodnike i njihova ostvarenja, dodavali izvesne segmente vlastite imaginacije produžavajući taj čudesni lanac kopiranja. U vremenima kada nije postojala mogućnost štampe niti reprodukcije, tekstovi su ispisivani kaligrafskom veštinom, ukrašavani dekorativnim vinjetama, zastavicama i velikim inicijalnim slovima. Male raskošne ilustracije, na stranama rukopisa, postajale su svojevrsna dopuna teksta za one kojima reči nisu objašnjavale sve.

Ilustrovana rukopisna knjiga oduvek je privlačila različitu publiku. Slika je magijskom snagom uvećavala značaj napisane reči. Reč sama po sebi nije bila dovoljna ili nije bila uverljiva, bilo je, dakle, potrebno nešto više. To je bila slika, svojevrsna dopuna teksta, dopuna verovanju u napisano. Ilustracija u rukopisnim knjigama, tamo gde je to bilo neophodno, bila je iščitavanje teksta do kraja, misaono upotpunjavanje koga nije bilo u ispisanim redovima. Najzad, naslikani simboli i alegorije delovali su umirujuće na vernike kojima su mnoga pitanja ostajala neodgonetnuta i pod velom tajni.

Posmatrano s pozicija savremene epohe, srednjovekovna umetnost minijature ostaje svedočanstvo vekovnog, neprekinutog toka u veštini prepisivanja i slikanja rukopisnih knjiga. Dometi ovog slikarstva teško se mogu meriti sa srednjovekovnim freskama pravoslavnog sveta. Ali, umetnost minijature „bezbrojnim nišima“ povezana je sa zidnim slikarstvom. Ona je činila neraskidivu vezu u velikoj umetničkoj celini, koja se teško može posmatrati izdvojeno. Najstariji primeri srpske srednjovekovne minijature po svojim estetskim vrednostima ušle su u evropsku kulturnu baštinu, od najstarijih primeraka Miroslavljevog i Vukanovog jevanđelja, Minhenskog psaltira i kasnijih ostvarenja XVI i XVII stoleća.

Za razliku od preglednosti i čitljivosti fresaka, minijature su slika-ne na listovima knjiga, pri čemu su veze prethodnog i sledećeg lista sledile nešto drugačiju logiku. Ta stilska ili tematska povezanost, koja je ponekad sezala u apstrakciju, dala se sagledati jedino uvidom u celu knjigu. Obimom mali elementi minijaturnog slikarstva, bilo da su u pitanju ornamenti, zastavice, inicijali ili likovi, bili su pregledni samo iz blizine. Iz te kratke udaljenosti zapažao se raskoš jedne intimne umetnosti izvođenj ne kaligrafskom, minucioznom veštinom, najčešće anonimnih majstora koji su vlastitu nadarenost ugrađivali u kolektivno delo.

Umetnost minijature jeste i umetnost simbola, isto kao što je hrišćansko učenje u biti isprepleteno simbolikom, koja je, dajući odgovore na brojne nepoznanice čoveku epohe, koristila redukovane slike i pojmove. I srednjovekovno slikarstvo, u potrazi za objašnjenjima nepoznatog, nudilo je beskrajne simbole i alegorije. Postvizantijska umetnost od XV do XVII veka nije ništa manje simbolična od one iz blistave epohe vizantijske civilizacije. Primerice, interpretacija Hrišćanske Topografije Kozme Indikoplova (o čemu će u ovom tekstu biti više reči), koja sa neprekinutim nitima traje od VI do XVII stoleća, odnosno nešto više od hiljadu godina, nije značajnije promenila umetničku simboliku. Još uvek su ilustrovane starozavetne scene, hrišćanske alegorije i kompozicije primerene nekim drugim epohama, u kojima su trajno prožimani helenska kultura i biblijski tekst. Mitološka tradicija iz prvih vekova hrišćanstva nastavljena je jer ona nije tako lako umirala. Spiritualne predstave kosmosa, Zemlje, Sunca, zvezda slikane su na način kako se to radilo u umetnosti ranog hrišćanstva. Naučna dostignuća koja su se u međuvremenu dogodila – i kojima su osporavane mnoge teme i anahrone predstave – nisu imala veći značaj za slikare i iluminatore. Misija umetnosti pozne Vizantije i njenih protagonista imala je dubok temelj u drevnoj tradiciji, kojom su branjene – često i s tragičnim ishodom – identitet nacije i pripadnost veri.

I

Jedan od najpoznatijih srpskih slikara XVII veka, zograf Andrija Raičević, rođen je u selu Toci (danas Crkveni Toci) između Prijepolja i Pljevalja. Za razliku od njegovih prethodnika, sticajem srećnih okolnosti o njemu je sačuvano više podataka, na osnovu kojih je moguće (samo uslovno) sklopiti mozaik njegovog životnog puta i stvorenih dela. Iz zapisa njegovog saradnika i prepisivača rasodera Gavrila Trojičanina, s poslednjih strana Šestodneva i Hrišćanske Šopografije Kozme Indikoplova, knjige završene pred Uskrs 1649. godine10, o Raičeviću se zna neuporedivo više nego o njegovim savremenicima. U dugačkom tekstu, na poslednjim stranama knjige, Gavril obaveštava čitaoce da je ilustracije u ovoj knjizi slikao „blagopodvižni, blagočestivi, i blagosloveni izugraf kir Andrija Raičević iz sela Tolac, anepsejigumana Mojcuja…“.v Oko šezdeset minijatura iz ovog rukopisa, slikanog po uzorima ruskih slikara, danas se smatra jednim od najvećih ostvarenja u oblasti slikarstva minijature u periodu pod osmanskom vlašću. Osim toga, ova knjiga od višestrukog je značaja za srpsku kulturnu baštinu, jer je u njoj sintetizovano duhovno nasleđe i pogled na život i svet iz nekih drugih vremena. Uticaj ruske knjige na srpske rukopise i prepisivače u vreme kada se na Zapadu štampaju i distribuiraju knjige na slovenskim jezicima – ali promenjenog sadržaja – bio je samo logična posledica u odbrani izvornog Pravoslavlja. Konačno, ovaj dragoceni kodeks s ilustracijama An-drije Raičevića značio je i mogućnost uspostavljanja prekinutih veza između prethodnog i kasnijeg razdoblja srpske umetnosti.

Skromno delo Andrije Raičevića (on je osim pomenutih minijatura autor i oko dvadesetak ikona) novim, otkrivenim radovima predstavlja ga u drugom svetlu. Naime, otkrićem monumentalnog Blagoveštenjskog Raspeća, prvobitno slikanog za manastir Banju kod Priboja, čiji je autor upravo Andrija Raičević, postavljeni kriterijumi o ovom zografu moraju se nužno menjati. Estetskom analizom sačuvanih delova ovog Raspeća, Andrija Raičević postaje, bez sumnje, jedan od najboljih srpskih slikara XVII veka.

Knjiga Šestodnev Jovana Egzarha bugarskog i Hrišćanska Topografija Kozme Indikoplova, u kojoj je prvi put zabeleženo ime trojičkog monaha, postala je vremenom značajnija po Raičevićevim ilustracijama nego po sadržaju. U veku prepisivačke delatnosti kada su u gotovo svim većim manastirima postojali skriptorijumi i radionice u kojima su knjige prepisivasne, Šestodnev i Kozmina topografija bile su eho udaljenog vremena, kada se prepisivanjem srednjovekovnih rukopisa i njihovim ilustrovanjem branila duhovna vertikala iz vremena nezavisne države. Mora se verovati da su postojale i druge knjige u čijem je prepisivanju i ukrašavanju učestvovao zograf Andrija Raičević. Neke su otkrivene, ali, na žalost, mnoge su vremenom nestale, spaljene ili prodate, pa je time i stvaralačka analiza ovog majstora, svakako, nepotpuna.

Advertisements
 
Ostavite komentar

Objavljeno od strane na jun 25, 2013 in NEKATEGORISANO

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

 
%d bloggers like this: